Prošlost sam zapamtila celim telom… Od svega, najbolje se sećam majke. Pamtim je čelom, golim leđima, butinama… Pamtim je vratnim pršljenovima, želucem, grlom… Vrhovi mojih prstiju i danas bi u mraku prepoznali teksturu njene kose, tih glatkih čokoladnosmeđih vlasi koje su upijale i nosile svuda sa sobom prepoznatljivi miris vrućeg mleka, očevog radnog odela i bratovih pelena natopljenih mokraćom. Obrazi su najbolje zapamtili tihe noćne seobe sa jastuka na njene obraze i grudi. Čelo je zapamtilo krutu tkaninu platnene suknje, koja je ličila na zaleđeni vodopad sa kalendara, okačenog pored police sa začinima u kuhinji. Raširene ruke su zapamtile široki svemir njenih bokova.
Telo je najbolje zapamtilo majku jer je bila i gejzir, i šuma i pećina. I reka i jama. Neustrašiva. Postojana. Sveprisutna. Gizdava poput mladog diva iz priče koji nije znao za strah pa se suprotstavio goloruk prekookeanskim lađama. Velika kao bronzana skulptura bezimene partizanke koja je, kao i majka, imala visoko muško čelo, snažnu vilicu i leđa koja su mogla da podupru zidove kuće. Zbog toga su joj pogled retko pretrčavale srne.
Ostala sećanja na detinjstvo su ostala rasplinuta i nepostojana. Možda zato što su oduvek umotana u prigušenu toplu svetlost lampe, koja je i danju i noću tinjala iznad bratovog uzglavlja. Maslinastu i nesputano razlivenu svetlost. Vlažnu. Ponekad brašnjavu. Zato naša lica u prošlosti izgledaju kao delovi skrivene močvare u ravnici.
* * *
Svet u kojem sam postojala delio se na unutrašnji i spoljašnji. Unutrašnji je svakoga dana pomalo rastao i širio se. Bio je nalik svetu iz izmišljenih strašnih priča o pravdi i dobroti, zbog kojih sam se noću sklupčavala pod jorganom i jecala u snu. Unutrašnji svet, iako je na momente bio nepredvidiv i strašan, imao je meku elastičnost, nepoznatu i stranu materijalnom svetu. Nasuprot njemu, spoljašnji svet je bio mali i neugledan, pregledan, a njegov horizont se najčešće završavao na krošnjama i krovovima susednih kuća.
Vreme između jutra i večeri kretalo se sporo, mereno brzinom hlađenja tek skuvanog pudinga ili pileće supe koju sam uvek morala pojesti do kraja. Proticanje vremena ništa nije moglo ubrzati. Tvrdoglavo je zadržavalo svoj obli organski oblik i besciljnu lepotu sporosti. Nije ličilo, kao ovo vreme danas, na golu bodljikavu krošnju drveta.
* * *
Želim da verujem da je postojao taj jedan poseban dan od kojeg kreću sva moja sećanja. Neka to bude onaj kada sam slučajno zatekla majku u uglu sobe, kraj prozora, između fotelje i stare zavese. Lice joj je osvetljavao spori, prigušeni zrak letnjeg sunca. Čučala je raširenih nogu iznad lavora. Telo joj je bilo mnogo manje nego inače. Slabašno i sitno. Bokovi uski kao u bogomoljke. Butine tanke i bele. Kolena koščata. Jednom rukom je pridržavala suknju da je ne pokvasi. Drugom je zahvatala vodu i prala se ritmičnim, sporim pokretima. Voda u lavoru je bila jarko crvena od sveže krvi. Zvuk slivanja tečnosti je bio zvonak i prijatan. Istovremeno je nosio u sebi i zvonjavu kapi koje padaju u dubokoj pećini, i šum morskih talasa. Ali ono što sam najbolje od svega zapamtila, bio je njen miran i jasan pogled koji mi je uputila kada je primetila da je gledam netremice, prilepljena obrazom uz dovratak. „Mama, plašim se“, jedva sam prošaptala. „Nemaš čega da se plašiš”, rekla je. „To je samo krv. Nisam se povredila. Ništa ne boli”. Nastavila je da se pere još neko vreme. Potom se uspravila. „Nisi otišla da kupiš žvake?”, upitala je. Obrisala se. Stavila između nogu nešto što je ličilo na presavijenu bratovu pelenu. Obukla je gaćice, spustila suknju i ponovo porasla, postala velika poput diva. „Moja majka je od mene ovakve stvari tajila.”, dodala je i značajno spustila kažiprst na vrh mog nosa. „Kada sam dobila prvu menstruaciju, danima sam se krila po kući. Mislila sam da sam da imam neku tešku bolest i da ću umreti. Ali nisam. Krvarila sam zato što sam postala žena. Hej! To je normalno. Čuješ? Ne treba da se plašiš. Ne treba da se plašiš života.”
Nismo imali kupatilo pa je majka iznela lavor napolje i vodu prosula iza kuće, ispod stare kruške pod kojom je uvek klala kokoške i patke.
Gledati je kako se pere iznad lavora, gledati vodu obojenu njenom krvlju, bilo je kao uživo prisustvovati žrtvenom obredu: zabranjeno, uzbudljivo i veličanstveno. Učinilo mi se da se na trenutak moj unutrašnji svet preselio u ovaj obični, spoljašnji. Ali čim je majka prosula vodu i isprala lavor hladnom vodom na dvorišnoj česmi, spoljašnji svet je poprimio svoje staro lice. Postao skučen. Zašiven. Dobio je prepoznatljive zvukove i razneo vazduhom mirise iz majčine kose. Otac se upravo vratio sa veknom hleba, noseći brata u naručju koji, iako je već napunio tri godine, nije hodao. Majka je uzela brata iz očevog naručja, ćutke premestila u drveni dubak, primakla hoklicu bliže česmi i spustila na krilo šerpu sa blatnjavim krompirima.
Tog dana su majčine reči dobile magijsku sposobnost da ubrzavaju proticanje vremena. Od njih je moj unutrašnji prostor sve više rastao. Uporedo sa njime menjao se i spoljašnji svet, porubljen neočekivanom i nepredvidljivom linijom novih nedogleda.
* * *
Rasla sam. Reči su rasle sa mnom. Neke su urastale u mene kao što hladna letnja mesečina urasta u beonjače. Reči sam nekada morala da iskopam. Da zaslužim. Vikala glasno: Ponovi! Objasni mi još jednom! Neke sam odćutala. Neke otplakala. Neke ugradila u grlo. Neke u kosti. Neke je majka izgovorila samo jednom ili dvaput u životu pa sam ih brzo zaboravila. Neke je s vremena na vreme ponavljala. Neke su se reči širile. Neke su gubile značenje. Splašnjavale. Trunule. Osipale se. Ali majka ih je bez razlike, vredno i sa svih strana, neumorno dovlačila. Gomilala. Presretala me njima. Kažnjavala. Prekorevala. Uzdizala. Psovala mi oca. Psovala mi majku. Zatrpavala me. Gušila. Oslobađala.
Majčine reči su vremenom postajale zidine kamenog utvrđenja na koje sam se penjala svaki put kada sam htela da se suočim sa spoljašnjim svetom. Zidine nepregledne poput deponije velegrada. Penjala sam se po njima kao uz stabla drveta. Rasla. Odrastala. Svima prkosila. Inatila se. Svađala. Pljuvala. Bila najpametnija. Sve znala. Reci mi nešto što već ne znam, dovikivala sam majci. Recite mi nešto što već ne znam, dobacivala sam ljudima oko sebe. Recite mi nešto novo. Sve sam čula već hiljadu puta. Sva ta sranja već znam napamet!
* * *
Jutro sviće nežno i nenametljivo, pružajući tanke zrake kroz mutno okno bolničkog prozora. Razmišljam. Jasno mi je odakle dolazi ta nesnosna toplota koju osećam u grudima. Znam i odakle dolazi ta tuga koja mi se nakuplja oko grla. Sve je lako objasniti. Sve je jednostavno i ogoljeno. Majka me je naučila da život nema tajni i da ne postoje čuda. Spoljašnji svet se kad-tad preseli u unutrašnji, i sve istine postanu lako dohvatljive. Sagledljive i obične poput golog čoveka, poput malog dvorišta iz detinjstva, poput majke koja pere menstrualnu krv iznad lavora, poput mene koja trenutno ležim na krvavom čaršavu…
„’Ajmo dušo, malo podigni guzicu da promenimo tu posteljinu ispod tebe. Vreme je da ti bebu donesemo na podoj”, kaže sestrica.
* * *
Noćas sam rodila devojčicu. Prelepu. Zdravu. Gladnu. Mislim da među plačem ostalih beba mogu da prepoznam baš njen glas. Čekam da mi je donesu. Da je prvi put uzmem u ruke. Šta bi sad rekla moja majka da može da me vidi? Volela bih da mi kaže nešto što od nje nikad nisam čula.
Na primer, da je oduvek bila kukavica… i da se baš kao i ja sada (iako odrasla, velika i sveznajuća), toliko jako plašila života, da to nikada nije uspela naglas da izgovori.
___________________________________________________________________
DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru.
Osnovne studije završila na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018.
Objavila je tri knjige poezije:
Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997.
Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015.
Šećer, led i varikina, Treći Trg i Srebrno drvo, Beograd 2021.
i dve knjige proze:
Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014.
Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018.
Član je Srpskog književnog društva.
Priča Pokvašeno paperje je iz njenog novog proznog rukopisa.
čovjek-časopis 