JESTESTVOSLOVIJE budim se ujutru (pleća mi nesvesno još bode neki isečak snova) sa svešću da ne znam ništa ni o čemu. bledo, neisunčano telo nije ništa čistije, mekše, mirisnije, od upornog hranjenja poslasticama. pokoji korak - nesigurni su isprva kao da sam ponovo rođen, neizvežbanih čula. kad iskoračim preko praga sa neodređenim strahom mog tela da će na nekom neznanom meridijanu prsnuti žila kao pod vozom pruga - iskrvario bih za tren, kao ratni konj - telo je ipak složen i nesavršen mehanizam - vidim, u vazduhu nejasnom od vetra, nečiji lik, nepoznat, koji me seti na san. osetim privrženost prema strancu koji nije bio u snu, jer u snu je to bio nerazmrsiv amalgam čežnji. videti svoj lik, svoj odraz ili svog dvojnika? u lokvi mulja. i sve je mutno i nelagodno i smeta, poput rukava zavrnutog ispod rukava. noćas ceo svet ide svojim kućama - ulice zveče kao pogrebna povorka s praporcima: praznik je. ne znam koji, jer i ja sam stranac kao stranac iz sna. posmatram zelene zvezde iz svog zatočeništva, nesvestan da više nisam u sobi, i da više nije dan. i tako hodati, i živeti svaki dan, noseći odela koja su nam spremili preci? drhtati glasnim žicama prošlosti? osećati užasni zadah iz njih, kao iz odela - zamašćenog, memljivog, iz grobno teških podrumskih drvenih sanduka? u sadašnjosti opet: daleko od doma - put je dobro kaldrmisan. tvrd. jedva da pravi zvuk pod nogama. u sebi govorim: o vrati me! vrati me tamo gde put zvecka pod svakim korakom, ali ne put, nego mit koji se uvukao u pukotine, gde je rezonanca mojih kostiju ista kao onih pod zemljom! strašna je to arheologija. o, ali: prošlost i ne postoji u prošlosti nego kao u bunar straha polako spušta se u tečnu sadašnjost: moramo biti spremni da naš gipki cinizam - smešljiva lakoća - ne preraste u tromost istu kakvu smo napustili. moramo izaći iz lobanje da ne urastemo u nju kada se pretvori u kamen. kada postane humka. moždana duplja biće naš grob. smrt, smrt svim strojevima smrti, smrt svemu što nije ljubav, silna i prevratnička, grimizna poput krvi, izraz života ruku koje radom bubre i pulsiraju krvlju. izraz života prkosne materije koja dokazuje da mora postojati - stub kičme, zgrčen mišić, besano srce - koji s inatom gleda u sunce dok od suza oči sasvim ne pobele - život koji pod stazom oseća rezonanciju nespokojnih kostiju starih, i shvata da oni leže ispod, a život - stoji iznad. negde u tami, tad, kosmički ratar vadi svoj plug; zaseca brazdu u tkivo. nova je godina - kosti se preoravaju. strašna je to arheologija. kako ne strahuje šta će u grobovima pronaći? kosmički ratar je najsmeliji kockar. njegove su kocke od kosti. trijumfalno i konačno, on pali crven fenjer u mesecu, i svima na zemlji mesec je crven. za nas na zemlji, diljem celog meseca prolamaju se crveni krici. *** PODSTANARI NOSTALGIJE "my god, what has become of the world we could share? this world of ours, that's now yours and mine" jutros sam odlučio da se vratim u prošlost, koja je bila naša, jer sada je prošlost moja i prošlost tvoja; možemo raditi s njome šta god želimo. otišao sam tamo kao u napušten dom: šarke na vratima su, iskrivljene, škripale; prozori i oluci obrasli puzavicom; videvši taj prizor, prslu fasadu, pomislio sam kako je celovitost stvari relativna. otišao sam u prošlost, i prekoračivši prag nisam zatekao nikog: prošlost je jedna kuća kojoj se uvek može vratiti, ali u kojoj nema nikog. možda, ako je usnimo u isto vreme, naša sećanja se dotaknu. *** HIMNA PUSTOJ MATERIJI naši behu rani jadi odveć srodni zajednički naši kukavičluci jedna otužna i homogena smeša a sad su nam svete iste mrve sa hleba ideologije: cirkusi i vašarišta i saborišta i buvljaci ideologije kao kružni hodnici bez ćoškova što će značiti sa bezbroj ćoškova najdraže su mi zato one monografije kad u sebi stapaju sve ostale grafije: topografije istoriografije geografije niti izostaju tu logije (zar bi se mogla zamisliti istorija svega bez logosa) ideologije arheologije geologije - kao neka vizantijska hagiografija(!), malo fali da pođu od samoga postanka sveta a potom naprave liniju: one dobre drevne ljude naše pretke što su grejali skupa svoja kolena obasuta plikovima od žare ujedima komaraca što su živeli u kućicama od gline bez prozora njihovim tužnim i rutavim rukama izvajanim dovedu - mada to ne kažu, već nekako između redova - u vezu s nama a mi se usudimo biti zaprepašćeni time a ipak kažu: što se stvari više menjaju to su više iste to i jeste istina i nipošto nije: živela dijalektika svih stvari! kao naši predjezični preddruštveni preci mrvimo, satiremo dogme!: sklapamo misli bez ijedne reči u glavi - bezjezične rečenice - praznoslovna razglagoljstvija tako je, učimo čak i slova koja su napuštena siročad ko zna kakvog jezika i slažemo ih, ali ne u reči i rečenice i pletivo teksta već amorfne spodobe: naši očevidno nisu bili zanatlije. (ili je tek nešto sputalo te gene) pričam ti dakle o tebi kao o sestri ali ne mogu sakriti - vazda se pitam: pričam li možda samo o sebi ipak samo tvoj je taj balkon tvoj i ničiji drugo što mi visi iza leđa kao pauk smrti dugo dugo i on ih sve hvata - telo mu je svetlucava i mrtvačka glava a glava je jedno vanvremeno telo možda tvoje ne znam - sve hvata reči što se kao tužni komarci - kao mravi - bez prestanka roje reči suve kao dim bez ukusa mirisa boje čisti goli atomi - jedva da postoje jedva da postoje crveno volim te crveno: tvoja krv i svačija i vino dionisa i opeke zgrade grada - sveta - našeg - tvog i mog sve su opeke iste crvene moramo reči naći u nesagledivo i strašno crveno pletivo teksta položiti naše inače bezlične kosti *** ČUDO PERCEPCIJE da nijesu uzalud kosti (B. Šćepanović) da jedemo danas da nisu uzalud otvrdli zubi. da jedemo danas da nije uzalud želucu kiselina opaka. i da mu budemo zahvalni što nas ne razlije cele u čestice: ne što je strašno mreti, već jer je gnusno živeti u svetu čestica, hronično nesposobni za svest o celini stvari. da dišemo danas - da od širenja pluća krckaju rebra. da opravdamo svoje jedinstvo, da uverimo goli kosmos, "da nijesu uzalud nokti, da nijesu uzalud da kosti" iz lobanje tad drzne, kao iz svetionika, zrak. *** RASTANAK SA SOBOM detinjski kršili smo svoje zakone zbog groznih sitnoburžoaskih snova i estetske dekadence - opisana jezikom kojim bi je taj mladi starac razumeo: i u mirnom raju digao bih kulu vavilona; a blagoglagoljivi anđeli raspredali svoja besmislena i besčislena razglagoljstvija u svojim nedosežnim mirišljavim etrima, gde odlazim Njima - ali nikad! nikad! vam neću odati Njihova sveta imena, već, tek, evo vam jedna zagonetka: sarstinella puno sam puta, srećom, ostavljao sebe za sobom. tako ja tamo - nije metafora - zaista po istom putu lutam još uzduž i natrag. taj "ja" to zove ritualom. tamo? tamo gde je stvarnost postajala heterogena. materija lažna, disanje nemoguće. nevino žuta vrata škole, i žuto lišće koje, vlažno truleći, miriše na skrob - sve se pretvara u istu tvar po kojoj hode svi od rođenja svega. sve je težilo nekoj otužnoj večnosti. iz brda koje se nadvisuje nad svim dobošalo je jedno sumorno srce u kom se nataložilo isuviše istorije. eto, probadam mačem svoj odraz u ogledalu. uništih dušu svoju i spasih je *** JESUS’ BLOOD NEVER FAILED ME YET nedužne bih za tebe streljao jer tvoja krv ne napusti me tužni su i večni natpisi na zidu na suncu svakog jutra kraj reke tiše od tihog dona tihog naspram svih zvukova sveta reke sa bezbroj ćuprija reke koja grobu svome moru hlađanome nosi melasu uspomena dok se ne zgruša i zaguši na nekoj koordinati kao tromboza što jednom će da pukne i onda i onda i onda ništa neće biti reka će se razbistriti mesta koja volimo ne možemo napusititi kad hodim napred tvojom stazom ja hodim unazad i shvatam kako sam mali naspram tvojih zgrada nizak naspram tvojih balkona (da je, o, da je ovo verona) prazan spram mesečevog balona koji gleda iza neba kad ga ne vidimo danju kao kroz jednostrano ogledalo nikad više pesme o golom mesu što diše nikad nikad više strašni prostor amorfne materije i bezbrojni vetrovi sad su moja soba moja duša, raga bez obličja, reče: dođe doba da idem bez zoba - pokolenjima miro iz groba teče zašto njim ne umazati lice ljudsko tužno umorno tako da nas niko ne prepozna ali mesta koja volimo ne možemo napustiti jeste, sve je meni tekst sa tekstom kao što rekoh: amorfna melasa poput svrake što je skupila drangulije suvenire izgrađeno mi je gnezdo pesme- tekst se upleo u prostor i vreme __________________________________________________________________ PAVLE ZELJIĆ završio je Gimnaziju “Vuk Кaradžić” u Loznici; student na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Piše poeziju i prozu na srpskom i na engleskom jeziku. Nagrađen i primećen na brojnim konkursima, što za poeziju, što za prozu, a radovi su mu objavljeni u raznim časopisima, elektronskim i štampanim („Кoraci“, „Vukov glasnik“, „Mons Aureus“, „Poenta“, „Buktinja“, „Međutim, DNK“…), letopisima i zbornicima. Autor zbirke pesama „Ikar i Mesija“, objavljene 2019. godine, kao nagrada na konkursu „Limske večeri poezije“, sa kojom je takođe ušao u najuži izbog za nagradu za najbolju zbirku na konkursu „Matićev šal“ 2020. Zauzeo treće mesto u najužem izboru konkursa za zbirku poezije i proze Društva članova u Crnoj Gori Matice srpske. Takođe se bavi prevođenjem poezije i proze sa engleskog i na engleski jezik.
čovjek-časopis 