Kad sam stigao do dogovorenog mesta, na trepavice se već hvatao mrak. Izvukao sam telefon iz džepa, u vrhu ekrana nije bilo nijedne crtice. Ne kasnim, pomislio sam. Senke su krupnjale ugojene slabim svetlom. Sunce se na horizontu jedva naziralo.
Mirko nije došao ni posle dva sata. Nervozno sam tapkao u mestu. U šumi je divljao život, toliko glasno da mi se vrtelo u glavi. Stvorenja mraka su se valjala po lišću koje su pojele vrućine. Pozlilo mi je od cvrčanja, maukanja i skičanja. Mačke su bile glasnije od onih gradskih. Zamišljao sam da su krupne kao medvedi.
Onda sam između drveća ugledao svetlucavu tačku. Sigurno je prozor, pomislio sam. Krenuo sam k njemu. Kako sam se približavao, to se tačka više stapala sa zvezdama. Zvezda spasilja. S čela su klizile krupne kaplje znoja. Činilo mi se da čujem kad padnu na zemlju. Mrzim leto, tad sve smrdi.
U šumi je ipak drugačije, miriše na lišće i zemlju. Ali ne i u ovoj šumi – kao da je neko došao i ispio joj sav miris. Kažu da čulo mirisa strada od cigareta, prošlo mi je kroz glavu. Šuštalo mi je pod nogama, kao uspavanka. Svetla tačka je rasla sa svakim korakom.
Kad sam stigao do kuće, zapahnuo me je sladunjav smrad. Nos se probudio, a od mirisa mi se komešalo u stomaku. Podsetio me na dan kad sam poslednji put video oca, ili ono što je od njega ostalo. Ležao je u mrtvačnici s belom krpom preko lica. „Nije isti, bolje je ovako“, rekao je mrtvozornik. Ispod drugih čaršava su virila stopala s neurednim noktima. Isti miris me je i tad terao na povraćanje i na ljubav prema životu. Često sam ga osećao posle toga. Nastanio se u sinusima i odbijao da ode. Mislio sam da me i sad muči ista fantomska pojava. Odmahnuo sam glavom da rasteram slike.
Kad sam stigao do vrata, u šumi je utihnulo. Galama je prestala naglo, veštački. Zamišljao sam kako puhovi čule uši da čuju šta sam spremio za domaćina. Prišao sam i pokucao. Zvuk se gubio u teškom drvetu. Smrad mi se lepio za obraze. Pokucao sam jače. Opet ništa. Onda sam pored vrata ugledao drveni malj. Neko je počeo da ga farba u crveno, ali je odustao. Dohvatio sam alatku i udario po vratima. Učinilo mi se da se iz dubine kuće čuju koraci. Onda su se vrata širom otvorila.
Ugledao sam staricu. Pažnju su mi privukle njene oči – mislio sam kako nikada pre nisam video takvu zelenu boju. Raspletena, bela kosa joj je padala do pojasa.
„Dobro veče, bako. Ja sam Jadran. Studiram etnologiju, pa sam došao ovde…“
Ništa nije rekla, samo se pomakla u stranu. Rukom mi je dala znak da mogu da uđem.
„Znate, napuštena sela…“, nastavio sam da objašnjavam, ali sam onda pomislio da je možda gluva.
Sladunjavi smrad se izgubio. U prvom trenutku mi se učinilo da sam opet ostao bez čula mirisa, a onda me zapahnulo nešto drugo. Kuća je mirisala na nešto poznato. Dok sam koračao za babom, pokušavao sam da se setim odakle znam taj miris. Kao izbeljivač, pomislio sam.
Stigli smo do kraja hodnika. Činilo mi se da smo hodali duže nego što je logično. Debela, žuta mačka mi se vrzmala oko nogu. Baba je onda otvorila vrata koja su se nalazila s leve strane i ponovo mi rukom pokazala da uđem. Unutra je treperilo od svetlosti sveće. Čim sam kročio u prostoriju začulo se škljocanje brave. Pokušao sam da otvorim, ali mi to nije pošlo za rukom. Dobro, pomislio sam, sigurno se boji stranaca.
Otišao sam do prozora u nameri da dođem do svežeg vazduha. Premišljao sam se, jer nisam želeo da s njim uđe i onaj smrad. Ipak sam okrenuo bravu, cimnuo, ali se okna nisu pomakla. Potom sam ugledao krupne glave eksera kako vire iz drveta. Dobro, pomislio sam, sigurno se boji lopova.
Seo sam na krevet i iz ranca izvukao džoint. Ako joj bude smetalo, razmišljao sam, pustiće me da izađem napolje. Pogledom sam potražio nešto čime bih ipak mogao da zatvorim prorez ispod vrata. Učinilo mi se da se nešto pružilo po stolici koja se krila u na drugom kraju sobe. Stavio sam cigaretu u džep, prišao stolici i opipao. Prsti su mi uronili u čupavu tkaninu. Podigao sam je – jedna od onih tapiserija koje često krase zidove bapskih domova. Došao sam do vrata i spremao se da je spustim, kad su me prostrelile zelene oči. Raširio sam je po podu i približio sveću. Ugledao sam tamnu priliku koja se krila iza debelog stabla. Dodirivala je koru, a iz prstiju su rasle dugačke kandže. Kao zapostavljeni ljudski nokti, samo zlokobnije. Sve je bilo u smeđim i crnim tonovima, osim kose koja je bila bela, i razrogačenih zelenih očiju. Luda baba, prošlo mi je kroz glavu. Spustio sam tkaninu na pod i nagurao je ispod vrata.
Vratio sam se do kreveta, seo. Uzeo sam upaljač i izvukao džoint koji se u džepu malo iskrivio. Zapalio sam, primakao usne improvizovanom filteru. Povukao sam jednom, a onda još dvaput. Zadržavao sa dah i u sebi brojao do deset. U glavi su mi zvonile kevine reči: „Do deset, broj do deset, onda je najbolje“. Prvi put smo zapalili posle ćaletove sahrane, ko zna koliko puta posle toga.
Izdahnuo sam, a iz usta je poleteo tanak pramičak prozirnog dima. U sobi je bilo sveže, kao da napolju nije gušila vrućina. Postalo mi je toplo oko ušiju, osetio sam peckanje po prstima. I dalje osećam prvi dim, pomislio sam.
Onda se začulo komešanje s druge strane vrata. Kao kad se telo trlja o telo, ili kad se svlači teška odeća. Zatim porast napetosti. Očekivao sam da nešto uđe i stimuliše mi čula. Mačka? Ne, nešto drugo. Povukao sam još jedan dim, ponovo je zavladala tišina. Ustao sam i počeo da razgledam po sobi. U desnom uglu je stajala metalna kanta. Približio sam se. Onaj poznati miris je postao još jači.
Kad sam se okrenuo, umalo nisam vrisnuo. S ove strane zatvorenih vrata stajao je mladić u belim, dugačkim gaćama. Torzo mu je bio potpuno otkriven. Od svetlosti sveće mi se učinilo da se njiše levo-desno. Nežni mišići blago su se pomicali ispod blede kože. Čelo su mu krasile dve plave kovrdže. Onda sam ga pogledao u oči. Neverovatno, umalo nisam kriknuo. Ista ona zelena boja, isti oblik, ista bezizražajnost.
Kad sam se malo pribrao, napravio sam korak napred. Sigurno joj je unuk, pomislio sam.
„Kako se zoveš?“, upitao sam ga, ali je on ćutao i piljio u mene.
„Ja sam Jadran“, pokušao sam ponovo, ali se on nije ni pomakao.
Procenio sam da je sitniji od mene i da mogu da ga nadjačam ako bude potrebno. Seo sam na krevet.
„Hoćeš?“, pitao sam i pružio mu džoint. Nije reagovao.
Ponovo sam pripalio i povukao dim. Ovog puta sam odmah izdahnuo iz straha da mu neću odgovoriti na vreme ako me nešto pita. Učinilo mi se da su mu oči krupnije, da se šire kao kod mačke kad vreba plen. Pokušao sam da kažem nešto, ali je on skočio na mene toliko brzo da nisam stigao da reagujem. Učinio je to lako, kao da imam sedlo. Nisam ni primetio kad se svukao.
Jednom rukom mi je držao šake iznad glave, drugom mi je otkopčavao pantalone. Nisam mogao da se pomerim, a nisam ni želeo. Kad je završio s rajsferšlusom, osetio sam kako mu butine uranjaju u mene. Oslobodio mi je šake, pa sam ga obuhvatio oko struka. Koža mi se lepila za prste, kao ono testo od kojeg se prave kolači što se tope u ustima. Osećao sam veliku bliskost, kao da ga odavno poznajem. Kao da mi je važan. Više nisam osećao noge, samo slast koja je iz prepona jurila direktno u glavu.
Hteo sam da kažem „Mislim da te poznajem odnekud“, ali se čulo mumlanje, kao da sam pijan. Delovalo je kao da se ništa ne pomiče, ali sam se iznutra osećao kao da se zemlja trese. Onaj poznati miris mi se kačio za nozdrve, ulazio u grlo. Jedva da sam uspevao da dišem, ali mi to nije bilo važno. Nije izbeljivač, razmišljao sam. Onda sam video da mladić iznad desne sise ima mali kaubojski šešir – tetovažu koja se pomerala kao da smo usred rodea. I sinulo mi je.
Vratio sam se više od dvadeset godina unazad, u onaj dan kad sam konačno skupio hrabrost da kupim magazin sa fotografijama golih muškaraca. Vratio sam se kući, ušao u svoju sobu i zaključao vrata. Seo sam na krevet, ruke su mi se tresle dok sam prevrtao stranice. Visoki, niski, mišićavi, mršavi, a među njima jedan po mojoj meri – s tetovažom iznad desne sise. Baš dok sam svršavao keva je pokušavala da provali u sobu. „Jel te boli nešto?“, vikala je s druge strane, „Što si se zaključao? Šta radiš tamo?“ Ali nisam mogao da prestanem. Sve do kraja. Onda sam prvi put osetio taj miris, oštar vonj koji podseća na sredstva za čišćenje, samo sladak.
Nemoguće, hteo sam da viknem. Taj mladić iz pustog sela, ovaj ovde koji me je pustio u sebe, isti je onaj iz magazina. Nemoguće!, vrištalo je u meni, a maleni šešir se i dalje njihao levo-desno. Izgubio sam osećaj u rukama. Ležao sam kao životinja iz koje je istekla sva krv.
Kad sam prestao da osećam lice, vrata su se odškrinula. U sobu je ušla krupna, žuta mačka. Kratko je pogledala u nas, a onda je nastavila da se igra nekom stvarčicom koja joj je ispala iz usta. Pokušavao sam da osetim strah, ali je slast prevladala. Sklopio sam oči.
***
MILAN ŽIVANOVIĆ rođen je 1982. godine u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde, između ostalog, uređuje LGBTIQ rubriku. Piše i za Optimist, te za novi portal Glavne.
čovjek-časopis 