UV Kad se ti skineš, i Sunce je golo *** TI NISI SVESNA NISI SVESNA E, ti li si onaj sa šeširom u koga sam zurila na nudističkoj plaži Onaj Ekšn men na konopcu kroz čiju sam kosu provlačila prste Onaj što se davi u sutonu sa slušalicama u ušima Onaj što bere divlje breskve i stopalima crta grafite Ugalj koji plamti Senka lava što umiva šape u plićaku Usamljenik čije lice sija meko kao oranžada Tirkiz je slaba boja za treptaj oblaka onog dana kad sam te pratila bez odeće Bio je zlatni čas i sloboda je bila gola Suviše daleko si odmakao, utišao me Potrčaću za tobom i dotaknuti te po ramenu Kad se budeš okrenuo, skinućeš slušalice, Reći ćeš: *** RONJENJE Potamneli, ćutimo i gledamo u osvetljena brda Jedan razbijen čovek nogu zabodenih u pesak na dlanu drži ranjenu morsku zvezdu i tepa joj Mogu li te izvući iz vode? Zaroniti u tvojoj koži? Na pohabanom narandžastom čaršavu tvoja opna za mene više nije tuđa Zašto smo uvek toliko žedni dok nam se ne pusti krv? Neko je upalio svetlo na susednoj terasi Nakon što raširim peškire za plažu, razlijem se po tebi kao more bez brodića Koji je tvoj najveći uspeh? Omiljeni metafizički koncept? Sa kog sprata treba da skočim? Reči su na moje oči ništa Viseći mladeži obešeni o tvoj vrat Grli te obala uz koju si ukotvljen Dečače, ta obala je izgubljena Prema tebi osećam lavinu Koliko su me samo mučile pomorandže i pokvareno meso Koliko sam gutala strahove, isečene lubenice i u njima koštice Nakratko se odvajamo od belih pločica I, gle, odjednom uvidiš da smo odrasli i goli Pučina tone u nas uronjene, zapetljane u mrežu za hvatanje komaraca Zapušim ti uši i vičem „ti si moj!“ Kao reka kao nežnost pre groba Kao škrinja puna školjki i kamenja i slanog leda Kao šarena morska košulja kao pesak između nožnih prstiju Kao melanholija koja se krza Kao poslednja kocka svetlosti na ovom mračnom horizontu od cimeta i cementa *** IGRALIŠTE na tvom balkonu sve je tako prosto nebo pada na tabane blokovi ti mašu odmahuješ im pospano ispod stolice koja sedi na tebi zvezde prazne raspukle piksle na pločnik umesto nas od izmrvljenog pepela čak i betonske biljke procvetaju Korom razbuktalih citrusa gađaš besane sijalice po susednim zgradama poneku i ugasiš Komadići kore koji su zaboravili na letenje padaju u travu, na igralište isprepleteni prsti mirišu po narandži brojiš otkucaje i gutljaje do odlaska u krevet tamo me oljuštiš u očima ti teče tamni karamel Duboka tišina spušta se na jezike Kroz tvoj prozor ujutru se čuju deca __________________________________________________________________ JELENA MARINKOV rođena je 1993. godine u Kikindi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Master studije završila na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Bavi se naučnoistraživačkim radom u zvanju istraživača saradnika na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica nagrade „Đura Đukanovˮ, nagrade „Bal u Elemiruˮ za humorističko-satiričnu priču 2017. Godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. Za svoju prvu zbirku poezije Karantin u paklu (Književna radionica Rašić, 2021) nagrađena je prestižnom „Brankovom nagradom”, a ova zbirka pesama uvrštena je i u najuži izbor za nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja”.
čovjek-časopis 