VETAR ODLAZI NA SPAVANJE
čini mi se da bih ovako mogla zauvek
ne nedostaju mi ni živi ni mrtvi
mislim da je sad prilika
da konačno presečemo pupčanu vrpcu
i ukrotimo životinju koja nam besni u utrobi
mačka komada golubove kraj kontejnera
na ulicama žene nemaju maske, samo marame
glava u marami glava u torbi
bolovi se pojačavaju kad na njih mislim
radnici u periferijskim farbarama
jutros su se potrovali i skrenuli pameću
pred san osetim neko nevidljivo milovanje
dok vetar konačno odlazi na spavanje
mekan kao turski pamuk
***
ELEKTRIČNA STOLICA
Da li je život bio bolji
kada sam bila dete nego što je sad?
Za sobom ću ostaviti samo kosti
i dopola popijeno čokoladno mleko.
Kroz novi gubitak oplakujem drugi, stari.
Možda nam se nekad otisci prstiju
na deljenom rukohvatu dodirnu
Ili se zapletu niti iz džempera
koje je izvukla klupa, stara prevrtljivica,
na koju smo oboje ćutke seli, jedno za drugim,
kao na električnu stolicu.
U tvojim očima ne postoji nikakva prepreka
Uzmi svoju polovinu uzmi
ovaj niski polumesec sa neba
***
BELEŠKA O PORODICI
Jedini znak da otac nije tu
je konačno spuštena daska na klozetskoj šolji
Jedini znak da je majka tu
su moji pokreti glavom i suze
dok slušam Prokofjeva
Klavirska sonata br. 6 Op. 82, A-dur
***
ONO ŠTO NEĆU PODELITI NI SA KIM
Grebe me iznutra
kao razmrskana orahova ljuska
A čini se beznačajnim
Poput slučajnog dodira ruku u prolazu
Umesto da pričam, radujem se sporom rastu bilja
Uživam u nenaklonosti sudbine
Bez mere hvalim svoje istančano čitalačko čulo
Telefon zvoni negde u prazno
To prećutano
Ostaje u okvirima mog tela
Bešumno kao promena vremenske zone
Konačno kao slučajno predoziranje
Mirno kao anestezirana životinja
***
EHO ODLASKA
Iako se više nikad nećemo videti,
svaki dan se krećemo istim ulicama
i prelazimo isti broj koraka.
Umijem se na gradskoj česmi,
ruke obrišem o pantalone,
avion raseče nebo poput krojačkih makaza.
Na vratima vidim skraćenicu med.
pomišljam na Mediteran, ne na medicinski.
O Francuskoj revoluciji saznajem više
od dečaka koji se u parku s drugom
preslišava pred kontrolni
nego u školi na časovima istorije.
Ulični prodavac ruža upozorava me
na opasnost trnja: savetuje dupli omot.
U četiri već će pasti mrak
Kažem sebi
nećeš čuti ono što očekuješ
nećeš dobiti ono što želiš
idi kući
odustani
______________________________________
KATARINA PANTOVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Angažovana je kao istraživač-stipendista u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u relevantnoj periodici, naučnim zbornicima i na internet portalima. Objavila je pesničku zbirku Unutrašnje nevreme (Matica srpska, 2019, najuži izbor za „Brankovu nagradu“ i „Matićev šal“). Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojna priznanja. Pesme su joj prevođene na nemački, francuski, španski i slovenački jezik. Članica je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Članica je nekoliko žirija za književne nagrade. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu. Uz upravo izašlu drugu zbirku poezije, u pripremi je i knjiga književnih kritika.
čovjek-časopis 