NAJBOLJI ČOVEK U GRADU
Noćas
na stepeništu
ispred zgrade
dok je pušio svoju cigaretu
konačno sam ubio
najboljeg čoveka u gradu.
Ni krik nije pustio, nije se opirao
kao da je bio spreman.
Brojke koje označavaju apstraktno
čoveka su dovele na apstrakciju.
Napravile od njega sistem
zadale funkciju, oduzele život
dale mu vrednost, etiketu i cenu.
Za takve stvari i društvo
bio je nezainteresovani pojedinac.
I ne samo to – plašio se.
Bio je najbolji čovek u gradu
učtiv koliko su mu dozvolili
neprijatan koliko su zaslužili.
Pomogao bi
ne bi očekivao ništa zauzvrat.
Bio je glup čovek.
Sposoban da razmazi nečiju ćerku
sestru, ponekad i nečiju devojku.
Zaboravljao je
nisu svi nastali iz ljubavi
nisu svi hranjeni ljubavlju.
Većina je hranjena majčinim mlekom
proteinskom hranom, plodovima
ostalim životinjama.
Kao ostale żivotinje, svi sisari
kao čimpanze, orangutani.
U ostatku života
svi žude za onim od čega su nastali.
Čime su na početku života hranjeni.
Bio je nezreo čovek.
Prekratio sam mu muke
na stepeništu
ubio sam najboljeg čoveka u gradu.
Danima ga davio
noćas konačno zadavio.
Ušao sam nakon toga
u njegov stan
obukao njegovu pidžamu
i zaspao.
U njegovom krevetu.
STEFAN STANOJEVIĆ (1995, Pančevo), iz zbirke pjesama “NAPAD PANIKE”, Edicija Najbolja, Pančevo, 2020.
čovjek-časopis 