Treću noć zaredom me budi sopstveni vrisak.
Skidam natopljenu majicu i pravac tuš. Glava pod mlaz dok premišljam da li da im dojavim. Izgleda da postajem nestabilan. Ne bih da ugrozim stvar zbog upornog sna.
U njemu s kolektivom izlazim na plato ispred firme. Dan je za godišnju fotografiju. Sunce blešti. Stajemo rame uz rame. Niži ispred, viši iza. Kao u školi. Tako se i ponašamo — rasterećeni i nasmejani. Oslobođeni radne aparature. Niko nije lud za vraćanjem kontrolnim tablama i neurokacigama. Uživamo. Odugovlačimo. Začikujemo jedni druge. Zraci svetlosti napadaju naše zenice koje postaju manje od makovog zrna. Silueta fotografa proverava opremu i dobacuje da se još malo skupimo. Klike se grupišu. Direktor je okružen uvlakačima dok su samotnjaci s krajeva, kao i oni koji se trenutno guše u poslu. Ja sam u snu uvek s kraja. Pored mene je visoka koleginica u kombinezonu koja ponavlja istu radnju: svakih nekoliko sekundi proverava kanale komunikacije. Ispred nas dvoje stoji jedini čovek iz firme s kojim se družim, šef bezbednosti. Naginjem se da mu kažem nešto smešno, ali se zaustavljam zbog graške znoja na njegovoj slepoočnici i zabrinute grimase. Silueta fotografa, ovog puta više kockasta nego ljudska, podiže aparat i prinosi ga glavi, ali je direktor zaustavlja dok istupa pred nas.
“Ljudi, sekund pažnje. Imam bitnu informaciju. Kolektiv je kompromitovan. Među nama je neko ko je počinio strašna zlodela. Nakon slikanja stvar će biti rešena. U svakom slučaju, vi nastavljate s normalnim radom. Bez panike i osmeh za fotografiju. Hvala.”
Čavrljanje pre njegovog obraćanja je iza nas. Sada je muk.
Direktor se vraća u sredinu dok potpuno neljudska silueta fotografa opet podiže aparat i iz leđa izbacuje zglobne propelere. Još zabrinutiji, šef bezbednosti suptilno okreće glavu i zbrzano mi šapuće.
“Tek malo pre sam saznao. Ti si u pitanju. O tebi priča.”
“O meni?!? Ne, ne, ne, ne, ne. Zašto o meni?”, tresem se.
Silueta mehanizma ubacuje fotoaparat sebi u glavu. Iz otvora na kičmi izlazi lepeza ugaonih propelera koji se polako spajaju u desni i levi krak. Jako kratkim i brzim osciliranjima raširenih i razmahanih krakova, silueta se blago uzidiže od betona. Ruke se preklapaju i ulaze u trup, noge se spajaju. Silueta deluje sve veća dok se približava. Liči na orla, na apeks predatora, na anđela, na gnev, na džinovskog kolibrija čiji je kljun izdužena kamera. Zlokobno treperi nekoliko metara nad nama dok se krila i dalje šire i nadvijaju. Ostali se smeše i gledaju na gore u objektiv, u vrh kljuna, koji se naglim, oštrim cimom okreće ka meni. Ogromna, veštačka ptica usmerava dugačku kljun-kameru ka meni i zumira. Pre nego što uslika shvatam da sam drugi ja unutar mehanizma i da upravljam njime. Shvatam da nije svestan da targetira mene i da nam obojici nema spasa. Čujem prodorni, sablasni glas mašine, koji je glas direktora, koji je glas učiteljice , koji je moj glas, “Ptičica!”.
*
Izlazim iz garsonjere i žurim na posao. Sreća da jedina linija metroa kači i Karaburmu i Novi Beograd. Izbijam pokretnim stepenicama na površinu i hodam k impozantnoj, staklenoj zgradi koja kao da guta male ljudske figure. Pridružujem im se. Provlačim karticu na ulazu i čekam sken lica. Na drugom punktu provlačim drugu karticu i kačim bedž s logoom kompanije — siluetom kolibrija. U blistavom lobiju je preko celog zida napisan zvanični slogan firme From working to hardworking. Javljam se obezbeđenju, ali greškom. Danas ipak ne radi moj saborac. Njegov kolega mi ne uzvraća. Metalni liftovi, spratovi, dugi hodnici, opet liftovi i hodnici i konačno dolazim do svoje kabine. Provlačim treću karticu. Imam još dvadeset minuta do početka smene. Sedam za kontrolnu tablu, ali ne palim ništa. Prvo slušalice iz džepa u uši i malo radija u polumraku. Nasumična stanica je jedina opcija koja mi je ikad trebala. Klik.
“… je pobedio je sa minimalnom razlikom i time se plasirao u…”
Klik.
“… zahvalni što možemo da uživamo u ovim prolećnim danima bez maski za filterisanje vazduha. Otkad je uspešno obavila pridružinje konfederaciji, naša vlada aktivno poboljšava…”
Klik.
“… biti stručnjak da biste uvideli da je Evropska Konfederacija samo na papiru neutralna po pitanju sukoba na Mediteranu. Možda je i bolje da se prave, a ne kao Amerika, koja uz tihi pristanak Kine šalje oružje i pruža logističku podršku Udruženim Demokratskim Nacijama Mediterana sa severne i zapadne strane, i njihovim saveznicima, Pravednom Islamu, s juže strane. Rusija se, kao i Evropa, zatvorila i ćuti. Deluje kao da je velikim igračima cilj da se uguše oružane pobune Internacionalnog pokreta za jednakost i svih ostalih njima pridruženih takozvanih terorističkih revolucionarnih pokreta i organizacija.
Kako to mislite “takozvanih”, profesore?
Kako? Da li znate da je oznaka “terorizam” jedno od glavnih propagandnih oružja onih na vlasti protiv onih koji se bune? Dopustićete da vas podsetim lekcija iz istorije…”
Klik.
“… u jučerašnjem sukobu u Ankari je zasad trocifren. Analitičari procenjuju da je najveći broj stradalih sa strane pobunjenika. Ovog puta su u pitanju zajedničke snage Balkanske slobodarske mreže na čelu sa Autonomnim Solunom, Kurdskih bataljona i migrantskih pukova. Primećene su i Zapatistička i nezvanična zastava Saveza Starosedelaca dveju Amerika. Sa drudge strane, UDNM, u ovom slučaju turska i grčka nacionalna vojska zajedno s najnaprednije opremeljenom pešadijom Pravednog Islama, prošli su bez većih…”
Klik.
“Čudo iz Beograda, kako su nazvali Kolibri na finansijskom samitu u Kopenhagenu, svojom inovativnošću i ekstremno dobrim rezultatima, ponos je naše države i dokaz da možemo da doprinesemo ekonomiji celog kontinetna, ali i njegovoj vojnoj tehnologiji koja…”
Klik.
Dobro me je podsetilo. Imam još šest minuta do početka smene. Palim svetlo. Kabina bez prozora je taman tolika da stane kontrolna tabla, iznad nje šest spojenih monitora, najudobnija radna stolica i aparat za kafu koji je podešen da na svaka četiri sata napravi jednu duplu kafu. Iznošenje kafe je zabranjeno, a i gde bih je iznosio kada je dozvoljeno samo otići do toaleta, bez komunikacije. Na tabli je, pored neurokacige, i ponos kompanije, uvećana replika mikrodrona kojim pilotiram i koji je napravljen po uzoru na kolibrija. Pred svaku smenu strahujem da to ne bude prvi dan koji ću raditi za domaćeg klijenta. Šta ako nekog prepoznam? Obaveštenje uvek stiže dva minuta pred početak.
“Vaš današnji primarni klijent je hipermarket u Engleskoj. Ovaj klijent je svih dvanaest puta bio umereno zadovoljan vašom uslugom. Vaš današnji sekundarni klijent je fabrika tekstila u Albaniji. Ovaj klijent je svih devet puta bio umereno zadovoljan vašom uslugom. Srećan rad.”
Pokrećem program dok na gigamonitoru gledam raspored pozadinskih prostorija u hipermarketu, povezanost s magacinom i postavku polica s artiklima. Znam ih već napamet, ali takva je procedura. Stavljam kacigu. Sada sam virtuelno izmešten u nečujni mikrodron veličine zrna peska, kojim upravljam preko kontrolne table. Uzlećem unutar skrajnute metalne kutije koja se automatski otvara i preda mnom puca pogled na, čini se, beskonačni market ispunjen redovima polica između kojih špartaju kupci. Oni me ne zanimaju. Isključivo pratim radnike. Posle sat vremena uočavam stariju ženu u radnoj uniformi koja stavlja pristigla energetska pića na policu. Jedno joj isklizne iz ruku i padne. Proliva se po pločicama. Letim k njoj. Nadgledam je. Nadam se da će ispratiti protokole. Prvo uspravlja limenku da tečnost više ne curi. Ispravno. Onda gleda levo i desno da upozori kupce da slučajno ne pokvase obuću. Ispravno. Vadi aparat iz džepa i prelazi preko bar koda limenke. Ispravno. Zumiram kameru na aparat kojim barata. Za njeno dobro je najbolje da postupi kako joj je rečeno. Plaća limenku svojim računom. Ispravno. Poziva ženu koja trenutno čisti pločice nekoliko redova odatle da ukloni prosuto. Ispravno. Bez dvoumljenja nastavlja da ređa limenke. Ispravno. Redosled i način obavljanja posla je po pravilima, međutim sporija je od propisane norme. Šaljem signal iz kabine. Aparat u džepu joj zavibrira, ona ga vadi, pogleda poruku i ubrzava se. Njen šef odmah potom na svom aparatu biva obavešten da se ta i ta radnica ubrzala nakon opomene. Ovog puta ništa skidanje od plate, ništa suspenzija ili otkaz.
Smena je mirna. Prijavio sam jednog radnika koji se namrštio mušteriji na glupo pitanje i skinut mu je mali deo plate, kao i jednu radnicu koja je sedela u maganicu van predviđene pauze, i koja je sada na dve opomene od ukidanja zdravstvenog osiguranja. Dok odmaram um na drugoj desetominutnoj pauzi stiže mi obaveštnje da će za minut proći rutinska kontrola. U kabinu ulazi isti onaj iz obezbeđenja kom sam se pogrešno javio. Zatvara vrata i gleda me. Priča bez glasa tako da mu čitam s usana.
“Giljotina.”
Prvo ćutim u neverici, a onda mu odgovaram mu na isti način “Sloboda”.
“Jednakost.”
“Za novi početak.”
Nisam znao da je naš.
“Znači, i ti si s nama?”, nastavljam isto.
“Jesam. Kanali su osigurani kao i ko će da te pokriva. Imaš do kraja smene, kao i pre.”
Čim je izašao, prešao sam na stvar: prespojio mrežu, postavio bloker, duplirao nervnu šemu, otvorio sistemske kanale i čekao signal. Evo ga, ni pet sekundi. Povezani smo. Miran sam. Moj um odlaže uznemirenost za kasnije. Vreme je za ono zbog čega sam zapravo ovde. Vraćam kacigu i sedam.
Iz daleke, ukopane garaže prekrivene anti-radarskim materijalima izleće jedan od nekoliko ukradenih, vojnih, stelt dronova najnovije generacije zvanih sejači smrti, na čijem stvaranju su radili Pentagon i Brisel uz pomoć Kolibrijevih programskih rešenja.
Ankara mi iz ukradenog drona deluje kao lep grad.
________________________________________________
LAZAR VELJKOVIĆ rođen je 1986. godine u Zaječaru. Studirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i na odeljenju za Etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Nakon nezavršenih studija je trbuhom za kruhom ušao u svet marketinga, te u tridesetima naučio sebe nužnom eskapizmu iz agencijskog i korporativnog života putem kratke, prozne forme. Završio početnu i naprednu godinu radionice kratke priče HILA koju vode Vladimir Arsenić i Srđan Srdić, urednici izdavačke kuće Partizanska knjiga. Objavio dve kratke priče u časopisu Razvitak (2019-2020).
čovjek-časopis 