Month: October 2021

1

Svetozar Porobić, sredovečni akademik, nosio je titulu profesora pri Matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Fasciniran numeričkim sekvencama i teorijama jedne od primordijalnih prirodnih nauka, pronalazio je krajnje nesvakidašnje pojave unutar svakidašnjeg. Nakon smrti oca produžio je apsolventsku godinu četiri puta, pravdajući svoje simptomatično prologiranje užasnom porodičnom tragedijom.
Ono što je pohranio u najdubljim prostranstvima bića bila je neopisiva želja da starcu prekrati muke. Maštao je o toksinima, lekovitim supstancama u prekomernim dozama, sveže opranim, mekanim, jastucima i sličnim metodologijama.
Naposletku, Porobić stariji predupredio je grandomansku ideju o milosrđu, napustivši sina jedinca kroz akt protiv prirode. Prisećao se tog čina, provlačeći ga kroz pervaz sekvenci i numeričkih prikaza, analizirajući očev postupak decenijama nakon njegove smrti. Protekla godina bila je naročito teška za Svetozara, a početak naredne nije davao čak ni nagoveštaj boljitka. Izdanak prvog meseca svirepo je mestimičan, čas vedar, čas kišovit. Valjuškasti oblaci kotrljaju se iznad glava, iznad reka, krovova i antena. Poneki zakači metalnu, vitku, bodlju čineći da komšija iz susednog solitera opsuje, pesnicom ošamuti televizor i njegove šašave diode.
Zalutali vrapci ne oglašavaju se iz ogoljenih krošnji platana, tek pokoji čvorak zariva kljun u busen perjanog ogrtača.
Iz zakržljalog tranzistora prodavca šećerne vune čuje se melodija. Isprekidana, ona zaždi trgom, a svi na trenutak zastaše. U iščekivanju da podesi antenu, pitaju se – da li su oblaci sišli doista nisko, toliko nisko da ih prodavac namotava na drvene štapove i naziva šećernom vunom? Lutajući novosadskim ulicama, Porobić je dopustio da ga obuzme misao, ali ista je bežala. Postoji li išta strašnije od bekstva misli?
Kada kažemo da misao beži, često zamislimo od davnina uvreženu sintagmu „misao mi je navrh jezika“. U stanju ste da osetite njenu težinu, hrapavu strukturu neobrađenih ivica. Naslućujete kako se klati na vašem jeziku, poput plivača na skakaonici, dok se sprema da posrne kroz zatalasanu vodenu površinu.
Danas, Svetozar razmišlja o nečemu posve strašnijem, a to je bekstvo uspomena.
Nije ni shvatio kada je prešao tu tananu granicu sećanja i zaborava, ali počelo je da se prikrada lagano, poput vremena, poput stranca što se sprema da sa vašeg ramena otrgne sve što vam je milo.
Ne seća se obdaništa, niti osnovne škole, nalaze se u retkim obrisima prožetim tek mirisima i nasumičnim prividima.
Zaboravlja epizode animiranih filmova, iskradaju se i one iz serijala o Mister Binu, komešaju se, mešaju i postaju grudva kakve pseudouspomene. Razume da je postojao, ali istovremeno i ne shvata, samo naslućuje svoju prošlost, poput slučajnog namernika.
Zaboravlja kako je poljubio devojčicu ispod prskalica u dvorištu porodične kuće, način na koji je romantizovao svaku kapljicu, dok se kroz nju preliva čitav spektar boja iz utrobe tek otkravljenog proleća. Zaboravio je ukus, teksturu njenog vrata i pogled toliko prestrašen, da su čak i trepavice zaigrale na kapcima.
Zaboravlja pojedine prijatelje, mirise njihovih domova, jer svi znamo da dom ima miris, prepoznatljivu aromu kojoj se rado vraćamo i razumemo da smo baš tamo gde želimo biti.
Zaboravlja, zaboravlja i sve one knjige, njihove nazive, ali fabula se dobro seća!
Bibliotekarku Žaklinu i njen ljupki nos, brokatnu fotelju u uglu prostorije izlizanu od detinjih guzica.
Okončavši unutrašnji monolog, odlučuje da mu je neophodna kutija laki strajka.
Konzumirao je isključivo jaku cigaretu, a kako je neretko naglašavao, ako će od nečega umreti, neka to bude i osetno.
Skreće po navici u Pašićevu povlačeći poslednji put kroz namučeni filter.
Uživao je u jedistvenom trenutku izbacivanja dima, kao da je u grimiznom klobuku mogao da nazre sve one prekraćene godine – izlazile su iz njega u naletima, poput bujice.
Baca zgrčeno telo cigarete na pločnik i prepoznatljivim pokretom cipele levo-desno, sjedinjuje opušak sa trotoarom.
Naposletku pristiže ispred ulaza u soliter, hitrim potezom šake gura uvek otključana vrata i upušta se u vrtoglavi uspon. Tragedija modernog društva, tvrdio je, jesu visoki soliteri, bez lifta. Koliko okrutan mora biti projektant takve grozomorne građevine u kojoj su stanovnici osuđeni na fizičku torturu?
Iako nastanjen u istom soliteru godinama, nije naročito poznavao svoje komšije.
Bio je tu gospodin Dautović sa prvog, prosedi, proćelavi šovinista, od malena zadojen patriotskim paradigmama. Sudarali bi se kesama za đubre u mimoilaženju, a gospodin Dautović izgovorio bi nešto poput „Dobro jutro komšo, vide li onu gamad na vestima?”, a potom „Kosovo je naše, govna neopevana!”, neretko i „Pomaže Bog Srbine.”, na šta je, bez izuzetka, Porobić dobijao poriv da mu proburazi lobanju.
Bila je tu i gospođa Zilda sa trećeg, o kojoj je dovoljno napomenuti da je bila sve što je čovek Porobićevih godina mogao poželeti, neobavezna, divlja i izvanrednih kontura. Povremeno je posećivala Svetozara ne bi li oprobala novi mejblin ruž za usne. Činila je to u ritualnom maniru, glođući muškost poput vrsnog šnaucera. Bila je njegov beg od stvarnosti, ništa više ili manje od toga.
Naravno, nužno je spomenuti i mladog pijanistu Sretena sa kojim je delio čitav zid.
Bez izuzetka, Sreten je izjutra otpočinjao izvedbu Aleksandra Porfirjeviča Borodina u kojoj je Svetozar iznimno uživao. Često je u tom trenutku ispijao jutarnju kafu i odavao se čarima onanije, ali o tome zacelo ne treba razglabati.
Ključ se okreće u bravi, a Svetozar je nakon čitavog dana lutanja napokon na sigurnom. Tu su smaragdne draperije razvučene preko visokih prozora, njišu se kao i obično, odajući tek šum, nagoveštaj života unutar prašnjavog stana. Tapete na zidovima požutele su i pri vrhovima načete, poput papirnog omota mlečnih karamela. Svuda naokolo u visokim i nestabilnim hrpama leže knjige, formirajući tako jedinstven prolaz u dnevni boravak.
Na policama, brojni taksidermijski primerci kunića, lasica i veverica, uštavljenih i razbokorenih repova. Od kičmenjaka, sve do raritetnih predstavnika reptila i amfibija. Zalutali prolaznik u ovom nezgrapnom stanu stekao bi utisak kakve izložbene kolekcije, muzejske postavke taksidermiste-umetnika, jednog od onih fetišista što se olakšavaju u usta preparirane šakoperke.
Čitav proces izrade možete pronaći u izvrsnim knjigama na zadatu temu, a preporučene su publikacije Čarlsa K. Rida, Džeralda Granca i iznova Čarlsa, ali ovog puta Džonson Mejnarda. Omiljeni primerak bio mu je antropomorfijski poduhvat kojeg se prepredeno domogao na buvljaku u Temišvaru. Bezimeni autor, verovatno Englez ili Rus, spravio je maleni dioramski prikaz čoveka-medveda u poziciji mislioca. Staklene oči ulepljene glinom uvek su ga sećale na očeve, nakon skidanja sa tavanske grede.
„Šta vi posmatrate?”, upitao je besno.
Nije dobio odgovor, razjapljene čeljusti ostale su nepomične na pitanje.
Izdahnuo je nevoljno, a potom nastavio da skida kaput od tvida, uredno ga odloživši na čiviluk. Svetozar potom zatvara vrata, a na mesinganoj pločici ukazuje se ugravirani nautilus sa svojom čudesnom spiralom. 

2

Svetozara bude Polovetske igre u izvedbi pijaniste, tačno u osam časova narednog jutra.
Izbrazdanim licem jurcaju senke, pred bespoštednim zracima one se previjaju i skrivaju u čeonim kanjonima. Uredno potšišana kosa prošarana je srebrnim nitima.
Ustaje i rukom poseže u donji veš, instinktivno, ne bi li proverio da je sve i dalje na svom mestu. Pozdravlja Sretena veselim zviždukom i pristavlja kafu. Posmatra kako se vodena neman izvija i raste. Razmišlja koliko dugo mora ostati na ugrejanoj ploči kako bi u potpunosti iščezla, kao da nikada nije ni postojala.
Uzima gutljaj i uzmiče pred vrelinom, pokušavajući da rastera dim sa crne pučine.
Okupiraju ga nerešene matematičke misterije, takozvani milenijumski problemi koje su definisali poglavari Klej Matematičkog Instituta na prelasku u novi, razumeli ste,  milenijum. Sa naročitim interesovanjem promišljao je Hodžovu hipotezu. Čovek koji bi rešio jednu od sedam milenijumskih matematičkih misterija, bio bi krunisan jednim milionom američkih dolara, a povrh svega titulom legende, poput Grigorij Pereljmana.
Odlaže priručnik algebarske geometrije, iznova se obrativši čoveku-medvedu, ali ovog puta molećivim tonom.
„Mislilac-misliocu, zaista ćeš samo da sediš tu kao Paraskeva?”
Iako čovek sazdan od racionalnosti, prekorio je neživi eksponat. Prilazi i u besu vadi oči iz ležišta, koje su ga ionako asocirale na očeve. Položio je dva staklena klikera u posudu na središtu stola, zlovoljno frknuvši.

3

Kako to inače biva, Svetozar je dospeo na katedru negde iza devet časova.
Ulazi u kabinet, otvara minijaturni pretinac i iz njega izvlači bocu viskija istovetnih dimenzija. Nekoliko gutljaja kasnije, podrobno ispravši vonj prethodne večeri, shvata da je vreme da krene u amfiteatar.
Pomisao na iznurena, ožučena, lica studenata budila je u njemu strepnju. Nije sebe smatrao dobrim pedagogom, štaviše, osrednjost može biti prikladna reč. Oduvek je sa posebnim prezirom i kritičkim osvrtom posmatrao holivudske filmove u kojima bi profesor bio vanserijski talentovana individua, kadra da menja i oblikuje ličnosti svojih studenata. On to svakako nije bio. Na hodniku sreće profesora Aksentijevića sa katedre za logiku i diskretnu matematiku.
„Kakav si Porobiću? Ima li naznake otkrovenja?”
„Znaš me Aksentijeviću, verovatno bih ti već sve natrljao na nos, ti stara kanto.”
„Slušaj me, odaću ti jednu tajnu, ali moraš biti diskretan. Vidiš kako sam pametno ubacio tu reč, ha? Umeš li to?”
„Slušam.”
„Kada shvatim da sam dostigao kraj, tačku nakon koje nema napretka, pomažu mi, kako bih to rekao, supstance.”
„Da li si ti normalan, ćuti tikvo matora, nismo na ulici.”
„Ozbiljan sam, svaka genijalnost u korenu ima i malo ludosti. Ako ludost ne poseduješ, a ti je čoveče napravi! Stvarno si nesposoban.”
Posmatra ga nekoliko sekundi, a potom mu se unosi u lice, njušeći. Širio je i skupljao svoje dlakave nozdrve, a Svetozar je u njima video prostranstva obrasla belim čekinjama.
„Opet si gucnuo koju?”
„Ne tiče te se, pusti me na miru čoveče.”
Rukuju se i razmenjuju osmehe, a Svetozar poput preplašene gazele ulazi u amfiteatar.
Predstavlja se brucošima i otpočinje svoj program.
Početkom akademske godine ima ritual, narativ o sveprisutnosti matematike, naročito geometrije u svim oblicima života, poput kakvog božanstva koje utiskuje svoj žig.
Govori o geometriji, algebarskoj geometriji, sakralnoj geometriji. Ova poslednja, iako pseudonaučna, bila je dovoljna da ispuni njihova lica svetlom, svojevrsnom formom epifanije koju iščekuju godinama. Dok govori o sakralnoj geometriji vidi oca, klati se iznad njihovih glava, poput mitskog bića. Opisuje kružnice, pomalja se poput klatna, uvećan i nezgrapan visi sa plafona amfiteatra i skoro da osuđuje svojim očima preko kojih je prevučena mrena. Pokušava da se odupre i vrati svoju pažnju na studente, stoga im postavlja jednostavno pitanje. Prozirna ruka prva ispaljuje uvis.
„Izvolite, koleginice…”
„Srna, mislim, Srna Jerotić.”
„Kažite, gde ste primetili prisustvo geometrije u prirodi?”
„Puževi, njihove ljušture, pčelinje saće, list.”
„Tako je, odlično zapažanje. Ako je verovati izvorima, Platon i Gaus izneli su tvrdnje u dve različite epohe o umešanosti uzvišene sile. Zaista, izvanredno zapažanje.”
Posmatra njene oči u kojima se roji divljački sjaj.
„Ipak, danas je u velikoj meri opovrgnuta ova ideja, što ne znači da ne smemo o tome i da mislimo, slažete se?”
Potvrdno klimanje uskomešalo je tišinu u prostoriji. Govorio je o svojoj fascinaciji iz detinjstva, nautilusu i njegovoj logaritamskoj spirali, što je predstavljalo savršen uvod u njihovo naredno predavanje o geometrijskoj progresiji.
Po isteku prvog časa, studenti su počeli da napuštaju amfiteatar. Svetozar je ostavio dobar prvi utisak, bio je ubeđen u to. Posmatra Srnu i prati njene uvojke dok poskakuju iznad napetih ramena. Prilazi mu u podnožju amfiteatra i zahvaljuje se.
„Profesore, postoji li još ovakvih primera u prirodi?”
Svetozar je opčinjen njenom neposrednošću.
„Raspravlja se o postojanju približnih oblika u nekim prirodnim fenomenima, recimo ruke spiralne galaksije ili uragani, čak i naše rožnjače, raspored nerava u njima.”
Posmatra njene oči, kao i blagi začetak osmeha. Ona spušta pogled i posramljeno odlazi iz prostorije, a Svetozar ostaje nasamo sa grdosijom, čije ogromno telo visi sa plafona.
Na putu do stana razmišlja o Aksentijevićevim rečima.
Poslednji put je koristio psihoaktivne suptance kao srednjoškolac, vođen inercijom.
Koliko je prihvatljiva za čoveka njegovih godina i sama pomisao? Postoje li posledice?
Prolazi pored spomenika na Trgu Slobode i zastaje ispred uličnog svirača, ostavljajući koji dinar, kao i svakog dana.
„Hvala sinko. Šta kažeš, ovo vreme je blesavo, zar ne?”
„Kupite sebi čaj ili kuvano vino, sigurno će pomoći na ovoj hladnoći. Šta to svirate?”
„Gosn Rod Stjuart, osamdesete, to je bilo vreme. Razmišljam sinko, možda bi bolje bilo da umesto prognoze svakog jutra slušamo vremensku dijagnozu.”
Smeju se. Svetozar dugo nije čuo smisleniju rečenicu. Dodaje novčanicu i tapše čoveka po ramenu. Odlazi i sluša kako akustična gitara iskašljava ostatke gosn Stjuarta.
Na ulasku u soliter vidi zgaženog puža i pomišlja kako je skot Dautović s prvog, đonom prekratio život nedužnog stvora. Razmaz puža sačinjen od želuca, creva, pluća, gonada i srca govori u prilog tome da je prokletnik pokušao da ga skine sa cipele kao pseće govno. Prstima skuplja ostatke prožete ljuskom, penje se na prvi sprat i polaže mrtvog mekušca na prag gospodina Dautovića.
„Crkni.”
Pentrajući se uz skelet solitera, recituje poeziju iz predstave Hadersfild, koju je video premijerno nekoliko godina unazad.

Ti čudni stvore
sa kućicom na leđima
sa domom na sopstvenoj kičmi
Puziš i tražiš hranu
čekaš da kiša padne
pa da prošetaš vlažnim pločnikom.
Sijaš u travi mokar od rose
kliziš niz kap.
Proklet si!
Sam!
U tvojoj kući ima mesta
samo za tebe i nikoga više.
A ti si možda
čitav svoj život
tragao za nekim koga bi
u svom domu ugostio
i sa njim pod krovom
svoje kuće
podelio šoljicu čaja
ili kafe

***

MARKO GALIĆ rođen je u Novom Sadu. Završio je gimnaziju „Svetozar Marković“, a trenutno je u završnici studija medicine na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Rukopis „Fuga idearum“, objavljuje pod pokroviteljstvom izdavačke kuće NORules publishing, krajem oktobra 2020. godine. Zastupljen je u antologijama i književnoj periodici, ujedno prevođen na makedonski i nemački jezik.
Živi i stvara u rodnom gradu, a nakon zbirke kratkih priča bavi se pisanjem romana.

Priča Tragom čudesne spirale prvonagrađena je na konkursu “Tragom Nastasijevića” 2021. u kategoriji proze.