JEDNA NEUSNIMLJENA FOTOGRAFIJA
Majci
Mogla je to biti
divna fotografija
sećaš se
ti najlepša
laka i vedra
kao svila dok leprša oko vrata
ja najsrećniji dečak
jer mi je ruka najzad
u tvojoj ruci
na beogradskoj smo železničkoj stanici
puno je užurbanih putnika
oko nas radosni pozdravi i teška opraštanja
propinjanja na prste i nervozni pogledi
golubovi koji čekaju odbačene sendviče
sa razglasa monotoni glas obaveštava
o kašnjenju vozova
kompozicije pristižu i odlaze
utovaruje se i istovaruje
iza vagona sa susednog perona
dopire pijana pesma praćena harmonikom
prilazi nam čovek
spreda mu visi fotoaparat
izlaže nam svoj predlog
dok ubrzano priča
i živahno gestikulira
aparat mu poskakuje na grudima
i lupka ga u ritmu
nestrpljenja i želje
nudi nam povoljno fotografisanje
uspomenu iz Beograda
poslaće nam poštom
potom nas namešta na peronu
obaveštava šta će se sve videti
na snimku
naš voz koji upravo ulazi na peron
sat koji pored saksije na stubu
pokazuje poklopljene kazaljke
to je lepa simbolika kaže
tu je i kondukter koji maše svojom palicom
i duva u pištaljku
savršen ambijent smo dobili
i čini mu se
da smo imali sreće
i da je tik iznad nas
neka ptica svetlih krila
ulepšala kadar
majka mu plaća i ostavlja adresu
zatim odlazimo
uzbuđeni i pomalo setni
kao neku lepu svečanost da napuštamo
danima ćemo iščekivati pošiljku
da vidimo tu svetlu pticu
uhvaćenu u letu
a onda
uskraćeni za uspomenu
polako odustajemo
i puštamo da snimak
iščezne u nama
a mogla je to biti divna fotografija
***
KAD KAŽEM SAD
Ocu
Tvoje telo
više nije važno
ne zateži kožu
u grču
kao kafanski svirač žicu
na violini
dok žutim noktom
podešava ton
opusti se
tako
oseti kako te talas
nekakve lakoće
preplavljuje
kao kada ugledaš
odraz svoga lica
u kapi vode
koja se otiskuje
s vrha lista
u slobodan pad
diši diši
ravnomerno
misli su nepotrebne
oslobodi ih se
utoni u opuštenost
dvostruko dublje
tako
sada ću te odvesti
u tvoju istoriju
na izvorište
bola i straha
iz čijih dubina
nikako da izroniš
a daha ti opasno
ponestaje
kad kažem sad
bićeš dečak od dvanaest godina
u svom rodnom gradu
kad kažem sad
ruka će ti otežati
od omanjeg kofera
kad kažem sad
vratićeš se u vreme
rastanka
sad
letnji je dan
bistar
kao onaj zlatiborski potok
u kojem si prvi put
ugledao raka
i dugo zazirao
od njegovih klešta
ideš kroz drvored
na čijem kraju je kapija
sportskog igrališta
zašto ubrzano dišeš
pokušaj da se smiriš
to je bilo davno
tako
polako
produžavaš dalje
na kapiji vidiš
oca
kako te čeka ispred
u hladu drveta
ne stoji u mestu
vidiš da je uzbuđen
oh kako je uzbuđen
spuštaš glavu
usporavaš hod
i gledaš u pločnik
po kom koračaš
i sve teže noge
šta to vidiš dole
šta tek danas vidiš
dole
vidiš dečjom rukom
nevešto iscrtano
nedovršeno izbledelo
srce
i pored njega odbačenu kredu
koju ćeš podići
i čvrsto stiskati u maloj
pesnici
i izmrvljenu doneti
u novi sad
polako
diši polako
gde si sad
sad si ispred oca
u senci
i jakom mirisu lipe
u središtu rastanka
krik ne možeš više
da odlažeš
pusti ga
nek odjekne
njegovo telo već podrhtava
u bolu
kao u nekom šamanskom
plesu
grlite se
u glasnom plaču
stopljeni
a cepate se
šta si mu to učinio
oh šta si mu to
učinio
polako
polako diši
smiri se
ne grči se
nek telo odustane
od zagrljaja
opusti ga
neka čula zaborave
silinu očevog glasa
neka sve ostane
daleko iza tebe
i jauk
i trzanje
i težak cvat lipe
kad kažem sad
oprostićeš sebi
i iz tog dana
zauvek iskoračiti
kad kažem sad
izronićeš na površinu
i doći do daha
kad kažem sad
pokupićeš u sebi
izmrvljenu kredu
i dovršiti
oblik s pločnika
koji ti tako dugo
nedostaje
kad kažem sad
***
PESMA, TKANJE
Nani
Bio je to omanji stan
na trećem spratu
sećaš se
zidovi su bili drugačiji
nekim plavim reljefnim cvetnim
šarama iscrtani
krevet zastorom odvojen u polusobičak
od ostatka sobe
odvojeni snovi od stola za ručavanje
pri dnu mali toalet bez kade
dugo si se pitao gde ti se nana
onako čista i besprekorno uredna
kupa
stančić je bez svoje terase
na međuspratovima zajednički balkoni
bez saksija sa cvećem
bez rasprava među komšinicama
da li muškatle ili dan i noć
šta još pamtiš
pamtiš pesmu Svilen konac
kako dopire iz starinskog radio-aparata
iz kojeg si voleo da slušaš
one nerazumljive zvuke
pri okretanju točkića
i traženju stanice
ta skala budila je u tebi posebnu nežnost
i čežnju
koju si osećao prema tim
obećavajućim nazivima
nepoznatih gradova
što prigušeno svetle
u drvenoj kutiji
kao što u tebi povremeno
zasvetli uspomena
i na tren te zgreje spokojem
detinjeg doba
na zidovima nekoliko uramljenih
starih porodičnih fotografija
svečana i ozbiljna lica koja nisi poznavao
i tvoj deda u uniformi
tvoj junak koji je pobedio
logor u Nirnbergu
ali koji nije dočekao da te metne na krilo
na podu pirotski ćilim
nana ti je bila nastavnica tkanja
sitna žica vezak tanak
mistične šare
i crvena boja koja dominira
protiv uroka
njemu da zahvališ što si preživeo
udar struje
udar koji ti je spržio
domali prst leve ruke
kad si posegnuo za odbeglim
klikerom
upetljanim u kabel od stabilizatora
za crno-beli televizor
niz čiji se ekran diskretno spuštao
ćošak naninog miljea
isheklan nekim lepim povodom
i ti isto tkaš
ovo sećanje
na nanu
na njene cvetne kućne haljine
i tihi skromni stan
u koji i dan-danas zaneseno zađeš
i izvlačiš niti poput pelcera
za svoj ručni rad
i tkaš
stih po stih
svoje pesničke šare
protiv uroka
***
ĐORĐE DESPIĆ (1968, Užice) doktorirao je na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde i radi kao vanredni profesor.
Objavljene knjige kritika, eseja i naučnih studija:
Aksiološki izazovi (2000)
Spiralni tragovi – kritike i eseji o srpskom pesništvu (2005)
Poreklo pesme – potencijal intertekstualnosti u poeziji Miodraga Pavlovića (2008)
Preživeti u tekstu – kritike i eseji o srpskoj prozi (2011)
Tumač i pesma – esejistika Miodraga Pavlovića (2021)
Objavljene zbirke poezije:
Pesme i drugi ožiljci (2018. nagrada ,,Miloš Crnjanski“)
Autohipnoza (2021)
čovjek-časopis 