DOLAZAK PTICA
Devojka je bila naših godina. Nestala je negde u okolini planine Hud još 2012. i ona je mislila da je to najtužnija stvar koju je ikada videla. Otvorio sam joj vrata kafea. „To je nešto najtužnije što sam videla”, rekla je. Još je razmišljala o tom posteru kad smo seli za sto.
Ne želim da misli o bilo čemu lošem. Našao sam nam kuću na okeanu i želim da misli o tome, ali nemam šta da joj kažem o kući, osim da smo u pravu što smo svratili u kafe jer ne znam ni ima li hrane u frižideru ili ne.
Kuća pripada prijatelju sa Aljaske koji je dobio posao na jezeru Taho tokom zime i sada je tamo. Pozvao me jedne večeri da pita znam li nekog ko bi iznajmio kuću na obali Oregona. Pitao sam ga i rekao je da je jednosobna kuća sa kaminom i pogledom na okean.
Možda imam nekog za tu kuću.
Završili smo i okrenuo sam broj i pozvao je. Nije mogla da priča to veče. Sada je sa momkom iz Port Taunsenda kojeg je upoznala tokom našeg zajedničkog leta u Olimpiji, radio je kao šanker u baru u koji smo zajedno odlazili svakog petka nakon što su se naše smene završile. Na kraju su završili zajedno. Uselila se skoro sa njim u njegov stan u Port Taunsendu. Pre nego što sam spustio, rekao sam: „Mina, kuća na okeanu! U najgorem slučaju možeš da se vratiš kad god hoćeš.”
„Pričaćemo ujutru”, rekla je. Sada sam imao razumevanja i za takve stvari.
Sutradan sam je pozvao i sve smo se dogovorili. Imala je sva ta pitanja a ja nisam znao šta da joj kažem o toj kući. Napravila je čitavu stvar kao da je treba ubediti oko toga, ali znao sam da će na kraju pristati. Pozvao sam Dilana i dogovorili smo se oko cene. Jedino što me pitao jeste koliko bismo ostali. Rekao sam mu da svakako nastavi da traži podstanare.
Ići ćemo u tu kuću u utorak.
Ne znam šta sam hteo, šta sam više i mogao da izvučem iz svega toga.
Rekla mi je da je pokupim ispred kafea u Port Taunsendu i tog jutra imala je dve kafe i imala je mali kofer. Nije ponela puno stvari. Nismo se ni poljubili tog jutra. Vezala je kosu i kosa joj se činila tamnijom zbog toga. Kada sam je pitao, rekla je da je ista kao i uvek.
Stali smo u Port Anđelesu da sipam benzin. Jela je iz gepeka a ja sam joj govorio kuda ćemo sve ići: preko La Puša do Aberdina i Astorije, držaćemo se okeana sve do samog kraja, smučiće joj se okean dok stignemo. Govorila je da neće i bila je u pravu – kroz svu tu kišu i šumu jedva da smo i videli okean. Ali pričali smo i to je više nego što sam imao.
Kaže radi u kafeu. Uči programiranje da konačno izađe iz toga. Kupila je fikus i pročitala Rat i mir. Sestra joj se udala.
Prešli smo reku i ušli smo u Oregon i što smo bliži kući, to je više želela da čuje o njoj. Želela je da zna sve o toj plavoj kući na obali mora. Imao sam adresu i znao sam momka čija je kuća a koji je sada na jezeru Taho i nisam imao šta više da joj kažem. Pitala je ima li uopšte hrane tamo, a onda je predložila da stanemo u taj kafe kraj auto-puta.
„Može šta god želiš”, rekao sam.
Pao je mrak i bili smo sat vremena daleko. Na parkingu je kamionet sa posterom nestale devojke. Zakoračio sam da joj otvorim vrata.
Sedimo u tom kafeu skroz iza do prozora, pao je mrak i u Oregonu smo, i vidim da razmišlja o tome, kažem: „Verovatno i oni idu na put negde”, računajući daljinu planine Hud, ali ona kaže:
„Ne mora da znači. Možda se samo tamo izgubila.”
I u pravu je, samo, ne želim da misli ni o čemu lošem jer znam kakva ume da bude.
„Gde smo uopšte?”
Konobarica prilazi i donosi nam vodu i menije.
Nekada, pre nekoliko meseci, gledali smo kuće ovde, tražili smo kuću na obali Oregona misleći da i ako sve ovo naše prođe i ode – na kraju krajeva to smo mi i poznajemo se i oboje želimo isto – ako ništa drugo, želimo kuću u Oregonu. A onda smo prošli kroz pola države i svu tu kišu bez okeana.
Drži prst na meniju dok čita, pita me za banana paprike, jesu li ljute ili kisele. Kroz prozor – dečije igralište u mraku iza restorana. Ograđeno je žutom ogradom, vidi se jasno žuto naspram gustog zida četinara. Pesak, tobogan, merdevine, kula – nešto stoji u vazduhu iznad igrališta. Zmaj, vezan za tu žutu ogradu, stoji u liniji sa vrhovima drveća i ima sav vetar koji mu treba. Ni dašak vetra viška. Lebdi čvrsto, u mestu kao vezan gvožđem, u mraku je i bez ikakvog otpora.
„Vidi!”, pokazujem na staklu gde da gleda, diže pogled, treba joj trenutak. Sa laktom na stolu i bradom na dlanu, ne govori ništa. Gleda napolje.
Konobarica dolazi i uzima našu narudžbinu.
Možda sam gledao dovoljno dugo napolje, možda je ona bila isuviše bez reči gledajući kroz staklo, ali počeo sam da razmišljam o 2012. i kako je sve davno bilo. I kako smo isuviše blizu te kuće.
Pas je lajao iz susednog dvorišta. Nije bilo svetla u ulici.
Čuo se okean kad sam izašao iz kola i pozvonio; izvukao sam ključ ispod otirača a ona je čekala u kolima, ne znam šta je očekivala ali nije izlazila iz kola. Otključao sam vrata i ušao sam u kuću, upalio sam svetlo u hodniku i nisam hteo da idem dalje bez nje. „Dođi”, rekao sam sa vrata, a onda sam otišao do kola i preparkirao sam ispred garaže i pas je lajao sve vreme. Žalila se da je hladno a ja sam izvlačio kofere. „Slušaj!”, rekao sam, „Okean!” Ruke su joj prekrštene ispod džempera. Čekala je mene da uđem prvi, da zaključam vrata za nama.
Bila je to samo kuća. Samo jedna kuća u Oregonu. Ne bismo radili toliko za nju da bude naša.
Ona je htela još jednu sobu, a ja sam već tada znao gde ću spavati i spremio sam jastuke i ćebe na kauču. Nije nikakva vikendica ili vila za turiste sa belim uredno složenim čaršavima i peškirima – ovde je neko živeo i svuda po kući videli su se tragovi života. Imala je samo jednu ali jednu veliku, prostranu spavaću sobu i jedno kupatilo, i u središtu svega ogromna dnevna soba sa kuhinjom u uglu i u središtu kuhinje ostrvo od kabineta i mermera. Kuhinja i dnevna soba sa trpezarijom gledale su tim visokim prozorima na malo dvorište – skriveno od ulice i između susednih kuća i drveća i dvorišta – na okean.
Hodali smo bosi po toj kući. Sva svetla su bila upaljena. Rekao sam joj da imamo tu kuću na mesec dana ali da bi mogao da nađe nekog svakog trenutka. Išla je po kuhinji i otvarala kabinete i bilo je nešto hrane u frižideru. Upalio sam televizor dok smo išli od prostorije do prostorije. Videlo se da neko živi tu, po čaršavima i sudovima kraj sudopere, po odeći u ormanima. Takva kakva je, to je kuća kakvu smo mogli imati, baš takva, ali nisam mogao videti sebe godinama, decenijama u toj kući u Oregonu. Siguran sam da je i ona mislila isto.
Bio je to samo san.
„Gde je grejanje?”, pitala je, cvokotala je zubima a ja sam prišao. Poljubio sam je. Poljubio sam joj čelo. Imao sam čudan osećaj oko svega i nisam je poljubio u usta. Prešla je šakom preko moje ruke. Televizor je sve učinio lakšim.
„Ajde”, rekao sam, „naći ću termostat, idi namesti krevet.”
Samo je otišla u spavaću sobu. Zatvorila je vrata.
Sedeo sam na kauču ispred televizora pre spavanja.
Ustao sam rano sledećeg jutra i televizor je još bio upaljen i utišan u dnevnoj sobi. Hodao sam po kući, a vrata spavaće sobe bila su zatvorena. Krenuo sam da napravim kafu ali nije bilo filtera u kuhinji. Sve sam to zapisivao na parče papira. Filteri za kafu, voće, povrće, mleko, galon vode, napisao sam vino i stavio sam znak pitanja do njega, a onda se probudila i poželela mi dobro jutro.
„Dobro jutro”, rekla je, izašla je iz spavaće sobe. Stajala je kraj prozora u pidžami. Između kuće ispred naše i četinara video se okean, video se deo okeana, tik iza peščane dine sa zelenim travkama na vrhu. „Pa i nije baš pogled na okean”, rekla je i otišla je u kupatilo. Prišao sam prozoru. Jedva vidljiva sitna kiša je padala.
Okolne kuće sa suvom travom i šljunkovitim dvorištima, neke su imale bele drvene ograde, ali bila je zima i nije bilo puno cveća. Sve su izgledale kao da su iste boje, istog oblika, činile su se monotone i iste. Ali nisu bile iste. Šetali smo nakon što se probudila, upoređivali smo kuće, računali koliko nam leta i koliko nam zima treba da možemo da kupimo jednu od njih, bez neke naročite želje da to zapravo i učinimo. Izgledalo je kao da retko ko i živi tu. U susednom dvorištu čovek nam je poželeo dobro jutro dok je ulazio u auto sa psom na prednjem sedištu. Video je odakle smo došli, pitao nas jesmo li nove komšije, a ja sam rekao: „Izgleda”.
„Srećno”, rekao je.
Otišli smo u šetnju po kraju i zaključili da osim pumpe nema prodavnice u okolini. I da Oregon nije ono što smo mislili da će biti. Makar ne ovaj naš Oregon. Zaključili smo da bi bila greška da smo ranije kupili kuću tu i da bismo ostali zaglavljeni u tome. Sa zajedničkom ušteđevinom mogli smo to da uradimo. Ona voli Port Taunsend, kaže.
„Port Taunsend je lep mali grad”, složio sam se.
Računali smo cene svega.
Rekla je da ne želi da jedemo po restoranima kao što smo u Aberdinu i Olimpiji i nisam se bunio. Nije bilo razloga da idemo bilo gde. Između ostalog, oboje smo sada bili bez posla. Išli smo u Sejfuej i kupovali smo voće i povrće svakog dana, a u nedelju ujutru ribari su prodavali svežu ribu na pijaci i kupili smo par kila lososa. To je trebalo da nam potraje čitave sedmice. Imali smo svu tu ribu u zamrzivaču. Nije bilo mesta za bilo šta drugo. Jeli smo ribu skoro svakog dana i nisam se bunio oko toga. Znala je da volim ribu. Pravila je i mediteranske salate sa ribom a ja sam sedeo sa njom, prao sam povrće, seckao, pripremao sam sto. Čak sam prestao i da pušim. Prestao sam i da pišem. Znao sam šta to može da uradi svemu ovome.
„Prsti mi još mirišu na cigare”, rekao sam jedne noći posle večere. Oprao sam sudove i seo sam sa njom na tremu. Sedeli smo ispod dva ćebeta, pili smo čaj.
„Proći će. Tata se ugojio deset kila kad je prestao da puši.”
Često smo sedeli na tremu, čekali smo da vidimo kitove. Bila je sezona kitova ali još uvek nismo videli nijednog. Bilo je mesečine napolju i mogli smo videti jednog malog kita negde na pučini, makar rep. Ali nije ih bilo i s vremenom smo i zaboravili na njih, samo smo sedeli i uživali smo u tome, u čekanju. Imali smo svoje malo parče okeana, široko, široku liniju između travnatih dina i neba i krovova i gledali smo u njega bez očekivanja.
„Zvaću sutra Dilana da vidim za kamin”, rekao sam.
Nisam mogao da držim prste dalje od sebe.
Prošli put kad sam prestao da pušim mogao sam da namirišem cigare na odeći čak i posle pranja. Sve je smrdelo na cigare. Trebalo je vremena da se izađe iz toga. Rekao sam joj to a ona je sledećeg jutra ustala i pobacala je sve stvari na pranje i kad sam se probudio, prostirala je veš u dvorištu. A onda je otišla u Sejfuej i kupila nam namirnice za taj dan.
Sedeo sam iza kuće, mogao sam da gledam oblake preko prostrane odeće čitavog dana. Čuo sam je kad se vratila, otišla je pravo u kuhinju, osmehnula se kroz prozor. Čuli su se sudovi i spremala je doručak kada je Dilan pozvao sa jezera Taho. Želeo je da zna kako nas služi kuća. Pitao sam ga u vezi kamina ali nikad nije koristio kamin i nije znao šta da mi kaže. Rekao sam vreme je loše ali to je zima u Oregonu. A onda je rekao: „Slušaj”, rekao je da će neko doći za vikend da vidi kuću i ako možemo da pospremimo malo. „U najgorem slučaju imate makar još par dana…” Njegova je kuća i sve te stvari u kući njegove su stvari. Spustio sam slušalicu i ustao, otišao sam do svoje košulje koja je visila mokra, primakao sam rukav licu. Gurnuo sam nos u košulju i duboko sam udahnuo.
S vremena na vreme telefon bi joj zazvonio i otišla bi u dvorište. Jednom, kad se vratila unutra, imala je taj izraz na licu i nekako me sve sustiglo. Obrazi, oči, osmehivala se po kuhinji.
Sedeo sam na kauču, predložio sam da bismo mogli da odemo na izlet za vikend.
„Može”, rekla je. Kuvalo se sočivo na ringli i držala je varjaču u ruci, gledala u lonac.
„Mogli bismo da odemo u neku vinariju. Ili da vidimo Torov bunar.”
„Može.”
Želeo sam da dišem dim. Ustao sam, rekao sam joj da idem do pumpe ali kada sam se vratio, vratio sam se praznih ruku. Nisam želeo da se vraćam tome. Zastao sam pred vratima, pogledao sam kroz prozor i bila je u kuhinji, čula se muzika sa televizora, pokreti su joj pratili muziku i – ne znam zašto – ali morao sam da uđem pre nego što vidim nešto što ne želim. Ne znam ni sam šta. Pitala me šta sam išao da kupim – rekao sam joj da ovde imamo sve što nam treba. A onda sam opet izašao dok je kuvala, izašao sam ispred i spustio se ulicom i bilo je nekih travki sa žutim plodovima kraj puta. Ubrao sam par komada, složio ih kao buket cveća i otišao sam u kuću, stavio joj ruku na rame.
Raširila je ruke, zahvalila se, rekla je: „Hvala ti, ali ne moraš da radiš ovo”, i uzela je čašu i napunila je vodom u sudoperi.
„Samo sam hteo da sve bude dobro.”
„Sve i jeste dobro”, kaže ona, „ali ne moraš svaki put kad me neko pozove da mi kupuješ cveće.” Gurnula je buket u čašu sa vodom kraj sudopere i sada je počela da govori. Nije znala odakle da počne, vraćala se unazad sve vreme. Ali nije bila ljuta. Nije bilo ni tuge u svemu tome. Imao sam tu sliku vreće pune trnja i trnje je sve što je višak i što nam ne treba, a na dnu vreće je nešto što je trebalo reći i video sam to u njoj, ali nisam imao osećaj da ona vidi isto u meni. Samo smo beznadežno bacali sve te reči ukrug.
„Imali smo celo leto da sredimo stvari i ništa se nije promenilo”, govorila je. Prala je salatu i bio sam zahvalan na svom tom povrću koje je upilo njenu pažnju.
„Šta nam je falilo u Olimpiji?”
„Ništa”, rekla je i obrisala ruke o krpu i okrenula se, „ali rekli smo da ne može više tako i ako se ništa ne promeni, da je to to.” Naslonjena na pult, gledala je u mene.
Gledao sam u nju bez mesta da odem. „Šta uopšte treba da se promeni?”
Sve male mere kojih sam se držao, od sudova do kupatila i cveća i doručka u krevetu, sve mi je prošlo kroz glavu, a ona je sada prišla, stavila mi je ruku na rame i prošla je pored mene u trpezariju.
„Ništa”, rekla je. A onda je rekla: „Ti ni nećeš sve ovo. Zvao si me samo zato što sada imam nekog drugog.”
Gledao sam je kako sprema sto za ručak i… rekao sam nešto. Nešto tako malo i nebitno. Ne znam ni šta sam rekao. A onda je sto bio spreman i rekla je: „Ajde. Sedi.”
Te iste noći sedeli smo na vrhu dine. Bilo je čisto napolju, vazduh i nebo, bez ijednog oblaka posle toliko dana kiše. Mogli smo videti svu širinu plaže. Bila je puna ptica. Gde god da pogledaš, bezbroj malih pokreta i voda i perje sjajilo se pod mesečinom.
Rekao sam joj da devojka sa postera i nije naših godina jer je poster sam star ko zna koliko. Pomenula je da moramo da pojedemo sve te pomorandže jer kupila je džak pomorandži pre neki dan. Predložio sam da sutra odemo u bioskop – rekla je da je zvala mama i da je rekla mami da je kod drugarice. I da joj se dopada vino. Kuvali smo vino i ubacili smo par pomorandži unutra. I malo cimeta i meda, dobro, slatko vino. Dopalo joj se. Ići ćemo da vidimo Torov bunar i pećine i svetionike duž obale, isplanirao sam nam čitav vikend.
Bilo je veče puno ptica i vazduh je bio tako lak. Poneo sam knjigu iz kuće, knjigu o pticama Oregona, ali bio je mrak i nismo mogli razaznati koja je koja.
A onda se pojavio taj pas na dini, zlatni retriver iz susednog dvorišta, izleteo je na plažu i posle par trenutaka: „Čili! Čili!”, vikao je neko za njim. Pas se sjurio niz dinu i ustremio se prema jatu ptica, a mi smo sedeli i sve smo posmatrali sa vrha dine. „Vraćaj se u kuću!”, dovikivao je čovek penjući se preko dine. Imao je lampu oko glave. Stao je na vrhu, gledao je psa kako juri među jatom ptica i ogromni oblaci krila dizali su se u vazduh pred njim i sletali su nazad svuda oko njega. Kroz par sekundi cela plaža je bila u vazduhu, a on je išao ukrug, pljeskao po plitkoj vodi, lajao je uvis na sve te ptice. Jurio je stotinu metara niz plažu, nije im davao da slete, a ako bi negde u daljini i sletele, pojurio bi ka tom mestu i opet ukrug. Sav život stane u četiri noge.
Čovek je stajao na vrhu dine.
„Sad ne možeš da ga uteraš u kuću”, rekao je.
Stao je do nas, čekao je da se pas umori. Izvinio se i isključio je lampu, pitao nas je kakvo je naše veče. Malo smo pričali i pomenuo je kita – ispričao nam je priču o tom kitu koji je eksplodirao tu na plaži sedamdesetih. Primetio je knjigu o pticama pa je rekao:
„Obratite pažnju na plavorepe čaplje. Ovo su poslednji dani da su ovde.”
Uzeo sam knjigu u ruke.
„Idu na jug. Idu sve do Kariba.”
„Jesu to one na plaži?”, pitala je.
„Možda i jesu, nemam dvogled sada. Mogle bi biti…”
A onda je zviznuo još jednom i opsovao je, poželeo nam je laku noć i krenuo je u kuću.
Okrenuo se i spustio se niz dinu.
Pogledao sam je i pogledala me je – držala je ruke prekrštene na kolenima i imala je taj osmeh u kom nisam mogao prepoznati sebe. Osetio sam opet to sa njom i bilo je to lepo veče. Pitao sam se je l’ to to; je l’ ovo sada lepo doba? Naslonila se na mene a onda smo gledali niz plažu, te ptice i tog psa, belu penu talasa čitavom dužinom.
Otišla je da se tušira. Dilan je zvao, pitao je jesmo li isprobali kamin. Rekao je da su ljudi koji su trebali da dođu za vikend otkazali. Da smo sigurni, tako je rekao. „Izgleda da ćete ostati tu makar neko vreme.”
Sipao sam preostalu čašu vina i seo sam u fotelju. Čula se voda u kupatilu. Izašao sam na trem i video sam komšiju kako vuče psa u kuću. Držao je kutiju hrane za pse u drugoj ruci.
Zavrnula je slavinu i izašla je iz kupatila.
„Šta je smešno?”, pitala je. Mokra kosa, držala je peškir ispred sebe.
A onda je njen telefon zazvonio. Ali nije se pomerala. Na trenutak…
Ispod svega ovog stoji led i sve vreme hodamo po njemu; ono što tražimo – to je ispod leda; nedostaci i propuštene šanse svuda okolo.
Sada je pričala o Port Taunsendu. Daleko smo već od ponoći. Rekla mu je da je kod drugarice u Oregonu ali da nije ni on lud, zna verovatno šta se dešava. Samo ju je pustio tako.
Zvao sam ga dečakom, iako je stariji od mene. Nazvao sam ga dosadnim; nezanimljiv i prazan, nema ničeg u sebi a ni ona sa njim, nema talasa u svemu tome. Bez zvuka je. Imao sam hiljadu i jedan način da kažem jedno te isto i nijedan da kažem nešto što je trebalo reći. Da kažem da ona drži sve te čaplje i pelikane vezane za dno. Prsti su joj svuda po njima. Mogu samo da čitam o tim pticama – zbog nje. Zbog ovoga.
Rekla je da mu je otac izdavač i da ima svoju izdavačku kuću, stalno čita i da je kupio taj stan u Port Taunsendu od svojih para. „Zar to nije ono što i ti želiš? Svoj stan za koji si sam zaradio?”
Dok sam govorio, ostajalo je još nešto da se kaže. „Nije on žrtva ovde, ja sam – ja sam taj koji je prevaren.”, govorio sam. U jednom trenutku sam je čak i pitao to što me već neko vreme muči, a ona je rekla da, naravno da su spavali.
„Ti ni nećeš da budeš sa mnom!”, rekla je.
„Hoću!”,
„Nećeš! Ni ne vidiš kako me gledaš, kao da me mrziš! Mrziš me! Mrziš! Da me ne mrziš, ostavio bi me na miru više!”
Seo sam nazad u fotelju. Zabacio sam glavu nazad, preko naslona – plafon iznad moga nosa: ona, sa peškirom nasred sobe, stajala je i gledala svuda okolo pre nego što je sela na kauč. Sedeli smo zajedno u toj sobi u Oregonu.
„Ne mrzim te”, rekoh na kraju, „Samo mrzim – mrzim ovaj osećaj”
Kaže šapatom: „Ali koji osećaj?”
Ide sutra u Port Taunsend. Ide kući. Zvaće taksi, ali kažem ne: „Odvešću te na aerodrom.”
Stoje pomorandže na stolu.
A onda samo sedimo tako.
Sve te kore od pomorandže leže prostrane svuda po kući. Volim miris pomorandže ali kuća ne miriše na pomorandže. Posle nekoliko sati pokupimo ih i pobacamo u đubre.
Sinoć, posle svega, krenula je u sobu, zastala je na vratima, pitala me želim li da spavam sa njom tu noć. Nisam znao zašto bih uradio tako nešto. Rekao sam da idem da se tuširam. Stisnula je usne, poželela mi laku noć i zatvorila je vrata za sobom.
Ustao sam i otišao u kupatilo, istuširao sam se i nakon toga otvorio sam vrata spavaće sobe, a ona je ležala u mraku i nije se pomerala. Znao sam da ne spava. Koferi su ležali otvoreni oko njenog kreveta. Zatvorio sam vrata i obukao se, legao sam na kauč.
Odvezao sam je na aerodrom. Sva ta gužva okolo, parkirao sam ispred i pomogao joj oko kofera. Čovek koji tu radi rekao je nema stajanja. Pitala me gde ću sada a ja sam rekao da ću verovatno nazad u Čikago. Bio sam između mesta i Čikago je najdalje što sam znao. Rekla mi je da se javim, makar da sam stigao. Poželela mi je sreću. Rekao sam joj da se ona javi da je stigla ali nisam želeo čak ni to. Plakala je ali sasvim malo, trenutak pre nego što se okrenula i otišla.
Seo sam u kola, čovek je mahao da se sklonim odatle.
Život mi se menja u rukama. Osećam to.
Vratio sam se u kuću i pregledao sve sobe tražeći bilo šta što smo mogli da ostavimo za sobom. Bilo je kora pomorandži na prozoru i pomorandže u činiji – pobacao sam ih sve u đubre. Linija mrava oko đubreta i još lososa u zamrzivaču. Oprao sam sudove, mirisao sam vrhove prstiju, a onda sam otišao u dvorište i moje košulje visile su mokre na žici. Pala je kiša i nije bilo mirisa u njima.
Nakon svega spakovao sam auto, a onda sam se popeo na dinu kraj kuće. Čovek sa psom sedeo je u stolici, imao je dvogled u rukama.
„Jesu to plave čaplje?”
Posmatrao je kroz dvogled ptice na plaži. Pas mi je prilazio a ja sam stajao i imao sam široki sivi okean pred sobom.
Stvari će se promeniti. Znam da hoće.
***
PAVLE ALEKSIĆ rođen je 1993. u Beogradu, gdje je i završio srednju školu i započeo studije. Sa devetnaest godina odlazi u Ameriku, gdje i danas živi bez stalne adrese i radi u barovima, od mjesta do mjesta. Laureat je nagrade Đura Đukanov sa zbirkom „Tamo je more“, čije su izabrane priče izdate u okviru zbirke „Hartvorm“.
čovjek-časopis 