Decembar 2016.
1.
Sneg je zavejao selo. Zimska služba je sve vreme čistila puteve, ali je sneg padao bez prestanka. Putevi su uglavnom bili neprohodni Boru je sve to izluđivalo, terao je kolegu da vozi po tom kijametu iako ga je ovaj ubeđivao da nema svrhe. Automobil je proklizavao i na kraju sleteo sa puta. Bora je krenuo u sorel čizmama, ostali su ga pratili. Nešto ranije, putari su prijavili plavi kombi, koji je očigledno sleteo sa puta.
– Čiji je kombi?
Šef službe nije imao odgovor na to pitanje. Policajci su zatekli radnike komunalnog preduzeća na izlazu iz sela. Bora je dobro osmotrio hrpu snega ispod koje se krio plavi kombi. Radnici ga najpre nisu bili ni primetili, smetovi su bili toliki da su ga potpuno zatrpali.
– Da ga izvlačimo? – upitao je šef službe.
– Ma jok, nek ostane tu. Izvlačite ga, pobogu! – odvratio je Bora.
– Gubimo vreme, a ne možemo da ga odšlepamo u stanicu. Radnici su stajali na snegu i čekali Borin odgovor.
– Ukloni sneg sa vrata da vidim šta je unutra i ništa ne pipaj.
Šef službe je pokretom ruke dao znak radnicima i oni su krenuli da lopataju. Policajci su im se pridružili da pomognu. Sneg je neumoljivo vejao. Šef službe se osvrtao i gledao put koji je do maločas bio koliko–toliko očišćen a sad opet zavejan. Nestrpljivo je čekao da se agonija oko plavog kombija završi. U kombiju nije bilo nikog. Jedan radnik je zavirio u zadnji deo i naglo ustuknuo. Bacio je lopatu i počeo da psuje. Šef službe i Bora su prišli. Kada je jedan od policajaca povukao klizna vrata, zapahnuo ih je težak vonj. Na podu je ležalo telo obezglavljenog jelena. Bora se okrenuo a policajac je zatvorio vrata.
– Dok stignu ovi iz laboratorije, skroz će nas zatrpati – rekao je Bora.
– Šta onda da radimo? – upitao je policajac. Bora pogleda u šefa službe.
– Nemoj mene da gledaš. Gubimo vreme. Ništa mu neće faliti ako ostane još koji dan ovde.
– Ako ovo potraje?
– Neće. Sad stvarno moram da raščistim glavni put koji vodi do grada.
– Jebem ti sve da ti jebem! – opsovao je Bora i krenuo nazad pešice.
Mario je nekako uspeo da doveze auto. Vozio je polako i oprezno, dok je grtalica ispred njega čistila put. Bora je ušao u automobil.
– Kurac „nije vredeo ništa” – prasnuo je Bora, sav crven od zime, što od besa.
– Šta je unutra? – upitao je Mario.
– Obezglavljeni jelen, eto šta!
– Kapitalac, znači? – upitao je policajac.
– A šta ti misliš?
Bora je nekada voleo zimu, onda kad je svet izgledao drugačije. Njegova žena bi ustala prva, napravila proju i čekala da se svi probude. Njegov sin bi prvi seo za sto, srećan što je sneg prekrio šumu i što će ceo dan da se sanka. To je potrajalo sve dok dečak nije odrastao i otišao. Još uvek pamti miris tih jutara, tu bezbrižnost i lepotu beline, njegovo razdragano i veselo lice, taj mir.
Pomislio je na svoju ženu Lenku.
– Lenka, dušo – pozvao ju je telefonom – da li bi htela da mi napraviš onu tvoju proju sa domaćim sirom?
Lenka mu je nešto dugo pričala, Bora se smešio. Voleo ju je beskrajno.
– A zadnji prilaz? – upitao je.
Opet je dugo slušao, a onda joj je rekao da dolazi odmah.
2.
Šuma je oduvek bila blizu. Blizu svega. Ilija je bežao kao mali i sakrivao se u njoj. Uvek na istom mestu, kraj jednog obaljenog drveta. Hodao je stazom u gumenim čizmama. Blato se lepilo za đon. Šuma je želela da ga zadrži, nikad mu nije dozvolila da pobegne. Čvrsto ga je vezala svojim rukama. Ležao je na blatnjavoj zemlji, na mokrom crvenom lišću i osluškivao riku jelena u daljini. Peo se po dugačkim granama, u želji da dotakne nebo. Ali one su se pružale u beskraj. U šumi ništa nije čuo. Osim kralja. Oglašavao se svakodnevno. Govorio mu nešto sve vreme. I Ilija je slušao. Veličanstveni jelen se razmetao godinama, izazivao ga. Njegove tamnosmeđe oči, ogledalo šumske duše, krile su istinu. Istinu o tajanstvenom lovištu, o začaranom životnom ciklusu, o čovekovoj podsvesti. Sa svakim danom upoznavao je zakone prirode i poistovećivao ih sa zakonima šume. Šuma je bila nežna, promenljiva, stroga. A kraljeve oči sveprisutne.
Opominjale su da lovište ne trpi slabe i nesigurne. Uzdignute glave, jelen je koračao ispred svih, ponosan. Zastao bi samo na trenutak. Ne pomerajući telo, ispravio bi rogove i okrenuo glavu.
Dovoljno da se uveri da Ilija i dalje ide za njim. Kad se navikao na njegov hod, više nije morao da gleda. Osećao je da mu je lovac za petama. Odstojanje se smanjivalo. Ilija je želeo da ga dotakne. Jelen je posustajao. Iznemogao i umoran od večne jurnjave, sve je sporije odmicao.
Sakrivao se, ali šuma ga je odbacivala.
Pokrivena snežnim pokrivačem, oslobođena bola i mraka, šuma je isijavala snagu koja se godinama sakupljala u pukotinama drveća. Zarobljena u zimskom snu, otimala se. Tragovi su nestali usled naleta novog vetra. Granice su se pomerile. Disala je skoro nečujno. Bila je spremna.
***
Tog jutra, dok je sneg vejao, Ilija je stajao na pragu svoje kuće i osluškivao. Prvi put otkad zna za sebe, ništa nije čuo. Šuma je utihnula, nema pred njegovim optužbama. U ruci je držao lovačku pušku, spremnu. Šuma ne oprašta. Ona tuguje za kraljem, sveti se. Sneg je zatrpavao kanale, šumske staze i drumove. Zatrpaće ih sve. Za nekoliko dana, krovovi će viriti u magli, iz dimnjaka će se širiti dim. Kad sneg prestane, negde će se začuti rika i život će nastaviti da se kotrlja. Vrata će jednom morati da se otvore i odgurnu sneg sa praga, da bi moglo da se izađe. Jer to nije običan sneg, već onaj koji te drži pod ključem i opseda te. Podseća te koliko si nemoćan. Lepi se za zemlju, stvari i ljude.
Ilija je stajao i razmišljao kuda da krene. Ljudi su, budni odavno, lopatama krčili prilaze oko svojih kuća. Grane su se savile bezmalo do zemlje. Neko je negde pokušavao da pokrene motor automobila. U staroj bundi od teleće kože, sa šubarom na glavi, namršten, crvenih obraza i zagledan u put, čekao je odgovor. Ali odgovora nije bilo. Okretao se čas na jednu stranu, čas na drugu. Hoće li ga sneg zatrpati? Hoće li zatrpati ovo nesrećno lane, ovo selo, mrtvog kralja…
Hoće li zatrpati njegovog dečaka? Toliko je stezao pušku da mu je na kraju ispala iz ruku na mokru zemlju uz tup udarac. Ljudi su ga posmatrali. Odmeravali su njegove pokrete, pratili kretanje negovih usana, ruku i nogu. Ali niko od njih nije smeo da ga pogleda u oči. Jer oči više nisu bile iste. Iz njih je kao oganj sevala srdžba.
Onda je samo krenuo putem ka šumi. Ništa nije moglo da ga iznenadi. Ceo život je proveo tu. Koprcao se kao riba na suvom, bežao i vraćao se. Uporan da ode, a još uporniji da se vrati.
Kraljevi rogovi su bili kao omča oko vrata. Stezali su ga čim bi napustio šumu, nekad toliko snažno da se gušio tokom noći, nesvestan krvavih tragova na svojoj koži. Žila na vratu je sve jače pulsirala i otkucaji sopstvenog srca sprečavali su ga da čuje ono napolju, onaj stvarni košmar koji ga je okruživao.
***
Setio je se te zimske večeri kad se Saša iznenada probudila. Ilija se grčevito držao za vrat i kašljao. Nogama je udarao o krevet, pokušavajući nešto da kaže. Saša mu je sklonila ruke sa vrata, ali on se i dalje gušio. Donela mu je vodu i otvorila prozor. Hladan vazduh je nahrupio u sobu. Sneg je napadao tokom noći, neobična svetlost dopirala je s ulice. Senke su se granale i širile po travnjaku. Ilija se smirio i naslonjen na uzglavlje podigao pogled. Saša je stajala kraj kreveta u dugoj spavaćici ne usuđujući se da pogleda napolje. Ilija se zagledao u svoje ruke. Te ruke koje su ga stezale nisu bile njegove. Prišao je prozoru i zagledao se u noć.
– Sneg je sve zatrpao – primetio je Ilija.
– Ne baš sve – odgovorila je Saša.
Ilija je zatvorio prozor i vratio se u krevet. Saša je ležala na boku i posmatrala sitne pukotine na zidu.
Noćima su slušali kraljev zov. Ilija je dolazio iz lova krvav, pljav i zamišljen. Vonjao je na životinje. Dovlačio je divlje svinje i fazane. Ruke su mu bile grube i suve od hladnoće. Krevet je bio sve hladniji, a on sve očajniji. Glasovi su se gubili u noći. Taj odvratni stari, olinjali jelen.
Opet, kad ga bude odstrelio, sve će se završiti. Krug će se zatvoriti pa ponovo otvoriti i oni će biti slobodni.
Sašine reči odzvanjale su šumom, davale su smisao svakom Ilijinom koraku.
„Ne baš sve”, rekla je. Ne baš sve.
***
KATARINA NIKOLIĆ rođena je u Pančevu 1988. godine. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2011. godine. Kao koscenarista radila je na filmu The Pond koji je 2021. godine premijerno prikazan u SAD-u. Koautorka je monodrame Petar (2014) koja je igrana u zemlji i inostrananstvu. Svoj prvi roman Kazablanka napisala je sa devetnaest godina. Ubrzo su usledile i druge knjige, zbirke priča, filmski eseji. Njeni romani su filmični, gotovo scenaristički tačni, a mnogi sadrže i direktne aluzije na određene dogadjaje u okruzenju kao i poznate filmske naslove. Katarina iskljucivo piše u muškom rodu. Lovište je njen peti roman.
“Lovište je intrigantan triler koji preispituje prošlost kao i okolnosti u kojima čovek ispoljava najmračnije strane svoje ličnosti. Osveta kao motiv, nerazjašnjeni odnosi, želja da se prevaziđu strahovi, košmari. I šta to znači u Lovištu? Šuma ne trpi oklevanja, život se nastavlja baš tamo gde je i stao. U Lovištu si uvek predator ili plen, jedan na jedan, potpuno sam. Svaki trenutak je novi preobražaj, patnja, život i smrt.” (Areté)
čovjek-časopis 