UDICA
Znaš da je sećanje varljivo
kao korak
po sleđenoj kori jezera
čiji se pucketavi kapilari
tanko granaju uz hod
i prate te u stopu
poput ubrzanog nicanja
nekog ledenog rastinja
čije bi mladice da te dotaknu
i prisno obgrle
kao svoga tvorca
sećanje je varljivo
ali opet si naklonjeniji prošlosti
negoli svom vremenu
pre ti se piše
nostalgična poezija
premda ne znaš unapred
kakvu ćeš uspomenu izvući
i šta će se zakačiti
za udicu tvojih stihova
i poput pecaroša
punog očekivanja
koji na sleđenoj površini
uz termos toplog čaja
kroz rupu pušta mamac
da lagano tone
i čeka da oseti trzaj
iz dubine
tako i ti sada
u tišinu ove beline
spuštaš reč
zima
i evo ga
hvata se ono zlatiborsko
zamrznuto jezero
na čiju si suncem načetu opnu
jednom nasmejan stao
poželevši da se klizaš
kao Bambi
i posle nekoliko koraka
uz zvuk pucanja
propao do pojasa
i nakratko ostao zaglavljen
u procepu
dok su se pred tvojim očima
po ledu širili
tanki kapilari
nalik na vodoravnu puzavicu
koja ide od tebe
a zapravo bi da te povuče
k sebi
s onu stranu providne opne
odakle glas ne dopire
i ostavi priljubljenog uz nju
s dlanovima i pogledom
uperenim ka plavetnilu
i mehurićima vazduha
koji iz tebe
unezvereno izviru
i nestaju neznano kud
znaš da je sećanje varljivo
i ovo nije uspomena
koju si priželjkivao
možda je treba
otkačiti s udice
i vratiti nazad
pod belinu hartije
kao što strpljivi pecaroš
nedoraslu ribu
vraća u vodu
iako zna da njen trzaj
više nikada
neće osetiti
***
PREOSETLJIVOST, IZNENADA
Popodne je sparno i teško
u tebi se tromost
i bezvoljnost
danima razliva
kao mlaka voda
po skrivenim rukavcima močvare
iščekuješ da te nešto dirne
i probudi iz mrtvila
ali čula su i dalje obamrla
a ova šetnja čini se besciljna
besmislena
hodaš ispod drvoreda u cvatu
iako ti opojni miris lipe
po pravilu ne prija
na podlakticu ti sleće
krilati mrav
malo leteće biće
koje dugo nisi video
dobro se sećaš tog iznenađenja
kada si ga kao dete otkrio
u mravinjaku
dok si pratio mrave
kako složno vuku
crnu semenku lubenice
sada se zapetljao u dlačice
sav zabrinut i nespokojan
probija se i traži izlaz
potom se setiš
kako dugo nisi video
svica u sumrak
i njegov nežni žar
za kojim si radosno trčao
i u blago sklopljenoj šaci
pažljivo ga čuvao
i pitao se kako to da te ne pecka
ta divna crvena vatrica
koja kao da je nestala
s tvojim detinjstvom
a onda
tačno ispred tebe
jedna pretovarena pčela
nisko leti i iznova pada
sve teže hvata
novi zalet
po vrelom betonu
u njoj poriv za uzletom
a upravo spoznaje
tamnu stranu žudnje
za cvetnim prahom
spuštaš se na kolena
i osluškuješ srce
kako joj u grudima
sve slabije bruji
i dalje pamti cvast
i svoju livadu
zagledaš je
prašljivu od polena
(od cvetnog praha si
i u prah ćeš se vratiti)
i još dugo
klečiš nad njom
kao pred nekom svojom
boginjom
u čiji si hram
prvi put ušao
***
TI ČEKAŠ SVOJ RED
U punoj čekaonici
ti čekaš svoj red
našao si i slobodno
mesto na klupi
odavno sviknutoj na bol
koja joj uporno prilazi
i traži saosećanje
sad će da prozivaju
u krilu ti posudica
sa urinom
pažljivo obmotana papirom
svi tako rade
možda je nepristojno
da si vidi venac mehurića
i žuta nijansa
nešto između limun žute
i one svetlosne strele
što ti je juče doletela
s neba
i usekla se
tik iza grudi
možda je već sama boja
tiha dijagnoza
ti čekaš svoj red
poneko dete već plače
odrasli ćute ili kašlju
prozivaju te da platiš
participaciju
i grde što nemaš sitno
na tvom mestu sada
mlada žena belog tena
pritiska vatu
na modroj veni
ruka joj glatka i tanka
kao osetljivost breze
s proleća
osluškuješ zovu li te
u korpi kraj vrata
slutiš filmsku scenu:
smrt berača
u polju pamuka:
beli cvetovi
pogođeni crvenim kapljama
skrećeš pogled u stranu
nešto bi lepše da ugledaš
ali ne uspevaš dalje
od prizora bolničke sobe
u koju si kao mali
sa kesom pomorandži
jednom ušao
i začuo svoje ime
u pauzi jecaja
ti čekaš svoj red
u glavi još odzvanja
promuklo dozivanje s kreveta
stapa se sa sestrinom
prozivkom
zavrćeš levi rukav
zagledaš plavkaste žile
u kojima se odigrava
neka drama
koju si sam režirao
s nepoznatim akterima
i neizvesnim raspletom
ne gledaj iglu
od koje ti je otac
redovno padao u nesvest
od njega si nasledio ovu
nelagodu
okreni glavu
sad će ubod
evo ga
tiho peče
krv otiče
u ukošenu epruvetu
i puni je kao voda brod
u potonuću
iza koga ostaju samo
zapenušana površina
i vertikalna
spiralna struja
što vuče
na samo dno
kojoj si sada umakao
ali znaš
i osećaš kako se kovitlac
sve više primiče
sa iglom ili bez nje
pritisni cvet pamuka
na crvenu kap
nežno
ti čekaš svoj red
***
ĐORĐE DESPIĆ (1968, Užice) doktorirao je na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde i radi kao vanredni profesor.
Objavljene knjige kritika, eseja i naučnih studija:
Aksiološki izazovi (2000)
Spiralni tragovi – kritike i eseji o srpskom pesništvu (2005)
Poreklo pesme – potencijal intertekstualnosti u poeziji Miodraga Pavlovića (2008)
Preživeti u tekstu – kritike i eseji o srpskoj prozi (2011)
Tumač i pesma – esejistika Miodraga Pavlovića (2021)
Objavljene zbirke poezije:
Pesme i drugi ožiljci (2018. nagrada ,,Miloš Crnjanski“)
Autohipnoza (2021)
čovjek-časopis 