NEMOGUĆE JE OTIĆI SA MESTA ODAKLE POČINJEŠ
prvim ga korakom presadiš u sebe
nekome se pluća razgranaju u krošnje
drugome krte kosti glođe šireća praznina
***
KRIZA IDENTITETA
trebalo je da se zovem Sara
baba je molila nemojte
znala sam jednu i bila je luda
često sam plakala kao dete
do pete godine sisala palac
patike obuvala naopačke
pričala sama sa sobom
tata me od milja zvao Vido
po rođaci koja nije sva svoja
prisluškivala tuđe razgovore
grickala nokte i pisala pesme
koje niko nije razumeo
na fakultetu sedela sama
proklinjala Hegela i razmišljala
uvek završim tamo gde ne pripadam
kad treba da se predstavim
Sara i Vida počnu da se svađaju
jedva ih ućutkam i kažem Marija
***
MARIJA DAJ MI RUKU
ovo telo je naše jedino skrovište
vidiš kako od svađa gore zidovi
ne dozvoli da postanemo skitnice
pobegle iz zapaljene kuće
***
ODUPIRANJE
o smrti razmišljam često
najmanje na sahranama
tamo pažljivo posmatram nadgrobne ploče
čitam epitafe i vežbam matematiku
oduzimam s desna na levo
četvorocifrene brojeve
gledam kako se ko obukao
umiri me maskara i oprana kosa
pokojnikove ćerke
njegovog sina zamišljam
kako nag i u punoj snazi
jebe svoju ženu
iza tamnih naočara prevrćem očima
zbog dugih govora
o pokojnikovom životu
tražim oči članova porodice
da vidim prevrću li se i one
na izlizano prepisivanje epiteta
razmišljam o tome
koliko je sati
nikad mi više nego na sprovodima
nije važno koliko je sati
a kada se vratim kući
život zaliči na sigurno mesto
i misli o smrti
počnu da se prikradaju
nju najjasnije čujem u otkucajima srca
na sahranama je nema
ni na grobljima
tamo sve vrvi od života
***
PISMO DECI
noć je moje vreme
pomalo sam sova
najbolje lovim u tišini
kad me samo zgranuti mesec posmatra
večeras mravi mile
lavirintima mojih otisaka
panično pokušavam da napišem pesmu
sastružem izrasline sa unutrašnje strane kože
šta želim da vam ostavim
mudrost koju nemam
od koje se s godinama sve više udaljavam
zidovi se pomeraju u ritmu vašeg disanja
čak mi ni to ne donosi spokoj
njega osetim samo u prvim sekundama
nakon izbegnute nesreće
za svoju savest sam beskonačna večera
ona je nezasita aristokratkinja
jede me u malim zalogajima i dugo vari
šta bih volela
da vam oči
umesto oblaka zauvek vide šećernu vunu
razvučenu među kljunovima galebova
mene lepšu nego što jesam
izvesno je da ću vas oštetiti
tešim se da samo iz ožiljaka rastemo
život u medu je sporo davljenje
utehu ćete pronaći u kretanju
možda jedino u kretanju
čak i kada vam se čini
da nema gde da se ode
pogotovo tad
važno mi je da zapamtite samo jedno o meni
najviše od svega usrećuju me vaše ruke
mekane i tople kao hlepčići
vaše ruke ušuškane u mojim dlanovima
ruke za koje se držimo
___________________________________________________________
MARIJA KOSTIĆ rođena je 1985. godine u Beogradu. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu, a zatim završila interdisciplinarne master studije – Kulturna politika i menadžment u kulturi i umetnosti, na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Kao srednjoškolka, dobila je dve Pekićeve nagrade za prozu, a svoju poeziju objavljivala je u književnim časopisima. Nakon tog perioda sledi zatišje u pisanju, kom se vraća prethodne godine.
Poezija joj je zastupljena u ovogodišnjem zborniku Tajni grad, izdavačke kuće PPM Enklava, kao i na književnim portalima Astronaut, Strane, Oblakoder, Bludni stih i Čovjek – časopis. Ove godine, u julu, objavljena joj je prva zbirka poezije Kako nastaje crna, u izdavačkoj kući Književna radionica Rašić.
čovjek-časopis 