Vazda se tog dvorišta sećam sa setom i tugom po sred srca i u glavi. Te zlatne sene što je obasjavala dvorište detinjstva, i staru krušku, red šljiva i pod povijenom nastrešnicom upletenu lozu. Sve mi se čini da ne grešim kada kažem da se u tom dvorištu nikada nisu smenjivala godišnja doba, uvek je bilo vreme proleću. Vazduh ni hladan ni topao, o limeni krov odbija se blesak sunčevića, na jednakim rastojanjima izlakirane žardinjere s crvenim muškatlama a između do savršenstva pokošen travnjak. Velike su čeljusti razjapila garažna vrata i ostala zauvek širom otvorena, nudeći svoju golu utrobu, duboku i mračnu, veliki svoj hlad. I tu je sve bilo po izvesnim pravilima i po redu postavljeno. Babino biciklo naslonjeno na beli zid. Baštenski sto i stolica zaštićeni od udara podnevnog sunca. Plastična kanta za zalivanje cveća u koju su često bile smeštene duge vite i vijugave kale, da ne venu. Nad starom kamenom česmom previjena baba, ta žena-vuk, svojim staračkim rukama po kojima su snažno nabrekle vene i po kojima su još smeđe pege, pere rublje kockastim velikim belim sapunom bez naročitog mirisa, što liči na sir ili puter. Pupak stare porodične kuće i toga dvorišta beše upravo česma čiji je baba bila neodvojivi deo. Svaka njena rabota završavala se pranjem ruku na česmi, ili pranjem veša, ili raznoraznog voća što ga maločas obra. Uvek i uvek znam, ako je ne zateknem u kući, naći ću je na česmi. Brzim trkom probijajući kroz dvorište do njegovog centra, otvara se preda mnom zlatni prizor: svetlucava trava, usijani kamen i baba s rukama u vodi. Tu je negde u nekom ćošku dvorišta, u nekoj svojoj raboti i moj mlađi brat. Nečim se zanima, da ne remeti babu, niti se ona usuđuje da remeti njega, previše je poštovala dečakove spore pokrete, veliku pamet, i natprirodnu mudrost za te male godine što ih je brojao. Kad preko zida ugušenog puzavicama doputuje dim cigarete, od komšije, prasne naglo velika tuga i nedostajanje dede. Samo još on fali ovoj idiličnoj slici jednog vojvođanskog dvorišta. Njega već predugo nema. Ne možemo ga ni s tri glave domisliti. Jednom, beše radio upaljen u garaži, i čulo se: kroz grudi mi želja lijeće, što te nema, što te nema. To nas je dotuklo. Baba je posle uvek govorila gostima ne radi radio đavo ga odnio.
***
UNA KAPETAN (1997) rođena u Kuli. U slobodno vreme piše prozu. Mapira nekoliko priznanja na svom kreativnom putu: dva puta osvojeno prvo mesto na literarnom konkursu “Mesec knjige” za vreme srednjoškolskih dana i, kasnije, osvojeno treće mesto na ovogodišnjem Bookstanu, u Sarajevu, za književnu kritiku.
Ja sam poslednji podignuti upaljač na koncertu Zarazni rif iz sedamdesetih Old skul projekat poslat iz prošlosti nešto sam debelo zajebao služim svoju kaznu u modernom ludilu U pokušaju nečega što sada zovemo život.
Bitno je da samo krene neka dobra pesma i više me nema Zanemarujem sadašnjost, nestajem u srž ulice Koraci nadolaze u ritmu disanja Tražim pogodan grafit kao potrebnu misao za početak dana.
Ja sam long play ploča, očuvana i polovna Niz levi krvotok curi rokenrol, niz desni bluz. Ja sam amaterski napravljena gitara Na brzinu i sa mnogo grešaka Ali su magneti vremenom ipak postali vredni Pa činim svoju svrhu : Nekad su reči najlepši tonovi.
Ja sam konačno prihvatio unutrašnju muziku I pevam iz srca Kada je teško plačem kada je lepo smejem se i mirno spavam.
Ja sam poslednji podignuti upaljač na koncertu Sada kada svi pale bliceve.
***
LUST FOR LIFE
Jedna žena je stajala ispred nacionalne kuhinje I još dugo blenula u zaključani spas Na licu razočarenje i današnja slika ove zemlje Prerano je za optimizam, prekasno za promenu Poklonio sam par sekundi empatije I pojačao muziku da ikako zaboravim Nemam gde da pobegnem, pa bežim u život Nestajem do krajnjih granica To nazivam uživanjem Ponekad se umirim, pomislim na zrelost I sve što sam nekontrolisano sjebao Sledećeg trenutka me ništa ne zanima Samo tražim način kako da sludim mozak.
Koristim poslednje trzaje leta Da pokažem sebi : mogu da budem sjajan Noći su predložile primirje Dozvoljavaju mi siguran put do kuće Uvek se nekim čudom probudim u krevetu Pa me jutro stegne za jaja uzvraćam još jače I tako vrištimo na sav glas : živi smo.
***
SVE ME BACA U ANDERGRAUND
Lepo ponašanje, hardcore večeri Leto obazrivo nudi sve što ima Uhvatim sebe kako se smejem Dok su kafanske čaše pune Sve je to kao ljubav Kiselo, slatko i hladno Pijemo do iznemoglosti Verujući da sa druge strane čeka smisao Bili smo deca željna oslobođenosti klinačkih trauma, roditeljskih svađa i besparice Dovoljno godina kasnije smestili smo breme u lepe košulje i tople izlaske Na ovom putu više nema prepreka Kada vidim oči tih ljudi koje volim Želim sve da ih spasim. Sve me baca u andergraund I tako razbijeni lelujamo po mladosti Još uvek pokušavam da shvatim kakva je to istina u vinu Meni nudi samo zamagljenu stvarnost i često pišanje Poneku nijansu boljeg humora i blistave oči.
Kaže Sandman da će jednom naći lek za bol Ja ga znam već sada : Nikad nemoj da dozvoliš da te pobedi.
***
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavaštvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Nova zbirka “Nekada smo živeli samo za subotu uveče” je u pripremi. Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, čovjek-časopis. Trenutno živi i radi u Beogradu. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
U maju godine gospodnje 1783, pre javnog predstavljanja u gradu, bili smo ljubazno pozvani da gostujemo u Versaju. Moram priznati da nas je ta nalickana gospoda dočekala u velikom stilu. Le grand couvert se kao Crveno more otvorio pred nama i bez preterivanja se može reći da sjaj tog prizora izobilja nije ostavio manji utisak na moje kompanjone no što je prizor otvorenog mora na one izraelitske lutalice zaštićene senkom Mojsijevog štapa. Armija poslužitelja u bogato izvezenim grimiznim livrejama i sa perikama kojih se ne bi postideli ni naši velikaši, a kamoli sluge, u monsunskim naletima 5 puta je iznosila 5 različitih jela, svako naredno 5 puta opojnijeg mirisa i 5 puta ukusnije. Bio je to pravi melem za nepca, slavljenje svih čula kojima nas je obdario naš Stvoritelj, Galima podrazumevani sklad koji je slao jasnu poruku svakom ko je imao sreću da ga iskusi: ako me nema u ovom obliku, ni hrane onda ne sme biti. Lepota ili smrt, eto to je pisalo na ogromnoj tridesetometarskoj sofri, toj versajskoj verziji arkadskog pejzaža, a mi smo bili poput onih Pusenovih pastira koji pobožno otkrivaju još jedno i nenaslućeno mesto na kojem je lepota prisutna, još jedan njen, potpuno novi oblik.
Na Versajskom dvoru nikada se nije sumnjalo u 3 osnovna postulata:
postojanje jednog jedinog Boga i njegovog sina Isusa Hrista;
vrhovni autoritet francuskog kralja koji je tu postavljen upravo voljom dvojice prvonavedenih;
u univerzalnu istinu da je via le service à la française JEDINI civilizovani način služenja hrane po kom se ljudsko biće razlikuje od zverinja i paora (što mu dođe na isto u vrednosnom spektru te sofisticirane gospode).
Svaka kompleksno izgravirana čajna kašičica, viljuška za crveno meso, supena kašika savršenih oblina dostojnih njihovih nadaleko čuvenih i pažljivo odabiranih sobarica, prsten za svilene salvete, inkrustrirani podmetači za čaše, bleštavi bokali, graloliki pehari (i sve to od neprikosnovenog l’argent Britannia), svaki tanjir od delftskog porculana i kristalna čaša iz najprestižnijih čeških radionica, imali su precizno definisano mesto na stolu i namenu čije su tajne moji saradnici (doduše, ne tako precizno) otkrivali pukim mimetičkim postupkom koji im je prethodno suptilno sugerisan od strane markiza Dru Brezea, ceremonijal-majstora dvora Njegovog veličanstva Luja XVI, baš onog cara koji će tačno deset godina kasnije osetiti sav nerafinman i efikasnost običnog pučkog čelika naspram dvorskog srebra, kada demonska, hirurški precizna naprava dr Gijotena (po nacrtu izvesnog g. Tobijasa Šmita) bude osknavila njegov porculanski vrat.
Nakon večere, predstava je mogla da počne: uzbuđene dame zadovoljno mašu lepezama, narandžasta prigušena svetlost sveća još više ističe prenapudrana lica prisutnih na kojima ima više iscrtanih mladeža nego na bubamari tačkica, kontrolisano romorenje nikada ne prestaje, a tu i tamo iz gustog navoštenog vazduha začuje se tenor kakvog anonimnog i samoproglašenog connoisseura, jedan od onih koji uvek imaju savršen šahovski savet, ili tek sporadični kikot ustreptale kontese nezainteresovane za čari šahovske veštine i najnovijih naučnih dostignuća, već pre za naklonost nekog mladog ili bar dovoljno uticajnog gospodina. Iz nekog razloga, Njihova veličanstva, kralj i kraljica, nisu bili prisutni iako su bili najavljeni.
Vojvoda od Bujona i konjićev put
Protivnik je trebalo da bude laka žrtva, sama njegova titula je ukazivala na to: Šarl Godfre de la Tur Davernj, ni manje ni više nego vojvoda od Bujona, jedan od najuticajnijih velikaša na Dvoru. Visokorodna gospoda do sada nije predstavljala neki veliki šahovski problem našoj trupi, iz prostog razloga što velikaši veruju kako su njihova pamet i veština neupitno jednaki moći i bogatstvu koje poseduju, jer kako bi inače (logika nalaže) bili tako… pogađate, moćni i bogati.
Partija počinje uvek isto: okupljenoj gospodi se obraća g. Fon Kempelen pripremljenim pompeznim govorom, teatralnim otvaranjem troja vrata sekretera i, na kraju, zadizanjem mog kaftana i turbana.
„Kao što vidite, cenjena gospodo, u stolu nema nikakvih skrivenih čudesa, nikakvih magnetnih sila (posetioci su mogli sami da se uvere u to u slučaju da su poneli svoje magnete, ali, gle čuda, niko nije poneo), već je u pitanju savršeni automat, nauka na svom vrhuncu.” Potom su nalazili protivnika u publici, ali su se, u stvari, uvek unapred pažljivo raspitivali i birali: morao je da bude dobar šahista, a za vojvodu od Bujona mnogi su tvrdili da nimalo nije loš. Pošto su mu predočena pravila, partija je napokon mogla da počne. Kada napadam protivnikovu kraljicu, klimam dva puta glavom, a kada dajem šah, činim to tri puta. Tek par godina kasnije iz mene će početi da odzvanja sablasno échec! Taj zvuk podseća na škripu nepodmazanih metalnih šarki iz hladnih dubina. Bio je to samo još jedan detalj koji je objašnjavao moju neobičnu popularnost gde god bih se pojavio. Ali svakako, bila je to kombinacija različitih stvari i njihovih odnosa – inteligencija i naznaka magije, misterija i marcipanski ukus Orijenta, dokolica i erotsko uzbuđenje koje izaziva strah, sukob i veština – sve sam to donosio pod peševima kaftana, isijavao kroz rubin na turbanu, izdisao kroz nevidljivi dim čibuka.
Nažalost, vojvoda uopšte nije laka žrtva i, na našu nesreću, zaista je pametan i vešt koliko bogat i moćan, pa nas pobeđuje u 33 poteza. Od samog početka se vidi da sa njim neće biti lako. Dok se otac preznojava na sceni i panično gleda u svoju kutiju, a Jagor se vrpolji u skrivenom pretincu sekretera preteći da dubokim uzdasima ugasi sveću koju je uvek imao pri sebi, g. Bezdeda je apsolutno miran, baš kao da ništa drugo nije ni očekivao. Nijedna graška znoja nije orosila njegovo ralom vremena izborano čelo.
Kraj partije je dočekan frenetičnim aplauzom publike, koja možda nije shvatila kompleksnost manevarskih akrobacija obojice igrača, ali činjenica da vojvoda, plod njihovog galskog drveta, pobeđuje takvo čudo tehnike, taj vrhunac tevtonskog inženjerskog genija, bila je dovoljna da se prepuste nesputanom uživanju u porazu svog gosta.
Ali tu nije kraj: predstava se nastavljala sa još jednom tačkom – rešavanjem tzv. „konjićevog puta”, čuvenog šahovskog problema koji je inspirisao čak i velikog indijskog pesnika Rudrata da stvori strofu koja se može potpuno isto čitati na dva načina:
normalno:
2. po šablonu kretanja skakača:
Za one manje upućene čitaoce, pojasniću ukratko suštinu ovog problema: trebalo je skakačem naskočiti svako polje na tabli samo jednom. Put se završava, tj. problem je rešen, kada se konj nakon toga vrati na početnu poziciju. Ah, kako su svi voleli tu tačku, kako je uzbuđenje u sali postepeno raslo dok se konj bližio svojoj početnoj poziciji. Publika je sve glasnije žamorila, sve dublje uzdisala, sve više mahala rukama i nekontrolisano delila savete uprkos tome što se to nikako nije slagalo sa dvorskim bontonom. Naravno, dobrovoljac je ovog puta mnogo pažljivije biran, da bude dovoljno inteligentan i vešt da dogura daleko, ali nikako toliko da, ne daj bože, zaista reši problem. Kada ga na kraju skakač ipak pobeđuje, ja preuzimam sam stvar u svoje ruke i rutinski skakućem pobedonosni krug na tabli. I pored prethodnog poraza, publika je očigledno bila na mojoj strani, a činjenica da sam ipak izgubio od njihovog ljubimca nije mi odmagala. Čitava sala je opet eksplodirala i sa svih strana su dopirali uzbuđeni uzvici hourra, bravo,a onda se i moje ime zaorilo Versajem: „Turc, Turc...!” Uprkos porazu, mogu slobodno reći da je to bio trenutak kada sam postao svetska atrakcija, jer Versaj je bio mesto odakle su se u to vreme vesti najbrže širile po svetu.
***
ALEKSANDAR ŠURBATOVIĆ (1973, Kosovska Mitrovica, Srbija) pesnik je, prozni pisac, urednik i prevodilac. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Autor je sledećih knjiga: Mitologija spaljene zemlje (2010, poezija, Filip Višnjić), Upokojavanje prosektora Majerhofera (2011, roman, Mono i Manjana) i Priče o gospođi Kon (2015, poezija, Kontrast izdavaštvo), Pouke iz šume (2019, poezija, Spomen-park Kragujevački oktobar), a roman Turčin šahista objavljen je 2021 za „Blum izdavaštvo” iz Beograda. Radio je kao urednik i glavni urednik u izdavačkim kućama „Blum izdavaštvo”, „Dereta”, „Filip Višnjić” i „Mali vrt”. Uredio je preko 300 naslova iz različitih oblasti, a najviše se bavio prevedenom književnošću. Deo je muzičko-književne grupe „Nebograd” iz Beograda, gde se zajedno sa grupom mlađih umetnika bavi konceptualnim scenskim predstavljanjem poezije i muzike savremenih domaćih kompozitora, izvođača i pesnika. Takođe se i aktivno bavi prevodilačkim radom, a posebno treba izdvojiti prevode knjige Ja sam niko! A ti, ko si? Emili Dikinson (2016, Mali vrt) i priča Vladimira Nabokova.
1 Sam, posve sam, šetam po oblaku. Noge mi gladi trava tako prozirna da je i ne vidim. Sav sam u čudu od tišine. Uzimam malo crne vode i pretvaram oblak u djevojku, koju ludo volim sve do svoje smrti.
2 Sjedimo na obali rijeke, ona i ja. Ona mi govori, a šum njezinih riječi postaje crn i lijep oblak koji mi sjeda na trepavice. Mirno dišem i uranjam u slike kojima me htjela iznenaditi. Ona se smije, zatim uzima stijenu i meće mi je na usnu, između naših poljubaca.
3 Okrećem se i vidim more, neodređene boje, i tri crne školjke. Iz čempresa izlazi jelen. Od njegova mirna pogleda trava niče u zatonu. Saginjem se da uberem potočnicu sakrivenu u travi i čekam da jelen zaspi. Vidim da sanja najljepše snove, jer mu iz očiju izbija suza za suzom, krupna. Zabadam mu potočnicu među rogove. Iz njegovih usta izlazi modra djevojka, i ja odmah sav dršćem od golih poljubaca koje ona slaže na moje vjeđe. Posljednjom snagom otvaram oči i vidim da ima dva cvijeta umjesto grudi. Nemam hrabrost da je upitam zašto ta dva cvijeta neprestano mijenjaju boju. Pružam usne prema tom cvijeću, najljepšem, da slomim njezinu tajnu, ali jedan crni val odnosi djevojku i ja za njom plačem cijelu noć u vjetru, hladnom.
4 Šuma je svijetla kao svila. Bijela je vjeverica plisnula niz krošnje i donijela mi proljeće, zatalasano. Mislim da li treba čekati da ljubav procvate na svakom suvarku nade ili je bolje otići do obale, krišom ući u vodu i plivati široko prema novoj pučini, još mladoj. Hoću da pođem, ali osjećam da više nemam nogu. Postao sam drvo i listam. Širim se i smijem od sreće, ali to više nije smijeh. To je šumor šume. Meni je kao da se moram prirediti za ljubav i zato se skupljam i uranjam u san.
5 Boje me okružuju i dižu, i ono što vidim, više nije ni drvo, ni planina, ni ograda, nije ni riba u dubini, ni duga, ni dan. Na mene gleda iz svake daljine tisuću rođenih cvjetova koji dolaze i nestaju za mojim kapcima i za mojom tamom. To je golo kupanje s novim kamenom, s travom, s obalom, ali sada lako i mekano i tako samo, da bi svaki val bio prejak i prevelik: odmah bi poremetio čvrsti obruč mira. Otvoriti se bilo bi neobično, poći nevjerojatno, potrčati zločin. No gibanje je ipak široko, a tišina se širi kao valovi oko kamena na nepokretnim, otvorenim jezerima, gdje ni jeka ne spašava prošlost. U oku osjećam laku igru, radosnu i zabavnu kao što su kamenčići u brzom gorskom potoku. Osjećam stablo kao sjenu i htio bih je pogledati, ali sam nepomičan. Meni je kao da se mogu micati samo kao suncokret: za suncem.
(1941.)
RADOVAN IVŠIĆ (Zagreb, 1921. – Pariz, 2009.), iz knjige “POEZIJA / POÉSIE”, izbor, Matica hrvatska, 1999.
Od jednog pakovanja jaja živela je naša petočlana porodica sedam dana u nedelji. Ranije, kada je reč stečaj postajala kapitalan pojam, a državno vlasništvo prelazilo u privatno, to pakovanje potrošio bih za manje od sat vremena, gađajući zgradu u kojoj sam zarađivao za hleb. Ali i pre nego što je nastupila tranzicija bogati proteinski obroci kojima smo mi, oštećeni radnici, častili fabričku fasadu pretvorili su se u rafale.
Učio sam decu da se ne plaše granata, jer koliko god da ostane nagomilane zlobe u ljudskom umu, priroda je jača i osvetoljubiva, ostrvljena da naplati ono što joj je bespravno oduzeto. Svakako da nisam koristio ovako opširne i nadrealne definicije za objašnjenja mozgićima koje usmerava strah kao najjača dečija lokomotiva.
„Najbrža ptica na svetu, a ujedno i najveća, na indijanskom poznata i kao poglavica Gvozdeni kljun, ponovo se prejela pasulja. Fijuuuu, iju fuf“, čujem nadletanje bombardera i u taktu pripovedanja, iz pozadine puštam metronom i odbrojavam. „…Prepunila je stomak i bum!“, odjekuje moja precizna sinhronizacija s bombom. Animiram mališane koji bukvalno padaju od smeha dok uz slabašni dah sveće i njenu senku na zidu prstima i njihovim dvojnicima pravim figure. A zid se trese i pada malter, zjapi rupa u vratima koja se ukazala posle zemljotresa. Snežana me gleda s onim pobedonosnim ženskim izrazom sveznanja, koji je vekovima brkan s veštičarenjem. Slagao sam je da sam rupu sanirao, a u stvari na brzinu sam je zakrpio da bih imao vremena da na miru odgledam utakmicu Zvezda ˗Partizan. Bio je to legendaran derbi i nije postojala rupa na zidu koja bi me naterala da ga propustim. Barem sam tada tako razmišljao.
I naši ručkovi postali su porno-pasuljarski. Gola voda. Ispražnjeni kao klistir. Svakodnevica nam je godišnja ravnodnevnica. Sunce izlazi i zalazi u isto vreme. Ptice selice ne lete na jug. I bube grade svoja skloništa. Sred dima od granata i kiše od mitraljeza živi se spokojno. Hladne glave i s hladnim oružjem pod jastukom. Rastu i ljubičice, klijaju po rovovima, raduju oči snajperista. I mi se navikavamo da gledamo u mraku. Čovek razvija svoje sposobnosti kada se nađe pritešnjen u slepoj ulici. Otpor i druge fizičke nepoznate više nisu samo merne jedinice zato što nalaze primenu i kada nema struje.
Snežana dobija porođajne bolove. Dok avioni otvaraju utrobe i njena se otvara. Jedna rađa život, druga smrt. Pod svetlom, zahvaljujući agregatu koji održava bolnicu u životu upoznao sam novi par očiju. I peti put se zaljubio. Četvrti put postajem otac.
Nismo znali da je Snežana trudna. Za vreme rata samo je seks ostao besplatan, da nas malo podigne iz blata. I, eto, u drugačijim uslovima, u drugoj prilici, mi bismo se radovali prinovi, našoj Božjoj ulozi, jer postajemo tvorci jednog nevinog bića, čistote same. Ali daleko od mojih sarkastičnih primedbi, rat je našao načina da nas nagradi. Iskupljivao se…
Moj uništeni ponos prostire se po stolu, ogleda se u šerpi sa izjedenim listovima sarme od vinove loze punjene pirinčem. Pirinač je obavezna namirnica u periodu ratnog stanja. I njegova vrednost vrtoglavo skače. Ne uspevam da ih prehranim. Njihova tužna lica i zavijanje u stomačićima bole me više od bilansa žrtava. Skrupuli su u ratu skupi. Osećam se prazan kao da sam ih pobio. Umirem sa svakim zamišljenim zalogajem koji gutaju, padaju u san misleći na hranu da bi manje gladovali. Ja i Snežana visimo. Visimo kao odrana koža na skeletu za proučavanje anatomije. Anja, najmanja, najosetljivija je. Ostavlja flašicu sa skuvanom pirinčanom vodom. Ja podupirem glavu rukama, zamišljam kako će mi otpasti od olovnih briga o kojima sam ranije čitao samo u žutoj štampi. Danas, one su iskočile sa štamparskih mašina i preimenovale se u moju, u našu svakodnevicu.
„Evo tatice, za Ivana.“, ostavlja je i moje već pocepano srce puca kao šarplaninski kesten ili valandovski nar. Krvarim ispod bele potkošulje koja vonja na vlagu, znoj i vazduh pun baruta. Detinjstvo i mladost slivaju mi se u jedan izvor i tamo tinjaju, buše stene sve dok ne udare u gejzir. Ili zaboravljenu granatu.
Period tranzicije mi je zavezao ruke. Ranije su one bridele, izmučene, obešene pored tela kao dve neuhranjene grančice. Rat ih je izmoždio, naučio da se dižu jedino u samoodbrani da bi zaklonile glavu ili poslužile kao obruč da stegnu decu u jednom zagrljaju dok leđa prave zaklon od najezde bombardera. A taj zaklon je curio, prokišnjavao, nije bio bezbedan za majušne glave i njihovo preživljavanje.„Poginuo Persi. Pravda je zadovoljena, barem za Stojiljkoviće.“, govori Željko, najstariji, o nastavniku iz gimnazije svojevremeno optuženom za vezu s maloletnicom kojoj je predavao.
„Psst!“, grdi ga Snežana, kori zbog poganog jezika i jalovih misli. „Ne govori ružno o mrtvima!“. Оčima ga upozorava, gledajući u Anju i Marka. Oni nemo i sugestivno gledaju u svog učitelja i Marko prevali preko usana.
„A šta su to mrtvi? Ljudi sa neba? Baba i deda? I Silvija? I Halid? I mače Osna?“, nabraja na prstiće. „Jesu li oblaci tvrdi? Hoće li izdržati i mene, ako hoću da ih posetim?“, pokislo, kiselo se gledamo ja i Snežana. Tema smrti je razorna. Najviše nas pogađa. Ona je naša bomba.
***
Šetnja mi budi čula. Proleće ne miriše isto. I ne znam da li će se posle ove ’99. vratiti miris bagrema i lipa u cvatu. Vojne uniforme preplavljuju grad. Slogani niču na svakom posteru u gradu. Krećem ka fabrici gde sam nekada provodio isto onoliko vremena budan, koliko i kod kuće. U džepu iznošenog kaputa dodirivao sam debelo uže, kolebao se, premišljao sa svakim korakom, vagao i posledice i gubitke i dobitke. Ima li razumnijeg čoveka od onog koji sa svešću ratuje, ne dozvoljava da njegove posrebrene moždane ćelije oksidiraju, kada suočen sa neminovnim neuspehom planira sopstvenu propast? Koračao sam ulicom sa iznošenim identitetom, nesposoban da odgajam rosni cvet koji cveta kada otvorim dlan. On posle godina nebrige prekriva fasade divljim korenjem i oštećenim pupoljcima. Ja sam bio biljka koja je rasla u pogrešno vreme.
Da ih ostavim bez zaštite nad glavom dok bombe zvižde naokolo i bez priča o poglavici Gvozdenom kljunu i pasulju? Snežana je slušala te priče, moći će posthumno da ih prepričava deci. Ali, je li isto pričanje i prepričavanje? Narator i očevidac? Imaju li istu moć nad slušaocem originalne sage?
Stižem na ćošak, pred nekadašnju menzu. Malo je zaklonjena, između dva ugla. Za poslednji izdah treba mi baš to. Mir. Lim korišćen kao streha izjeden je i polomljen. Jedna gvozdena šipka koja ga je pridržavala štrči, kao poručena da zaljuja moje telo skromne visine. Približavam se slepoj uličici. Grafiti nisu neuobičajena pojava od kad je fabrika zatvorena. Služe kao crtaće table za dokazivanje aforističara bez pravih kvalifikacija.
Trljam oči. Da li ja to haluciniram? Snežana je našla način da me presretne u intimnim mislima? „Ne govori ružno o mrtvima.” Pomalja se natpis crvenom bojom, izgleda kao da je nedavno ispisan. Svež je. Zid je napukao, a boja se još nije oljuštila.
Snežana mi izlazi pred oči. Hoće li svi ćutati? Od straha i sramote da kažu nešto ružno o meni? Hoću li posle smrti postati svetac? Hoće li me kanonizovati u svojim razgovorima? Mene, čoveka koji se ogrešio zbog siromaštva, koji se zatekao u koloseku ratova i nemoći da spase svoju porodicu od bede, da ih izvede kao jarebica svoje mlade, na pravi put?
Telo mi je u grču, suprotstavlja se tim mislima. Sve ćelije rade kao mašine da bi me sprečile da zategnem uže. I ono deluje u saglasju s njima, kao neposlušna protivteža. Kida se. Nisam sposoban ni sebi život da oduzmem. Sve radi protiv mene.
Čujem motor aviona kako bruji i približava se. Uši su mi postale osetljive na najrazorniju buku za ljudski sluh. Mogu da čujem i krckanje pilotske kabine i čelik kako se zagreva pre nego što bude ispušten na zemlju. Čujem i vriske, psovke, plač beba, gušenje betona, smrvljene uspomene, zgrade nasleđene od pradedova, začetke bremena koje izobličava moderna nuklearna fizika.
Gubim svest. Trenutak je dovoljan da moja odluka postane konačna. Došao sam s namerom da sebi oduzmem život, a već kraj sebe vidim grešnog Persija, zavedenog devičanskom oštroumnošću, kako mi pruža ruku i podmuklo se smeška u znak dobrodošlice. Tama narušava ambijent, grafit se drobi u paramparčad neobrađenog šljunka, osećam kako i moje telo prati akciju nežive prirode. Šta sam u stvari ja? Materijal izrađen od dve suprotstavljene komponente? U glavi se još kratko motaju Snežana i naše potomstvo, dok se iz ruševina cedi poslednja kap krvi koja se spaja sa crvenom bojom grafita. Pomišljam na krov koji prokišnjava i Snežanu kako grize usne da ništa ne bi izustila kad se rat završi. Neće reći ništa ružno o meni. Ne sada kad sam mrtav.
***
JOVANA MATEVSKA ATANASOVA, rođena 16.6.1991. godine u Bitoli, makedonska je spisateljica i autorica kratkih priča. Po zanimanju je diplomirana psihologinja. Godine 2015. objavljuje prvi roman, “Tambovski snjegovi”. Njen roman “Pisma u knjižnici” iz 2016. objavljen je i u digitalnom formatu te je podržan i nagrađen programom Fondacije Makedonika i UNESCO -a. 2021. objavila je interaktivni vodič za samorazvoj “Ja u superlaTIvu”. Priče su joj 2015. i 2016. godine nagrađene na natječaju Nove Makedonije za kratku priču. Dvostruka je dobitnica nagrade za najbolju priču na natječaju Živko Čingo 2020. i 2021. godine. Njezine priče uvrštene su i prevedene na nekoliko jezika u zborniku “Biber” 2018., 2020. i 2021. Priprema za objavljivanje zbirku priča “Gladomorje – psihopatologija jednog društva”.
priča “Ne govori ružno o mrtvima” objavljena je u ovogodišnjem zborniku BIBER 04 Centra za nenasilnu akciju Sarajevo-Beograd. “čovjek-časopis” zahvaljuje Ivani Franović i ostalim članovima Biber tima na dopuštenju da ovu sjajnu priču uvrsti na svoje stranice. čitajte Biber i sudjelujte na sljedećim natječajima/konkursima za najbolju kratku priču. https://biber.nenasilje.org/biber-04-2021/
čovjek-časopis 