OSAMDESETE
očevima
Bili su očajni biciklisti,
brdašca nemoći na točkovima,
sami na ulici
u dekadentnoj deceniji.
Krvavih laktova i kolena
hrabro su vozili,
pakleno, sečimice,
svako ponosan na svoj rafiniran pad.
Oko dragstora se širio miris
pečene piletine,
stambeni blokovi rasli su brzo,
kao trbusi devojčica;
na mermernim bistama očeva revolucionara
golubovi su ostavljali tragove
koji su sve mrzovoljnije uklanjani.
Atomska skloništa, tehnologija,
mini linije, reciklaža.
Seme sujete sejano je ispočetka usmenim putem,
kao stvar građanske i lične higijene,
tek končić sukrvice
nazirao se u četkici za zube:
sitna nit stida i straha:
gušter sklupčan u dno stomaka.
A posle su kao povodanj
nadrli ježevi i krtice,
zečevi obrstivši najfiniju travu
utekli su u svoje jazbinice,
otvorile su se skrivene školjke
i zlokoban, jedva čujan huk
dopirao je i u najdalji kutak sna,
škriputao kao nož po ledu.
I prolaznici zagledani
samo u svoja usta,
u svoje zube, nepca, zrnca,
sa rukama na ušima,
grudvice se susrele na padini i nastavile,
rukama na očima,
glib, vetar, gozba kostiju,
fabrike, solidarnost, Rakovica,
nova linija istorije,
potkožna bolest, prosut jogurt,
zidovi u glavi, glave uza zid,
jogurtom na jogurt,
na ekranu Isus i maj,
i sve nadohvat ruke,
ali u rukama čudno izobličeno,
ali svejedno: halapljivo,
bar po zalogaj hleba preko pogače,
bar po čašu preko teškog pijanstva,
na kraju bila je moguća samo jedna reč,
od vina, od kiselog grožđa
još uvek mi trnu zubi.
***
VRTOGLAVICA
delimično po Leonu Spiliartu
Glas je jasno poručio:
otkini krilca pod pazuhom,
noć ćeš, za kaznu, provesti napolju;
moraš naučiti obrasce snishodljivosti,
moraš znati da izračunaš napamet
upotrebnu vrednost svojih postupaka.
Stepenište je izlišno,
iskustvo ivice, nagnutosti,
na senkama se ne vide brkovi,
meci su u očima,
noževi su na jeziku.
Strmoglaviti se, ipak, iz straha,
pohrliti iz ljubavi,
biti uzorno lenj.
To lice gore
moglo bi biti žensko,
mogla bi biti voda,
druga polovina,
vetar crne kose,
moglo bi biti žensko telo.
Pun poverenja u gradove i ljude
uzeo sam tu igračku u ruke
i elegantno se prepustio vrtoglavici,
tajni.
***
MARJAN ČAKAREVIĆ (1978) diplomirao na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je sada na doktorskim studijama. Objavio je pesničke knjige: Paragrad (1999), Sistem (2011), Jezik (2014), Sedam reči grada (2014) i Tkiva (2016). Priredio je tematski broj časopisa Gradac posvećen dendizmu (2013). Član je uredništva časopisa Polja. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 