POSLEDNJA SLIKA
Marta je u Aleji.
To je zvanični naziv tržnog centra na otvorenom čiji lokali dele kružne terase oslonjene na stubove spojene arkadama. Star je skoro pola veka. U njegovim mesinganim rukohvatima ogledaju se opušci sjedinjeni s imitacijom mermera, ostaci razbijenih izloga i boca, papiri masni od jeftinih girosa, barice mokraće, duhovi maturanata koji večito i nezgrapno plešu po travnatom anticitatu peristila što se vremenom pretvorio u simpatičnu deponiju na sred ovog, nekad često posećivanog svetilišta trivijalnosti.
Kad bi neko došao tokom dana, zaključio bi da je ovo Pompeja bez arheološkog značaja, tričava prošlost koju bi trebalo zaboraviti, srušiti, što da ne, i prevario bi se. Ovde život počinje kasno. Na svakom od tri sprata po jedna prostrana igraonica otvara svoja vrata tek pred ponoć. Zajedno s njima počinju da rade prodavnice pića i brze hrane koje tokom obdanice bivaju nevidljive. U hodnicima sijalice ne rade, pa se u mraku mogu videti stotine monitora koji projektuju dinamična svetla na marljive glave odraslih dečaka s oreolima na čijim rubovima piše Bang&Olufsen.
Čuje se pokoja psovka. Ređe smeh.
Aleja se pruža i pod zemljom. Široke stepenice spuštaju se u betonsku kutiju nalik nuklearnom skloništu površine pola hektara. Preminule zvukove radosnog pakla supermarketa: šuškanje kesa, cingove kasa, sudare kolica za kupovinu i monotoni ritam elektronske muzike, zamenio je nokturno zloslutnog kašlja desetina nestalnih stanovnika ove urbane pećine. Jesen prolazi kroz sulundar što izvire iz improvizovanog otvorenog šporeta na drva – tog ognjišta koje zauzima centralno mesto suterena i izvire ispred ulaza u ostatke poslastičarnice Ameli Pulen.
„Narode, Bog je, kažu,
u Švedskoj progovorio,
javio se, projavio, istinu objavio,
a istina ta ovako glasi:
sva obuća u prometu neljudska je,
jer njen oblik prirodan i anatomski valjan nije,
te po zdravlje čovečje pogubne posledice ima.
Svi šefovi, predsednici, kraljevi, vladari,
svi carevi sveta ovog beloga,
sveštenici, doktori, profesori univerziteta,
članovi akademija nauka,
i sa njima svi mi nišči,
na nogama prste bangave imamo.
Ali krivica na nama nije.
Kriva je moda,
krivo je neznanje,
kriva je obuća!
Oho!
A za modu?
Za neznanje?
Za obuću?
Ko je kriv?
Kriva je nauka.
Kriva je medicina.
Kriva je prosveta.
Kriva je elita.
Zdravi u ovakvim cipelama, patikama, čizmama
nikako biti ne možemo.
Ne, ne!
Zato mene nikad, ali nikad
u obući videti nećete.
Ni kad pripeče, ni kad zazimi.
Čujte me, nikad!”
Manična, promukla propoved sedobradog ne remeti dostojanstvo reda pred Martinim kutkom. Ovo je njen novi dom. Ukusno ga je uredila. Simbolično se ogradila plastičnom policom, ne da bi se zaštitila od ostalih, već da bi postala jedna od njih, jer svako se tu na svoj način skućio. Na mušemi su uredno poređani primerci Gradskog dana, leci, kalendari sa zaokruženim datumima i zabeleženim vremenima i adresama. Na zidu visi mapa prestonice. Na drvenoj gajbi dva tuceta bajatih kanapea s pršutom, sirom, namazom od spanaća. Pred njima spisak na čijem kraju stoji ime Vili.
Sve tu lepo piše.
Marta proziva. Bezdomnici prilaze.
Ona ih pita „Kako si?“ Oni ćute.
Ona zagleda njihove kraste na temenima, otpale nokte, zagnojene pazuhe, krvave desni, začepljene uši, inficirane vagine, čireve na preponama, gangrenozne palčeve, bradavičaste laktove, upaljene patrljke. Maže ih smolom čuvarkuće, tinkturom kadulje, kriškom krompira, čenom belog luka, svinjskom mašću, jabukovim sirćetom, korom od banane, belancetom. Previja ih prokuvanim zavojima, leči ih lekovima isteklog roka trajanja (videla je a gde i kad tehničari s urgentne izbacuju medicinski otpad). Ženama deli tampone. Sedobradom tretira promrzla stopala oblogom od celera. Svakom pruža po list iz sveske u kocke s detaljnim popisom adresa i satnicom sutrašnjih kulturnih događaja i po bajati kanape s pršutom, sirom i zelenom pastom, sve dok ne ostane jedan. Onda dugonogi pas nalik na šnaucera lenjo došeta. Poslednji zalogaj je namenjen njemu i niko drugi se ne usuđuje da ga uzme. Vili ga pojede kao po naredbi, pa nasloni glavu na Martinu butinu. Njušku smesti među njene noge. Omiriše. Ode.
Marta se umiva, pere zube, ispira ih vodom iz lončeta, pljuje u kanister-noćnu posudu, skida bundu u kojoj je provela ceo dan, izuva se ogledajući se u mrlji od lož-ulja, šapuće intimnu molitvu sedeći na ivici kreveta sačinjenog od cigala, dasaka i sunđera.
Zavlači se pod tri ćebeta. Tamo je čeka njen čovek. Okrenut je k zidu. Marta leže na bok. Privija se uz njega. Upija njegovu gustu, prosedu, precizno očešljanu kosu, dugi vrat, beli okovratnik njegove košulje, spokoj njegovog ravnomernog disanja kroz nos.
Jednom je posetila doktora Najdana zbog jakog kašlja. On je trenutak udisaja nazvao inspiracijom, ali to sad nema veze.
Kako levu ruku prebaci preko njegovog struka u želji da ga obgrli, on, njen čovek, njen profesor Svilar, na tren se probudi. U usporenom snimku okrene se k njoj. Namesto lica, namesto onog mladog pogleda i osmeha umornog od zadovoljavanja strasti, na diskretnoj svetlosti što dolazi iz tinjajućih očiju solarne ovce, Marta vidi gustu maglinu izmešanih boja. To stvorenje, mutno kao plošni stanovnici internet mape opštine Hamersmit, nemo je poziva u svoju bezobličnu unutrašnjost.
„Marta, upadaj!“
Ona je poslušna.
Spolja, njih dvoje su jedno – masa mesa i tkanine, simpatična deponija, nešto nalik na ljubav.
Iznutra, Martin se duh, s olakšanjem, prepušta padu niz beskrajnu vertikalu.
Bez uživanja. Bez patnje. Bez stida.
***
BOJAN BABIĆ odrastao je u Mladenovcu, tipičnom jugoslovenskom (post)industrijskom gradiću, a Filološki fakultet je završio u Beogradu. Do sada je objavio osam knjiga: 1996. PLI – PLI, kratke priče; 2003. Buke u prozi, pesme u prozi; 2008. Priče o sreći, kratke priče; 2010. Neljudska komedija, roman; 2013. Devojčice, budite dobre, omnibus-roman (nagrada fonda „Borislav Pekić“); 2013. Ilegalni Parnas, roman (uži izbor za NIN-ovu nagradu i nagradu Biljana Jovanović); 2015. Čaplinova stopala, roman; 2018. Yahoo, roman.
Prozu, poeziju i kolumne je objavljivao u časopisima i antologijama u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Mađarskoj, Švedskoj, SAD, Meksiku… Njegove knjige i tekstovi prevođeni su na engleski, makedonski, kazaški, nemački, albanski, švedski, islandski, mađarski.
Bio je gost rezidencijalnih programa evropske mreže za pisce i prevodioce Traduki u Sarajevu i u Skoplju, kao i Švedskog instituta i udruženja Krokodil na ostrvu Gotland.
čovjek-časopis 