DIJALEKTIKA SVIH STVARI ispod kože, kao svilenog šatora, kada se sramežljivo pruži ruka, kičma je tvoja, divna, gipka, stub. i osećam gorko, ovaj vašar je dignut na groblju: novo groblje, a grobovi stari. (sve smrti su iste: telo prestane, ali groblje je to koje priča priču.) nema veze. po rebrima tvojim poigravati prstima pomamljenim od sreće, ja tome težim. kroz mašineriju materije koju zovem sobom, suviše je tuđe materije prošlo. i osećao sam je tuđom, i iznutrice su je bljuvale. ali s tobom se želim pripojiti - čestice prijanjaju uz tvoje. i preko moje volje, materija se stalno kreće, iz reka prelazimo u reke, a reka poriče sebe da uroni u nad-reku. kada se utopimo u kraj svega, bićemo negacija negacije. *** NASLEĐE želim da moje meso miriše nakon smrti, a da ne budem baš svetac. želim da neko čezne - možda još za mog života - da isisa srž iz kostiju mojih. hoće li me istorija izostaviti sa svog gozbenog stola? i ako ne, šake, nečije, kad mi telo prekinu na pola - šta će poteći? *** DURBIN prvo što uočiš je mnogo pogrebnih radnji. u svakom mestu groblje, prostrano, prostranije skoro i od samog sela. i nekoliko pogrebnih radnji: kod isusa. ovakva i onakva suza. had. ali ovaj utisak je utisak podsmeha, utisak nadmene distanciranosti. a kad se svetu pruži ruka pogleda, uskomeša se kao mravinjak. i otvore se pred tobom slojevi uspomena - neuspeha - smeha. očni aparat se rafinira. ljudi u govoru, u radu, i igri. primećuješ krajputaše. onda privuku pažnju ograde dvorišta (kažu, ranije su imale više magijsku ulogu simboličke zaštite od nečistih sila) u ovim ravničarskim mestima povezane su kao beskrajan poprečni presek klasne strukture. sjajni mermer (kao s groblja) kraj nanizanih i natrulih zuba tarabe. i u nizovima otvorene kapije kao usta: privatni prostor koji po malo guta onaj javni, neuređen, ničiji. mnogo se o društvu može naučiti iz njegovih ograda. jer usta naselja i usta čoveka su analogna. pusta usta odaju nejednakost. zapitaš se o svrsi civilizacije koja je što kaže Majakovski zapela do sedmog znoja, a koji je odužen - ničim. poneka crkva - novogradnja! sve je sveto! suvenirnica mami. veštački izvor, veštački mir, veštački bog. male prodavnice, bakalnice, i drugo, groznih, šarenih izloga, koji imitiraju nekakvo izobilje, preslojavaju stare mlinove, seoske zadruge, u grotesknom spoju ikonografije bivšeg i ko zna do kad budućeg. ponegde opstaju natpisi na zidovima trošnijih spratova, gde previru pacovi, otpaci, i ostaci. pomislićeš, to je već nagoveštaj grada, koji je druga vrsta zverinjaka, drukčijeg reljefa, jedini ekosistem neprilagođen životu, gde svi govore svakom, niko s drugim, velika i strašna zagonetka, bučni lavirint u koji su se svi zaputili i na čijem dnu čeka motorni minotaur. *** PESMA NEDOŽIVLJENOG u narednu godinu obožavanja ispred i izvan sebe stupam, dlan milujem dlanom tvoga duha, krv u meni zrije kao sok u voću, i sija, sjaj krvi je mirišljav, i miriše na trenutak što zastrašen beži od mene na trenutak u nekom nemogućem kosmosu gde je tvoje telo još toplo od velikog praska. moja duhovnost je budućnost, no kažu da ne moramo čekati plod da bude sasvim zreo i da spadne s grane da bismo ga okusili. treba pružiti ruku u vetar, ka grani u vetru. budućnost materije je pust okean, budućnost je embrion neke plemenite životinje zlatnih kandži gde nijedna ćelija još ne zna svoju funkciju. reči će, jednog sutra, biti sasvim nove, svojoj ćemo deci biti smešni, smejaće nam se, i to je pravda i to je plata našoj čežnji za sadašnjicom. *** КORAК DALJE osećam neki čudan elan, lagodnost postojanja divljih zveri ili majmunoliko-čovekolikih predaka. što čulo spazi, telo prati, kao da se sami mišići smeše nekom obilatom obroku. osećam, i osećaj je dubinski, ali to ne znači i da je mudar, ni da iz mudrosti potiče, što znam po tome jer ne ume, još, izbiti na površinu. komunicirati sa svetom. ali osećam - toplinu krzna i mesa, kao suživot sa svim što živi, sa kičmom i bez kičme, pod zemljom i nad zemljom, što se krije od sunca i što ka suncu stremi celim svojim životom, koliko njegova dužina i snaga dopušta. sa svim što je pod jarmom. to je misao mesa, materija koja misli, možda jedan stupanj dalje od one koja je svesna sebe. to je misao mesa u lagodnosti, pokraj ognjišta, misao koja nastupa postepeno nakon obznane svetu životožderu sopstvenog postojanja. ___________________________________________________________ PAVLE ZELJIĆ (2000) živi u Lipničkom Šoru. Završio Gimnaziju "Vuk Karadžić" u Loznici; student na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Piše poeziju i prozu na srpskom i na engleskom jeziku. Nagrađen i primećen na brojnim konkursima, što za poeziju, što za prozu, a radovi su mu objavljeni i u raznim časopisima, elektronskim i štampanim („Koraci", „Mons aureus", „Poenta", „Buktinja", „Međutim, DNK"...), letopisima i zbornicima. Autor zbirke pesama „Ikar i Mesija", objavljene 2019. godine, kao nagrada na konkursu „Limske večeri poezije", sa kojom je takođe ušao u najuži izbog za nagradu za najbolju zbirku na konkursu „Matićev šal" 2020. Posebno pohvaljen na konkursu za rukopis zbirke pesama Matice srpske – Društva u crnoj gori za 2021, kao i «Novica Tadić» 2022. godine. Dobitnik specijalne nagrade žirija „Brankova pohvala svetu" na konkursu povodom 60. godišnjice smrti Branka Miljkovića. Takođe se bavi prevođenjem poezije i proze sa engleskog i na engleski jezik.
čovjek-časopis 