NOVI ŠVICARSKI / ŠVAJCARSKI PROZNI ZAPISI JELENE ANGELOVSKI

ŠIRI ŠIRI ŠARENI PEŠKIRI

Siđem ja tako u veš-kujnu i spazim na žici neki veš koji sam zaboravila da sam prala. A i da sam širila. No, ništa mi to ne bi čudno, krenem da skupljam prnje sa štrika, kad, imam šta i da vidim. Petnaest pari čarapa, sve bele, ali različitih veličina, sa raznim natpisima, vise, braćo i sestre, kao vojska! Uparene! Tu naprasno shvatim neporecivu istinu: ja ovaj veš kačila nisam, a ni bilo ko moj. Ovo je neki komšija imao termin za mašinu posle mene, ja zaboravila da izvadim veš, on lepo pokačio. Po parovima, boji, veličini i natpisima. Pakao. Odmah krenem da proveravam šta mi je od intime komšija pregledao. Nema gaća, dobro je, al zato je tu jedan peškir s fronclama od pola metra, decu smo njime brisali kad su bili bebe pa ga tako dronjavog iz sentimentalnih pobuda još rabimo, što dakako ni manje nenormalan svet ne bi razumeo, a kamoli ovi što slažu po parovima. O belim čarapama koje nisu baš bele ne vredi sad ovde trošiti reči i energiju, prešli smo s komšijom na novi nivo privatnosti, šta je, tu je. Utvrdila sam u rasporedu ko je to bio, sad ostaje samo da vidim kako da mu se zahvalim i odužim. Da širim njegov veš nisam kvalifikovana. Da mu spremim kolač takođe ne umem, jednom je on po nekom svom bezglutensko-vegansko-bezšećernom načinu ishrane pravio kolače za celu zgradu, gledali smo ih nedelju dana a onda izneli na terasu golubovima ili već nekim drugim veganima. Da u lokalnom maniru kupim čestitku sa detelinom i porukom ispisanom zlatnim slovima a onda za nju zalepim recimo kutiju spajalica ili konac za zube, zabranjuje mi nacionalni ponos. Mislila sam možda da se otvorim za peškir, kad je beg bio cicija. Ali me brine, šta ako je krenuo da gugla šta kog đavola Srbi rade s tim peškirima pa je video da ih nosimo na sarane. To bi bilo baš nezgodno.

***

MOJE PESME, MOJI SNOVI

Koliko se sećam, obično su u filmovima truli bogataši slali svoju natrulu decu u švajcarske škole kad im se već popnu na vrh glave. Tamo su ona, zamišljala sam dalje, brisala suze tobleronama i valjala se u čojanim špilhoznama niz sočne pašnjake. Sad moja deca idu u tu švajcarsku školu i mogu vam reći, ništa od toga. Evo šta mi priča jedna ćerka. Imaju ponedeljkom predmet ručni rad u nekoj pomoćnoj prostoriji koja se ne greje, a pritom se vetri nemilice. Napolju minus. Znajući šta ih čeka, dala je drugaricama ideju – otišle su u klozet pre časa, stavile gomile papira na vrele radijatore a onda ih ugurale u pantalone da ih greju dok štrikaju i šiju. Sin je prišao problemu s druge, da kažemo profiterske strane. Deca ovde za užinu nose presno povrće, krekere od riže i možda neku voćku kad hoće da se počaste. Naslednik je shvatio da ako ponese od kuće tri male bombone, dobiće pune šake šargarepa, krastavaca i stiropora. Odraće se od zdrave hrane takoreći. I dok se mlađi primerci potomstva batrgaju zahvaljujući valjda nekim svojim atavizmima, najstarija je što se kaže veći katolik od pape. Pekli su kod kuće kolače pa ih prodavali u školi. Razredna im je rekla da donesu račun za kupljene namirnice kako bi im vratila njihov deo od zarađenog novca. Mozak mi je probila dok joj nisam ispostavila račun za pola kile brašna, tri banane, 2 jajeta i pola putera. Odnela je račun učiteljici. Ova žena zaboravila. I ova moja je uredno podsetila. Pa otvori se, zemljo švajcarska da me progutaš. Nego, moram malo da revidiram te stare knjige i filmove. Možda je ona svinjska glava i sankanje u koritu u stvari neki deo iz Hajdi.

***

KUPUJEM PRODAJEM

Pišem vam iz dubina karantina, koji je optimistično zamišljen kao prilika za introspekciju, meditaciju, pisanje eseja i pranje frižidera. Kad, hoćeš, vrag ne leže, a magarac ne lipsava, jednostavno mi se ne da ta kontemplacija. Evo, na primer juče. Moja je ćerka otišla na neku praksu. Nalazi se u relativno udaljenom delu grada, kod čoveka koga smo upoznali prekjuče. Moj muž otišao je na drugi kraj grada ne bi li pokupio, pazte sad, magnetofon, koji je kupio preko oglasa. Kupovina magnetofona deo je prirodnog, da ne kažem analognog, sleda koji je krenuo od gramofona, tako da očekujemo do kraja pandemije da će nam u dnevnoj sobi muzicirati trubaduri i truveri ili tako nešto. Pokupio čovek fino očuvan magnetofon star svega 50 godina, nasleđen od pokojnog dede i krenuo po ćerku. E sad je momenat da saznate nešto o našim kolima. Naš auto je u jeku puberteta, što svakom živom čeljadetu malo prespoji elektroniku, dešava se i najboljima. Tako je i kod njega. Inače je jedno srce od auta, ali eto povremeno mu nešto dune i onda stane. I ni makac. Sutra ujutru, sve u redu. Znači ono, klasična tinejdžerska histerija. Dok se moj čovek tako vraćao sa svojim magnetofonom i prolazio kroz centar grada Ciriha u špicu svih špiceva, na jednom od najprometnijih semafora u gradu, naš auto je procenio da je perfektan momenat da padne u fras. Dakle, mrtav, skroz. Na sred semafora. Šlep služba se ne javlja. Tri policajca grada Ciriha zovu, svako sa svog telefona. Jok. Moj muž u ovom momentu shvata da treba da obuče onaj drečavi prsluk, ali da bismo uneli dašak vedrine u ovaj psihološki triler, valjalo bi napomenuti da on tada uviđa da je prsluk dečje veličine. Tako da, ako vam je teško da zamišljate čoveka kome je crkao auto u centru i svi mu trube, samo ga zamislite u tesno mi ga skroji nane jelečetu i prizor postaje mnogo podnošljiviji.Zove mene da mi kaže da organizujem prevoz za dete, ja zovem dete držeći pri tom čas preko zuma, detetu je prazna baterija, Korisnik nedostupan. Sada je dobar momenat da vam kažem da sam u recentnom periodu gledala neke serije o otmicama tinejdžerki koje ovom prilikom uopšte ne preporučujem. U paralelnoj montaži zamislite mene koja guglam čoveka kod kojeg mi je dete, mog muža u prslučetu koji penje auto na kamion i ćerku koju čovek dovozi kući, hvala mu i živ bio. Sad je momenat da odahnete uz neko žestoko piće. Jer ovo nije kraj. Nije čak ni poluvreme.Stigli svi kući, Bogu hvala. Gledamo onaj prepotopski magnetofon i divimo se kako se lepo vrti. Uskoro ćemo shvatiti da je to sve što ume. Ne svira, ne snima, ništa. Kaput. Samo se vrti, vrteli ga u reciklažnom centru.Sledi mali intermeco u kojem ćemo se čuditi koliko dan može biti lud. Ali onda će svanuti novi dan.Sutradan, stiže sin iz škole. Pola sata kasnije, zove me izbezumljeni otac njegovih inače dobrih drugarica i kaže mi da je ovaj moj veselnik sa još nekim bitangama pokazivao srednji prst njegovim ćerkama. Ništa, otac mog sina strpa barabu u auto koji se u međuvremenu povratio iz frasa i odveze ga na izvinjenje, onako fino pred celom familijom. Tu se moje nade da će bar on iz naše porodice doći do stranog pasoša konačno i neopozivo razvejaše u prah. Ali, red govanaca, red meda, stiže poruka bivšeg vlasnika magnetofona. Ups, nisam znao da ne radi. Vratiću vam novac, samo mi nemojte slati šklopociju nazad. Uzgred, moja mama misli da ste baš lepo obučeni, a i auto vam je lep. Ovde je momenat da vam saopštim da bivši vlasnik magnetofona živi u kući na obali Ciriškog jezera. Taj podatak biće vam važan da biste mogli da pojmite složenost izbora pred kojim se trenutno nalazim. Prvo, pošto mi je sin profućkao mogućnost dobijanja stranog državljanstva, da li da poturim muža, kad se već tako dobro pokazao? I drugo, ako vlasnik vile na Ciriškom jezeru, koji je pritom talentovan za trgovinu polovnom robom, hvali moj auto i muža, nije li to prilika za savršenu trampu? Evo, zadržaću magnetofon.

***

ISPRUŽITE RUKE, ISPRUŽITE DLAN

Sin je konačno mogao da pozove goste na rođendan. Nas je petoro, a broj ljudi po kućama ograničen je na deset, što mu je dalo mogućnost da se razmahne na čak pet drugara. Pošaljemo gugl translejt i ja ljubazne poruke mamama, kako ćemo, ako se slažu, pokupiti njihovu decu posle škole i dovesti ih kod nas na ručak i tortu. Odgovara mi jedna mama: došla bih i ja rado 😊. Ženu nikad nisam videla, osim možda na roditeljskom, ali toga nisam svesna. Sad se u mojoj glavi sukobljavaju glasovi manje i više integrisanih persona. Jedna tvrdi: ma sigurno se zeza, u fazonu, uh, ručak i torta, pa to ne bih ni ja propustila. Druga je sumnjičava: to bi se tako zezala neka mama iz Pančeva, ove se ne zezaju, šta je tebi? Treća je možda najnormalnija, ali nju tradicionalno ignorišemo: možda žena prosto hoće da se druži malo, vidiš da je stavila i ovog porumenelog smajlija. Četvrta analizira priloge i značenja glagolskih oblika u nemačkom, te ćemo nju pustiti na miru, ona nije baš za društvo. Peta je u poluhisteriji: eto, oni misle da mi jedemo decu valjda, hoće da sedi tu da vidi šta ćemo da im radimo. Ostavila sam ih sve u nedoumici i krenula po decu u školu, kad, stiže poruka od one mame: ja sam kod kokošinjca, gde ste? Radikalno krilo mojih persona vodi ostale nevernice ka školskom živinarniku, upoznajemo se i idemo na rođendan. Sledeća ciglo četiri sata, sve persone đuture se kuvaju u čorbi u koju se moj mozak pretvorio u naporima da vodi mameću konverzaciju na ovom jeziku. Sa petnaestogodišnjim iskustvom u razgovorima u parkiću spremno poput kopca uočavam da je moja nova drugarica desetak godina mlađa od mene, da ima ljubičastu kosu, tetovažu na podlaktici i probušen jezik. Znači, opušteno mogu da iznesem svoj pedagoški prljav veš, ionako je već ušla u dečju sobu i videla da deca baš i ne igraju muzičke stolice nego divljaju na plejstejšnu. Saznaću uskoro da i njeno dete igra. Pola sata. Petkom. Ostatak vremena ima pravo da gleda nju i njenog partnera kako igraju. To jest, ne ostatak vremena, nego do 7. Tad ide na spavanje.

Sve persone iz čorbe konačno su se složile u odluci da je vreme da prionu na tortu. Uskoro će 4, vreme da se peru zubi.

***

IN THE ARMY NOW

Đaci petaci uče o Starom Rimu. Pred kontrolni sledeće nedelje imali su juče očiglednu nastavu. Moja petakinja je krenula smorena misleći da će je mlatiti po muzejima i iskopinama. Do večeri je poželela da je dan provela među vitrinama, sa finim kustosom u somoćankama i kariranoj košulji. Ništa od toga. Stigli su na neku livadu. Tu im je komandant pobacao toge, koplja i štitove i dao pola minuta da se spreme. Nakon toga im je rekao da ne liče ni na šta. Izveo je jednog dobrovoljca, zategnuo mu pojas i pitao da li boli. Nakon što je ovaj rekao ne, komandant je odvratio: šteta. Onda su se nasmejali. Pa su morali da urade 10 sklekova. Onda im je rekao da je to vojska i da moraju da ga slušaju čak i ako kaže da je na krovu roze slon. Šta je na krovu? Roze slon! Ko ste vi? Legionari! Onda su vežbali poteze kopljem, ajns cvaj draj. E potom je došao red na formacije. Prekrili su se kopljima i zbili se u obliku kornjače. Pa su ih učiteljica i instruktor gađali kopljima. Najbolje je prošla jedna mala koju su odmah dobili u glavu, ona je mogla posle da gađa s njima. Ostali su bili izubijani po nogama i rukama a od privilegija ništa. Posle još par sati intenzivnih fizičkih vežbi, pustili su ih da pojedu sendviče. Ne znam da li sam pomenula, sve se dešava po kiši, na desetak stepeni. Posle u voz, pa kući. Da vidite kako su se posle večere i paracetamola rado prihvatili knjige. Kako i ne bi. Sledeća lekcija su gladijatori, bolje da naštrebaju iz udžbenika.

***

JE L’ SI ŽEDAN?

U čekaonici jednog ciriškog lekara sa prezimenom na -ić nalaze se četiri bonsai drveta. Na stočićima, ispred saksija, pažnju privlače jednoobrazna plastificirana obaveštenja na više jezika. Iznad upozorenja stoji crvenim precrtana kantica za zalivanje. Sedim i kontam: naše babe. Tu je aparat za vodu, sede i čekaju, gledaju suvu zemlju u saksijama, sekiraju se što ih niko ne zaliva, pa da malo pripomognu. Nalivaju one paprene bonsai investicije, upropastiše doktora.

***

RASPIKUĆE

Sedimo tako moj muž i ja ovih dana na terasi i lamentiramo što se vreme tih naših seansi ubrzano skraćuje kako se temperatura spušta i kako uskoro uopšte i neće biti za sedenje. Tu se setim onih grejalica koje se ponegde sreću u baštama kafića i lupim da bi nam tako nešto trebalo. Gde ja okom, moj muž skokom, i tako je već sutradan kupljena terasna grejalica. Kad je reč o impulsivnim, iracionalnim i nepromišljenim kupovinama, nas dvoje bi trebalo da održimo jedan seminar, nakupilo se iskustva. Elem, grejalica je bila ovako baš fina i suptilna i sa ulice delovala kao omanji NLO, što sigurno nije moglo promaknuti nijednom našem komšiji koji gleda svoja posla. I dok smo se tako divili kako ćemo se grejati pod lampom ko tovni pilići i kako glupi Švajcarci nisu smislili da kupe sebi jednu terasnu grejalicu a toliko vole da sede napolju, jer zbilja nigde nismo videli to da stoji na terasi, a u prodavnicama ih ima svih fela, srušiše se lepi snovi moji. Htedoh, naime, da sad malo ja prosvetlim svoju švajcarsku guru-prijateljicu koja mi je sve tajne ove zemlje otkrila, te znajući da i oni vole da se smrzavaju na terasi, pošaljem joj sliku ovog izuma stoleća. I moja drugarica me onda lepo uputi da proverim pravila u svom kantonu. A pravila vele da se terasa ne sme grejati osim solarno ili već tako nekako ekološki, a svakako ne kvarcnom žderalicom struje, a u svrhu grejanja svoje guzice na otvorenom. Ništa, vraćaj spejs-šatl u “Uradi sam”, obuci jaknu i sedi na sunce ko svi normalni ljudi i ne fantaziraj. Nisam se još oporavila od ove ekološke zamalo havarije, stigla je sledeća opomena. Dok sam nadgledala svog koroničnog sina kako pere ruke, a sve u želji da ih valjda bolje opere, otvorila sam slavinu onako domaćinski, do daske. Presekao me ledeni vrisak: Maaamaaa! Zatvorim vodu, gledam da l’ sam ga ošurila, da l’ je razvio neku fobiju od vode.- To je wasserverschwindig!- Šta bre?- Trošiš tako previše vode! Smanji malo, reče Žak Kusto i otvori vodu onako da curka ekološki. Posle sam sa ćerkama bojažljivo proverila znaju li one za ovaj izraz ili mi je samo sin pobenavio. Objasnile su mi da se to koristi stalno, recimo ako baciš kesicu od čipsa, a nisi pokupio sve mrvice, ili zgaziš grisinu na podu. U tim slučajevima koristi se slična reč, samo za razbacivanje hranom. I, šta sad? Ništa, paziću na mrve, smanjiću vodu, možda i unutra da isključim grejanje. Pa kad me neko priupita živi li se luksuzno u toj Švajcarskoj da ga tačno pridavim onim vunenim natikačama.

***

JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu.
Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com