VISOKO KOTIRANI MLADIĆ
izgovarao je
citate Vitgenštajna
tako da se čak i beli
svileni baldahin
odupirao vetru
samo da bi ga čuo
njegove
pantalone dior
prkosile su habanju međunožja
dok je jašući crvenog zmaja
krstario gradom
nekad bi na licu osetio
lepljivu boksersku rukavicu
ali uglavnom je uspevao
da drži visok gard
naprežući svoje
popajske bicepse
uvek mi je delovao
da sve što želi je
da neko dođe i kaže mu
volim te
***
SAUDADE
azuleho šare
sa pločica zgrada
razlivaju se
po talasima reke Težo
gledam je
zajahanu mostom
najdužim među
evropskim zvezdicama
odbacujem strojeve
belih pomoćnika
koje sam oslobađala
iz srebrnog celofana
ramena stoje
na mom telu poput
sigurnog akrobate
na žici
gnjurim lice
u pastel de belem
sisam žinžinju iz otvora
toplih zidova
danima se budim
u skvotiranoj fabrici
gde mačići naskaču
na šuplje prozore
pod nebom podeljenim
na crveno i zeleno
gledam taj betonski put
preko reke
na tren bljesne slika
mojih udova od praha
koje je na beogradskom mostu
razduvao vetar
***
u = (REM: zoni) => (‘je bezbedno’)
razdvojene = ‘orlovskim’ + ‘zidom’;
ispod = spuštenih || kapaka;
daLiSiIm();
_BAR = u(‘snu dozvolio’);
da(igraju) {
jedno_uz_drugo();
};
// [‘zastori’, su, ‘navučeni’]
ne = (brini) => (
({neće: ‘ih’}) / niko === videti;
);
***
ANĐELA MILINKOVIĆ je 1987. godište, živi u Beogradu. Završila je istoriju umetnosti s akcentom na modernu umetnost. Bavi se i zanimaju je i druge stvari poput poezije, aikidoa, psihodrame, aktivističkih horova, putovanja, panka i rokenrola i sve ono što ti svetovi nose sa sobom. Pesmu u kodu napisala je u saradnji sa svojim prijateljem, Nebojšom Kosijerom, kao ko-autorom. Pohađala je pesničke radionice Zvonka Karanovića, a poezija joj je objavljivana u zborniku Šraf, časopisu Buktinja i na portalima astronaut i strane.ba.
čovjek-časopis 