Ja sam pisac i izumitelj, moje vrijeme tek dolazi, zapamtite to. Oduvijek sam voljela smišljati razne priče, posebno one o životu u drugim galaksijama, novim tehnologijama, robotima i slično. Bila sam usamljena, a nisam voljela učiti i brisati prašinu pa sam se pitala kako su stvorenja u drugim galaksijama riješila svoje probleme s tim i imaju li ih ikako. Tehnologija je sigurno naprednija nego kod nas. Mama nije odustajala od svojih zahtjeva, a približavalo se i polugodiše i morala sam nešto poduzeti, hitno.
Logično je da moram napraviti nešto nalik robotu koji bi radio po kući i šaptao meni u bubicu dok bih odgovarala lekcije ili radila test. A zbog moje usamljenosti bio mi je potreban i da s njim razgovaram. Moje priče su često bile tužne i tihe, pune divnih izuma, ali i ćutanja jer mi je razgovor bio dalji od najudaljenijih galaksija. Već sam vidjela i čula u mislima svog prijatelja i sreća me obuze. Da bi sve bilo stručno urađeno, potražila sam na YouTube pomoć. Toliko je snimaka o mojoj zanimaciji izašlo, da sam odmah znala da ne moram brinuti. Ali, tražio se neki elektromotor, baterija, prekidač… Stani malo, ja to ništa nisam imala i morala sam improvizovati. Puna ostava nam je bila energetskih pića, ma, kad njih malo promućkaš, ima da razdrmaju i pokrenu i planine.
Šunjala sam se po stepeništu vrebajući kad će mama otići na posao. Radi u školi, sigurno će je učenici smoriti i kako će se onda obradovati kad vidi sve prebrisano i složeno. Pa me onda zagrli i pusti da se odmorim kako ja to želim, a možda će mi dati i malo love kao nagradu.
Čim mama zamače iza vrata, zarovih se u ostavu da vidim čime raspolažem na ovom svom životnom projektu. Nađoh otprilike sve što će mi biti potrebno i otpočeh pohod na lagan život.
Sa TV-a se orila reklama: „Red Bull daje ti krila“, dok sam redala limenke upravo njega i još nekih drugih pića, uklapajući ih po dužini i debljini, da bi moj robot na nešto ličio i bio funkcionalan. Uzela sam i očev kišobran za kičmeni stub. Nategnem mu dvije žice i od njih naštimam ruke, a dvije rastavim u položaj nogu. Na famozne ruke sam zalijepila isječene žice da imitiraju prste. Za oči sam upotrijebila dva klikera. Neki aparatić za njegov govor ću kasnije naći, sad žurim. U visini srca sam pričvrstila plastičnu flašicu kole, ali tako da je mogu zaljuljati kad mi budu potrebni njeni mjehurići za pokretanje robota. Počeo mi se sviđati te mu dadoh ime Miu Miu. Sve to spojim cjevčicama od infuzije, otac mi je doktor pa toga imamo uvijek u kući. Pregledam još jedanput svog budućeg spasitelja, ponegdje dodam još flastera da bih ga dodatno učvstila i, naravno, osjetih ponos kao nikad dotad.
Vrijeme je bilo da mu udahnem život. Moram dodati pseći život jer je za početak bio namijenjen samo za učenje i rad, ali nikad se ne zna, možda mi bude i drug u igri ako bude sjajan tip. Prodrmam one žice na kojima je kola visila ne bi li srce uhvatilo ritam i pokrenulo robota, ali se ništa ne dogodi. Mjehurići su se uzbunili, kolali, ali mom izumu je očito nešto falilo. Hodala sam gore-dolje po sobi kao profesor Baltazar i sinula mi je istina pravo pred oči: TEHNOLOGIJA JE TEHNOLOGIJA, A MAGIJA JE MAGIJA!
Opet zaljuljam kolu koliko sam mogla i svečanim glasom povikah: „ABRAKADABRA!“ Često sam u svojim dosadašnjim eksperimentima i pričama koristila tu riječ maštajući da se jednog dana riječi prevoda „Stvaram kako govorim“ obistine. Poče flašica s kolom titrati, a moj Miu Miu se micati. Ubacih mu u ruku krpu za prašinu i legoh da uživam dok on glanca. Pratio je nacrtane instrukcije i radio dok sam ja pjevušila. Već sam sanjarila kako da nešto slično smućkam i za učenje kad se otkide flašica, tresnu o pod, odskoči onako puna mjehura pa se rasprsnu u kapi koje poobaraše sa police skoro sve. Nisam se ni snašla, ni skontala šta se sve dogodilo, a već je komšinica do nas lupala iz sve snage na naša vrata. Njoj inače nije moglo promaći ništa, a i niko, jer nije skidala oko sa špijunke. Znala sam da, ako ne otvorim, policija je na vratima za deset munuta.
Tiho sam otključala vrata i naglo ih otvorila tako da je komšinica posrnula i od iznenađenja, i od gubljenja ravnoteže, jer se bila baš navalila da bolje prebere zvukove. Ušla je u stan bez riječi, odmaknuvši me rukom odlučno se uputila pravo u dnevni boravak. Onako zbunjena, uplašena i pomalo ljuta krenula sam za njom. Zatekla sam je kako poput radara pokušava da locira predmete koji su izazvali buku u stanu. Upalih i ja svoj radar, ali na moje zaprepašćenje, stan je bio u savršenom redu. Čak je i prašina bila obrisana sa svakog komada namještaja. Nijemo smo stojale i komšinica i ja očito obje zbunjene nekoliko minuta. Kako je uletjela u stan, tako je i izašla iz njega bez riječi i pogledala me na izlasku jednom tako oštro kao da sam joj pojela bez pitanja najslađi kolač. Bilo mi je pomalo i žao, zavirivanje u tuđe živote je možda bila jedina njena zabava, a, eto, današnja joj propade.
Nekoliko trenutaka sam ostala još nepokretna od kompletnog šoka i onda krenuh u potragu za mojim, sad ga već tako mogu zvati, prijateljem. U prizemlju ga nije bilo pa sam krenula na sprat. Na jednoj stepenici sam našla komadić hanzaplasta. Pojurih od sreće, užurbano pretražih sve sobe, ali robota ne pronađoh. Plašila sam se otići u potkrovlje koje smo koristili samo za odlaganje nepotrebnih stvari, bilo je pomalo mračno, ali znala sam da je jedino tamo mogao biti. Polako sam otvarala vrata koja su škripala i u najudaljenijem uglu ugledala dva klikera koja mi se raduju. U krilu mu se nalazio komad kartona na kojem je pisalo pomalo krutim slovima: „Prašinu ću brisati, ali znaj da moraš učiti ti sama jer želim da jednog dana budeš pravi naučnik i izumitelj, a za to je potrebno znanje. Talenat očigledno imaš. Ako tako ne bude, plastika od koje sam uglavnom napravljen će se istopiti od tuge.“
MARICA FERHATBEGOVIĆ (1959, Živinice, BiH)
čovjek-časopis 