Te sam se vedre noći, tek ušla u svoju trideset i osmu godinu, pocepala ispred seoske babice rađajući svoje četvrto dete. Mali je ispustio tek neki šišteći hropac, kao jauk i namah utihnuo. Iskusna žena me je tešila, jaka sam, to je predodređeno. A sutradan dobih smotuljak, miriše li, miriše! Uzmi, de, majka je mlada, ostavila ga, zdrav je i jak. Posvojče gladno povuče dojku i otvori oči. Sve sama tama u njima, sine! Raslo je s mojima skupa. On malen i garav, stara mi rđavo podmete cigansko čedo, ali meni iz oka ispao, umiljat! Uz moju suknju stalno, svašta sam ga učila. Krao je sve što mu je pod rukicu došlo. I stalno ga tukli. Lizala sam prste i brisala mu rane a moje vrance prutom. Stari ga omrzeo. Nije smeo da uperi prst. Ali je znao. Mrko ga je gledao. Ehe, hej, reč detetu toplu iz usta! I mene omrze. Suknja ubrzo ostade zauvek spuštena. A moje garavo pošlo u školu. Vazda gladno. Učiteljica veli: jede i iz kante! Zamlatila bih često na nju. Iz kante! A ja njemu kačamak svako jutro spremala! Potom ostade u kući, pomagao mi, on trebio i čistio, ja prala i krpila. A u oca ipak gledao bogovski! U njegove ruke i nos. Njušio mu korak. Kad se nesrećnik propio, nosio ga, tako malen, na rukama, leđima. I teški prut dobijao sledeće jutro po nejačkim plećkama. Veruješ li, sine, da ni slovceta nije rekao? To se desilo tek što je uzeo prve brkove, što bi moja pokojna mater govorila. Majkooooo, oj, meni teško, nema mi više života! Ako sine, jeste teško, tele moje! Bog je s tobom, može da uteši! Našla sam ga sledeće jutro. Glavica u stranu, jezik napola izašao, ali on, lep! Malo manje garav, spasio se sirotan. A onaj moj posle par dana kroz kuću, pa peva i zviždi. Ja ni reči. Znala sam da sve ide u koloni po tri. Ubrzo je okopneo, mržnja ga držala, kamenog! Kad je zvao mamu Isusovu i svoju, nisam se pomakla, gledala sam u šarene tapete a čaša vode ispred mene, njegova ruka pružena. I nisam, nisam mogla, sine moj!
***
MARINA RADOVANOVIĆ (Zrenjanin, 1986) stekla je obrazovanje i zvanje doktora medicine na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, a objavljivala je pesme u zbornicima, periodici, internet časopisima i blogovima.
Zbirka „Prima furia“ se našla u užem izboru Trećeg trga za prvu pesničku knjigu, petog Presingovog konkursa za neobjavljeni rukopis, u širem izboru konkursa Književnih vertikala i Poetikuma, a kao pobednički rukopis konkursa koji je raspisala biblioteka „Karlo Bijelicki“ iz Sombora, štampana u okviru edicije Golub.
Rukopisna zbirka „Via dolorosa“ se našla u širem izboru šestog Presingovog konkursa i u najužem izboru Poetikumovog konkursa.
Radi u Opštoj bolnici „Đorđe Joanović“ u Zrenjaninu kao klinički lekar. Živi u Novom Sadu i Zrenjaninu.
čovjek-časopis 