GROB U KOLEVCI
Đaci su bili na krempiti,
pre toga su slušali o Kišu,
njih to nije zanimalo,
jer njih uopšte malo šta zanima.
Kod nas obuka traje 1825 dana,
od istorije jezika do sloma postmoderne,
posle toga
postajemo državni dobošari,
vučemo se ulicama urlajući:
Ponovo radi Solunski front!
Ponovo radi Sremski front!
Postajemo službenici za fabrikovanje
budućih, jedva plaćenih, prekarnika
sa čvrsto stegnutim
povezom preko očiju.
Za dve godine smo izgubili
pet generacija.
Oni sriču pisma
bez ustručavanja,
zaključavaju se u svetleće ekrane
i poštuju samo
odsustvo iz stvarnosti.
Bogoliki na vrhu lanca ishrane,
okićeni tuđim priznanjima,
raduju se kolapsu sistema
jer je ovde najjači bruto društveni dohodak
na svim meridijanima,
i živimo platinastu eru,
nepoznatu hronologiji ovog naroda.
Ni njih apsolutno ništa ne zanima,
kao ni đake,
jer je apatija postala predominantna
religija.
***
PUNOGLAVCI U TEGLI
Čovek je osuđen da proživi vek
kao punoglavac u tegli.
U beskrajnom grču,
proklet potpisom iz
praskozorja nade:
muškarac i žena
krvlju su potpisali
sopstvenu smrtnu presudu
rukujući se sa
nasmejanim šejtanom.
Patetično je
koliko su ljudi u stanju
da zaborave kako su prolazni
kao pena rasutog talasa.
Imam maničnu epizodu
raspuknutu po
epitelu introspekcije.
Imam maničnu epizodu,
odjekuje u meni,
šef katedre književnosti
i njegov otužni glas
koji nas probada
gorkim hipotetičkim
šta je to progres,
da li nam je on zaista potreban
i da li je progres raspoređen jednako
svima?
Imam maničnu epizodu,
ali ne zato što se plašim odlaska,
već zato što uviđam
sramotu nedostižnog
kojom smo prisiljeni da nazovemo
život.
Ne mogu sa objasnim sebi,
ni drugima,
zašto sam popio još jednu čašu vina,
zašto sam prihvatio posao,
zašto čitam do kasno u noć,
zašto ištem još od života
još i još i još i još i još
dok ne zaronim u crnicu.
Sklopljenih očiju.
Podgojen, nemiran i tih.
Čovek je osuđen da proživi vek
kao punoglavac u tegli.
Slep od neutažive želje
da se još jednom najede,
da osoli trbuh u egzotičnim morima,
da zaplače nad grobom slavnog pesnika,
da poljubi još jednom,
da živi, da se razmnoži i da se širi
do granica apsurda,
a i preko njih.
Da bi iznova shvatio
da je otuđenik od Prirode,
mutavi divljak,
i da će se konačno zagrcnuti
masnom rečju “još”
koju neće moći da svari
i da će na izdisaju neutešno pomisliti:
Zašto mi je sve to trebalo ?
***
VAŠAR MESEČARA
smrt izdaja kraj ofanziva poraz kriza slom pad inflacija požar oceubistvo vlast silovanje tuča fekalije kazna zabrana pronevera fašisti robija psovka vešanje krv beg opozicija bombardovanje gubitak crno depresija
ovo su reči pisane u jučerašnjoj štampi
i u onoj 29. februara 1996.
i u onoj pre ujedinjenja.
kao na štriku
po avgustojskoj jari
vise šarmantni polaroidi serijskih ubica
i krupni kadrovi zategnutih pozadina
uz reklamu za uvozni ajvar pred istekom roka.
oborena rezolucija zelenih tabli
radi uštede neobrađenih žila mesa.
litijumska odašiljanja poruka bezdanu
devalvirala
na besprekidni niz minijaturnih trzaja
mokrim snovima proroka Morzea.
u novom dobu autorefleksije kao jedinog
jednoćeliskog mehanizma ostvarivanja
zacrtanog u prenatalnom
preporučuje se konzumacija
do graničnog prelaza
posle kog puca horizont
na vašar mesečara.
sutra kišovito,
oblačno,
temperatura do 24
stepena Celzijusa
moguće tegobe
kod meteoropata
i ostalih bolesnika.
____________________________________________________
STEFAN BASARIĆ rođen je u Subotici 1993. godine.
Diplomirao na katedri za Srpsku književnost i jezik u Novom Sadu.
Trenutno na master studijama na istoj katedri.
Bavi se poezijom i kratkom prozom.
Radovi su mu objavljivani u zbornicima i na internet portalima: Noema, Vesna, Poenta, Kult, Časopis Rez, Novi Polis, Blacksheep, Noema, Balkanski književni glasnik, Filozofski magazin, Fenomeni, Eckerman, Astronaut, a njegova je poezija zastupljena u pančevačkim Rukopisima, kao i u zborniku novije novosadske lirike Indeks 21.
Trenutno je u procesu sklapanja zbirke poezije, kao i zbirke kratkih priča.
Živi i radi u Subotici.
čovjek-časopis 