MOČVARA ŽELJA Sve osećaje koji ti pale požare po telu, želje što grebu pluća i misli koje stežu za vrat, starost će ugasiti. Sočni kremasti svemir u tebi, presušiće. Melodije koje su imale miris i vodile te na putovanja, daljine u pesmama, daljine u mislima, jedna žitka preplavljujuća čežnja za onim tamo, za odlaskom u ljude, u predele, u pojmove, u sve što nije ja, sada polako implodira, povlači pipke sa sveta i želi da se sklupča u meni. Mladost se plašila neostvarenih želja, mislila da se sa njima odlazi u grob. Smrt neće pokositi samo aktualnu mene, već hiljade potencijalnih ja. Nisam samo trska, ja sam močvara želja i smrt će jednom doći sa bagerima i betonom, da ih počupa i napravi trg. Ništa ne uznemiruje kao pomisao na iznenadni pomor svega što smo želeli. Ali one ne nestaju sa nama. Želje umiru pre nas. Jedna po jedna. Neprimetno. Starost poručuje: Nemaš čega da se bojiš. Nećeš završiti pod humkom neproživljenih snova. Umrećeš ravnodušan, dovoljan i sam. *** HAZARDERKA Jao kako ćeš da me povrediš. Tačno vidim da hoćeš. Ne znam da li da ti zapretim unapred, sa ove distance. Jer ti ćeš to naravno da negiraš. Da ti lepo kažem da ću ti prerezati grkljan nakon što me budeš gledao kao da ćeš dušu da ispustiš za mnom, a onda, budeš izgovarao tople ljubavne reči. Sram te bilo, ugrizi se za jezik i ne laprdaj ono što osećaš, ako posle ne znaš da to sprovedeš u život. Naguzićeš mi srce da pati. Hoću da znaš da sam toga svesna i da te ipak ne ostavljam. Ovo će se završiti loše po mene, ali koga briga. Nisam ja pička koja je došla na ovaj svet da bi apstinirala od života u strahu od nesrećnih ishoda. *** PROMOTERI BLUDA Probudili smo se u Veneciji u proleće, na prostranom krevetu sa četiri drvena stuba, u staroj vili sa oslikanim plafonima i velikom kadom u spavaćoj sobi. Naša strast je klasična, vanvremenska i otporna na trendove. Ne uklapa se u moderne ambijente, ali tamo gde je sve staro, porozno i vlažno, gde je komplikovano, opasno i nestvarno, ona je kao kod kuće. Znaš da ja ne patetišem u pesmama i ne zloupotrebljavam imena gradova. Venecija je izlizan motiv, ali mene baš briga za motive, govorim ti o gradu savršenom za nas. Mi pripadamo tamo. Falimo suncu na trgovima, hladovini u sablasno praznim tesnacima, falimo crkvama, lavovima, festivalima i karnevalima. Treba nas uglaviti u gužvu, ozarene od ljubavi, od iscrpljujuće, znojave, telesne ljubavi. Treba nas pustiti da iscurimo niz kanale, da lelujamo poput senki niz slane fasade, da u brokatnim sobama ostavimo tešku strast. Zabacila bih glavu preko naslona stolice i sunčala lice na Trgu svetog Marka u gaćama izvrnutim naopačke, u košulji na kojoj sam promašila jedno dugme, karmin mi ne bi pratio ivicu usana, razmazao si ga svojim palčevima. Sedimo i uzdišemo od miline, širimo nozdrve da udahnemo grad, jebeno je lepa ta Venecija. Volim njene trule zidove i čipku na rubovima naše posteljine. Dok si ležao preko mene, utisnula mi se u obraz kao neki mesnati dekupaž, pečat požude, šetam okolo žigosana, mi smo promoteri bluda, ulazimo u muzeje raspojasani i tela su nam topla, nadražena, reaktivna, a misli prazne, meditativne, dugačke, neisprekidane, kao drvoredi u Toskani. **** DOSADA Podsmevaćemo se svojoj deci. Za pretke ćemo reći da su govnari. Ozbiljne i iskrene zvaćemo “sanjari”. Bićemo ranjivi i lomiće nas stid kad zalutamo između velikih Imena. Ispred uzvišene umetnosti koja je vajala ukus čovečanstva, kolutaćemo očima. Srdačni razgovori za nas su patetika. Svađe - nepotebna drama. Pa i ta ljubav, i ona je samo Ime koje smo nasledili. Nama se bljuje od ljubavnih priča. Naš sistem je gadljiv na osećanja. Na autoritete i kanone. Mi se rugamo Bogovima. i razmećemo anonimusima. Stružemo njihova imena sa zarđalih podzemnih cevovoda. Čupamo ih iz mraka. Oni su niko i ništa i biće zaboravljeni već sutra, a mi znamo za njih i zato smo ponosni na sebe. Mi smo glupaci sahranjeni u predrasude. Egocentrični manijaci u ratu protiv Imena. Razapinjemo Imena i palimo ih na lomačama. Mi smo jadnici. Generacija cinika. Moral će otpasti sa nas kao sasušena krasta. Ali pusti sad to, mene brine dosada. Razumem da smo nemoralni i da smo govna. Ali ne razumem kako vam nije smor da stalno vrtite ta podjebavanja, kul fore, doskočice. Da zaobilazite prave razgovore, kao hrenovke umotani u cinizam. Ja sam greh i nemoral uvek zamišljala kao zabavu. A vaša ironija guši kao kravata. Do grla zakopčani u svoju slobodu, taj sleng postaje kanonski i vi ste robovi dogme. Ali neće vas to ubiti. Ubiće vas dosada. Ubiće vas podmuklo i neosetno. I ležaćete tako, ne znajući da ste mrtvi, pod vedrim prolećnim nebom punim svetlucavih Imena. *** ŽUTA KAO SUNCE Treba mi koplje da se probodem, da iscuri ova tuga što se ukiselila u meni. Treba mi mali rez da ne puknem od pritiska koji stvara pomisao na tvoje žuto lice. Ana mi je rekla da su ti oči kao žumanca i da nisu izgubile nadu. Rekla si joj da zasadi cveće i da ćeš ići u šetnju čim ti noge malo splasnu. Mama, ti si naše sunce. Sećaš se onog narandžastog telefona sa brojčanikom? Kako smo se veselili kad je prvi put zazvonio. Ana je imala pet, a ja osam godina. Trkale smo se koja će prva da se javi. Tehnologija je napredovala od tada. Danas smo imale video poziv, plakale smo na ekranima. Nemamo više snage da tešimo jedna drugu. Stisnule smo dugme na Vajberu, gledale se i plakale. Doktorka je rekla da je pitanje dana i da se pripremimo. „Vaša mama je kao lavica, izdržala sve. Više nemamo rešenja za nju.“ Dunjo moja zlatna, dušo moja, majko moja, ljubim te u žute oči i žute obraze. Plima žuči ti putuje ka mozgu, neće se zadržati u nogama. Rekli su nam da ćeš pasti u komu i da očekujemo najgore. A ti si, dete moje, dobroto moja, legla u bolnički krevet s nadom da ti se može pomoći. I bila si nežna prema nama, pitala si nas da li smo jeli, rekla si ocu da se ne sekira i da pazimo na njega dok se ne vratiš laganih nogu i belog lica, da zaliješ cveće i prošetaš, zamirišeš na bezuslovnu ljubav, natkriliš nas brigom i budeš tu. Duše su nam nabubrele od tuge, sive su i vlažne kao oblaci. Iz njih grmi bes. Besna sam i želim da slomim svet, da ga smrvim pod đonovima. Jutros sam u kupatilu sa ustima punim pene iznad lavaboa viknula NE ŽELIM DA UMREEEŠ! Pasta za zube mi se slila niz bradu i isprskala ogledalo, suze su mi se slile u usta, a ti si i dalje ležala tamo, otečena i žuta, jer mene niko ništa ne pita i ne znam kako da ti pomognem da te izlečim da te rodim. __________________________________________________________ FRIDA ŠARAR rođena je 1979. u Kruševcu. Autorica knjiga Halter ego (VBZ, 2018.), Ženo, pokrij tu dušu (VBZ, 2021.), Udaljena jednu stvarnost odavde (VBZ, 2022.), te nekoliko stotina kolumni objavljenih na portalima u regionu. Dobitnica međunarodne novinarske nagrade INTERFER za kolumnu „Prvi Hrvat u mom selu“. Članica Hrvatskog društva skladatelja. Pjevačica, autorica tekstova i glazbe u bendu Porno brak. Živi i stvara u Rijeci.
čovjek-časopis 