GROBNO MESTO ZA NENAPISANE PESME Umorna sam od pesama, u meni umrlih, Koje uporno traže svoje grobno mesto A ja im ga nisam iskopala, pa ih slažem Jedne preko drugih, bacam u kolektivnu raku Koju mahnito zatrpavam, ne obeležavam Čak ni kamenom, kao što su se grobovi Nekrštene dece obeležavali. Celo su mi telo pritisnule U krv su ušle, u kosu, u nokte, u očne jame, Ulaze u mene kao što crvi ulaze u leš I grizu me, izjedaju, nikad ne prestaju! Rado bih eksplodirala, da ih se oslobodim, Ali unutrašnji fitilj mi je neupotrebljiv, Vlažan od suza koje nikada nisam pustila Da ih dostojno ožalim, uz naricanje i crninu. *** IDENTIFIKACIJA U REMU Dok su Najbolje u bitkama ranjavane, kidani im Vitalni organi i delovi tela – preživele su prosečne, nesvesne svoje nebitnosti. A šta biva sa tim Najboljim Rečima, koje poput vampira beže sa prvim prugama Dana, dok telo savladava san? Ostaci blude Do jutra, prerušeni u pesmu. O, skaredne li slike u remu! Kao kada sa ratišta dopreme telo, da ga najbliži identifikuju, a telo bez glave. *** O MLADOSTI, STAROSTI I VEČNOM ŽIVOTU Četrdeset mi je godina, to je broj, ja sam žena. Četrdeset mi je godina. To je broj, ja sam žena. Tako bih večno ponavljala, kad bih bila opčinjena Mladošću i životom. Lagala bih i stidela se, jer ne biti mlad, sramota je – i tako misle svi mladi; Mladi pesnici osobito, u svojoj samoljubivosti. O, jadna mladosti, jadna željo za životom bez smrti! Hvala ti, Gospode, što si nam starost podario Što Gilgamešu još mnogo ranije nije dato da pronađe travku Večnog života, i što si stvorio Zmiju, mudru životinju, da travku ukrade, jabuku ponudi, sa Evom Adama približi Istini – bez obzira šta bi na ovu pesmu časne sestre iz manastira Rukumije (koje kupuju najskuplje okvire za naočare, kako bi bolje Istinu videle) – imale da kažu. One su starije od mene. One su napisale sve kuvare. Hvala ti, Gospode, za med, rakiju, bosiljak, molitvu, posne kolače, suze nerotkinje i suknje do zemlje... Amin. *** ISTINA (Čehovu) Uzalud puška visi na zidu u prvom činu; muškarci Slomljeni neurastenijom; blede, nevoljene, ružne Žene; anoreksične, šiljatih noseva poput kljunova, Ključnih kostiju što nakaradno štrče, pod tankim Svilenim bretelama ( zar ne bi trebalo da budu Ženstvene,prefinjene, fatalne, suicidu sklone? – no, dobro; teatar nove ukuse nudi, novu estetiku). Uzalud Ivanov upire metak u slepoočnicu... Istina ni tamo, sa druge strane, nije. Trpimo na ovom svetu, Odmorićemo se u smrti? O, Antone Pavloviču, pa to je neozbiljno! Šta ako smrt ne postoji? *** EKSHUMACIJA Sada, kada sam vas iskopala Iz srca i želuca, uopšte mi ne mirišete Mirišljavim mirom, kao što očekivah Čitajući žitija i jevanđelja. Pesme moje, Zakopavane u masovnim grobnicama, Smrdite mi kao pravi leševi, kao potpuno Obični i ni po čemu posebni – smrtnici. Zar ne bi trebalo da budete mirotočive, Uzvišene i besmrtne, bogovima bliske, Da me do Olimpa ponesete, ili barem do Avale I da mi telo od čudotvornog mira ozdravi? - iz zbirke „GROBNO MESTO ZA NENAPISANE PESME“, izabrane pesme, Međunarodni festival Smederevska pesnička jesen, edicija Meridijani, Smederevo, 2020. - _____________________________________________________ BILJANA MILOVANOVIĆ ŽIVAK rođena je 1972. u Požarevcu. Diplomirala i masterirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bila je dugogodišnji urednik književnog časopisa i edicije „Braničevo“. Objavila zbirke pripovedaka „Dva dana bez Marte“ i „Losos plovi uzvodno“, dramu „Nepotrebni trač“, zbirke pesama „A gde sam ja, i zašto tu?“, „Lirsko kopile i baba – tetke“, „Grmljavina je dugo trajala“, „Grobno mesto za nenapisane pesme (izbor iz poezije)“. Dobitnik je domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja za književni i urednički rad, rad sa mladima i za rad na polju kulture. Urednica je edicije Zlatna struna na Međunarodnom festivalu Smederevska pesnička jesen, koji je zajedno sa Struškim večerima poezije, najstariji i najvažniji pjesnički festival na prostoru bivše Jugoslavije. Prevođena na engleski, nemački, grčki, makedonski, bugarski, ruski, ukrajinski, rumunjski, vlaški, francuski i slovenački jezik. Profesor književnosti, predaje i Kreativno pisanje. Njene pripovetke i pesme obrađuju se, po izboru profesora, u gimnazijama i srednjim školama, kao i na Filološkom fakultetu u Beogradu.
čovjek-časopis 