Svi smo jako bliski i jako daleko
Imamo svoje ravne stomake za poneti
Kako se samo blisko grlimo i blisko smejemo
A kad zaćutimo postaje neprijatno
prašina nije aerobik za tvoje smrznute kosti
***
ti svakako ne znaš da te volim
a ja ionako nemam više nežnosti
ako sutra počne rat
ubijaću životinjski
šta će nam život
kad nismo znali da se volimo
***
bombe nek lete
šta će nam ptice
svakako nam nisu verne
svake jeseni lete na jug
***
praznici su
svima osim ravnodušnim ljudima
ostali kupuju puno hrane
grizu za svime što im ne treba
nemoj dolaziti u ovaj grad
bićeš manje lepa
želim da ostaneš isto naivna kao i sad
isto da veruješ
bez razmišljanja da budeš dobra
da se ne smeješ na silu
toliko na silu da ni ne primećuješ
da se naduriš i budeš pravična
neću da te sažvaću bulevari
tu hodaju samo oni koji moraju
a što se mora, to je teško
to bude sujetno, i prljavo, i opojno
sami sebi činimo bol jer smo navikli
mislimo da dodajemo sebi
a uzimajući od drugih, jedino sebe siromašimo
dok jednog dana na praznik
se ne probudimo nasmejani
spremni da kupimo kolica puna sebe
siromašni i ravnodušni
***
može li tuga u šoljče
pod jastuče
niz ruke moje slije se mekost
pod oblak i mače će da kisne
pod sunce i dalje će da prži
da me ne napusti hoda sa mnom
i miluje milom svojom senke moje
i umiva oči smehom ta tuga moja
smešna li si tugice
u mene si zbunjena
***
MILUTIN MILOŠEVIĆ rođen je 2001. u Novom Sadu, iz Prokuplja je, studira filmsku i televizijsku režiju u Beogradu. Piše poeziju.
čovjek-časopis 