Orahova stabla stresala su sa sebe crne sparušene plodove. Kad puknu, iz njih izađe tračak bezmirisnog dima. Ugljenisani plodovi zapaljivi su na oktobarskom suncu. Crni kao kremen i lagani kao kvarna jaja. U njih se ni bube ne nastanjuju.
Ester ih skuplja u limene kante, nežna je kao nerotkinja prema odbačenom detetu. Zamišlja da je veverica, plodna, repata i čuvarna. Pre nekoliko dana pod orahovom krošnjom našla je sočnu žutu jabuku. Zagledala se u plod kao u svrgnuto sunce. Potom je podigla lice ka nebu i unaokolo tražila krošnju jabuke. Tako krupna i zlatkasta voćka mora pasti sa snažnog stabla, mislila je. Koliko god da se okretala i upirala oči u svaku od četiri strane sveta, nigde nije bilo ničeg osim orahovog granja i lišća. Slegla je ramenima, ravnodušna pred još jednom nesaznajnom pojavom, dohvatila je žarač, nabola je jabuku kao da će je peći na vatri, pa ju je samo istresla na đubrište i vratila se skupljanju oraha. Ester voli miris orahove košulje i kada joj dlanovi poprime boju drveta. Voli kad drvenasti plod udari u zemlju, u beton, u limeno dno. Orasi ove godine padaju kao krupna, stvrdnuta, crna kiša. Ester pleše pod krošnjom, zapaljiva kiša neće joj skvasiti stopala.
Noću je pohode ljudi koje je poznavala pre nego što je sišla u život kakav danas zna. Ne pamti njihova lica, niti ih vidi. Vidi samo komade mraka zatočene u drvenim čaurama kao u orahovoj ljusci. – Mi ćemo to umesto tebe – govore joj noćni posetioci. – Što je tvoje, naše je! Dok ona pronađe noćnu lampu, već je pokradena.
Kradljivci prolaze kroz ključaonicu, kroz zatvoren prozor, kroz zid. Zid je izbušen sećanjima na ljude koji su tamo pokradeni pre nego što je Ester zauzela njihovo mesto. Jednoj babi poharali su razum i ispreturali su joj slova u imenu; od babinog muža oteli su mušku snagu i sećanje na potomstvo; od njihovog sina uzeli su dvadeset godina života, a njegovoj ženi otkinuli su plod iz utrobe. Niko od njih više nije živ, samo su sećanja življa nego ikad. Ester ih nehotično iščita dok dlanom tapka po zidu, a kradljivci iz noći u noć premeštaju prekidače i sijalice, pa se smeju njenoj zbunjenosti. Ester se budi umorna, ramena su joj teška i bolna kao da je neko na njima svu noć tucao kamen. Odlazi pod orah i traži od zemlje da odagna umor sa njenih ramena. Zemlja je nežna, prihvata sve što Ester ne može i čisti je svojim crnilom. Kako uđe u kuću da u njoj prespava, tako se opet uplete u nevidljive zapise u zidovima, snovi joj ulaze na mastiljava usta, kradljivci se osile, čupaju joj trepavice, glačaju vene na njenom vratu, muzu joj mleko iz grudi, skupljaju gvožđe iz njene mesečne krvi.
– Pustite me, sve vam opustelo! – Ester ponavlja cele noći, a zubi joj se istanjuju od zapomaganja i isceđenih kletvi.
Kad nije vetrovito, Ester raščeščljava vlati trave drvenim grabuljama. Rukama kupi gomilice sasušenog lišća i spaljuje ih u zarđalom bakraču. Pomno nadgleda da joj vatra ne pobegne u komšijsko dvorište. Pepeo zaliva vodom, pa sve prospe u krtičnjak. Posle se pretvara da kosi, gura kosačicu kao dečja kolica, napred-nazad, u ritmu popodnevne uspavanke. Kosačica joj ponekad zapne za kamen, za orahov plod ili granu, za raseljenu kućicu vinogradarskog puža. Jednom je zapela za rasparenu mušku papuču. Ester je čučnula u travu i zagledala papuču sa svih strana, oklevajući da je dodirne čak i u rukavicama, kao da je našla nešto ukleto ili zamrljano krvlju. Papuča je bila čista, siva kao uglačano srebro i dugačka kao dečji grob. Ester zamišlja šta bi je sve moglo snaći ako je dotakne. Možda će joj se stopala preokrenuti, pa će do kraja života hodati unatraške. Možda će se pretvoriti u krticu i udaviti se u razvodnjenom pepelu. Možda će joj koža postati čekinjasta, umesto nosa dobiće njušku, pa će samu sebe proterati sa sopstvenog poseda. Možda će je progoniti lovci dok ne završi kao trofej na nečijem zidu. Možda je samo nečiji pas dovukao papuču u njeno dvorište, a vlasnik sad hrama, psuje i bosonog šutira psa. Na tu pomisao, podigla je papuču i zaređala od kuće do kuće. – Dobar dan, komšija, da ovo nije vaše? Svi su se mrštili i odmahivali glavama, čudili su se i odbijali je kao da je došla da ih prosi, a ne da im uparuje papuče. Ester se vratila kući iznurena kao kad je kradljivci zarobe u san. – Bosi po snegu hodali! – prezubila je i hitnula papuču na đubrište. Pogodila je žutu jabuku iz čije utrobe se rasula trulež i pokapala je po dlanu. Čim ju je san savladao, noćne pustahije iz njenih prstiju pohotno su sisale kiselkasti jabukov sok.
Jagodice joj krvare kao nespretnoj švalji, bere bokvicu, pa od njenih listova pravi naprstak i navlači ga na svaki prst. Nema ceo dan da vida rane, mora očistiti kuću. Otvara sve prozore, uzima metlu, pa njome čisti plafone, kao da su krcati malim visećim nemanima koje niko osim nje ne vidi. Metlom ih izgoni napolje, ispušta zvuke kojima su ljudi navikli da rasteruju pernate životinje potkresanih krila. Zavukla je metlu u svaki ćošak, ispomerala je nameštaj, pootvarala komode i škrinje. Potom pali žalfiju, zatvara prozore i čeka da postanu neprozirni od dima. Jedna svraka doleće joj na prozor samo da bi tu skapala. Ester je uzima u ruke i odnosi pod stablo zakržljale šljive da je tamo pokopa. Zamišlja kako će na stablu umesto plodova izrasti svi oni komadi sjajnog stakla koje je ptica skupljala i skladištila dok je bila živa. Od toga će praviti nakit i prodavaće ga na prolećnoj pijaci. Zaradiće više nego što druge žene zarađuju od prodaje nevenove masti, gavezovog melema i kozijeg sapuna zajedno. Ili neće zaraditi ništa, jer će njeni noćni posetioci tražiti da im kupuje čokoladne bombonjere u luksuznim pakovanjima, a ako odbije, napraviće joj tačno onoliko kvarova u kući koliko je potrebno da potroši sav novac.
Dosetila se da bude brža, da im ponudi darove pre nego što oni stignu da je pokradu. Da ih podmiti. Mesi slatko testo sa bademima, medom i cimetom, od istanjene smese iseca čovečuljke i ređa ih u pleh. Dok se peku, posmatra kako im tela rastu i zaobljavaju se. Potom ih potapa u tečnu čokoladu, od blanširanih bademovih listića pravi im odelca. Slaže ih u krug, pa zavrti tanjir, a čovečuljci zaigraju držeći se za ruke. Ester zapeva neku nemuštu pesmu o dolascima i odlascima, o neprekidnom kruženju, ispraćajima i obećanim susretima. Na veliki zemljani tanjir ređa kriške banane, grumenčiće bele palente, kuvana jaja i krupne oguljene narandže. Svakoj narandži dodeljuje po jednog čovečuljka, kao da naseljava planete u malom. Sve posipa čokoladnim perlicama i mrvicama, pa odnosi u žbunje. – Vama sladak trbuh, meni mirni snovi.
***
MARIJANA ČANAK (1982, Subotica), piše prozu. Završila Filozofski fakultet u Novom Sadu. Dvostruka dobitnica književne nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku (2005. i 2019). Nagrađivana na književnim konkursima Ulaznica (2002), Portalibris (2020), Živjeti kvir život (2020), Milutin Uskoković (2021), Write Queer (2021). Ove godine dobija prvu nagradu na regionalnom književnom konkursu Kluba putnika Spasimo putopis i na V regionalnom konkursu za najbolju kvir priču Novi život organizacije Queer Montenegro. Zastupljena u časopisima (Polja, Koraci, Eckermann, Zin Daily, Arteist, Strane, Čovjek-časopis), zbornicima (Biber, Lapis Histriae, Crte i reze) i na portalima u zemlji i regionu. Objavila knjigu proze Ulični prodavci ulica (Edicija Prva knjiga Matice srpske, 2002) i zbirku priča Pramatere (Zenit Books, 2019). Živi u Novom Žedniku i Novom Sadu.
fotografija autorice: Maja Tomić
čovjek-časopis 