TOPLE SMRTI
Usne su mi modre kad god odlazi leto,
jer neprestano ljubim nebo,
Miloševu poslednju utehu,
i osmehujem se tužno,
zato što prebrzo prolazi baš sve –
nemoguće je ne potrošiti godine,
nemoguće je sačuvati mirise.
Život se prebrzo osipa,
uzaludna su sva moja nepristajanja,
uzaludna su nadanja da ću na ulicama ovoga grada
sresti onog čije će ruke biti snažnije od mojih –
ruke koje obriču čuda,
ruke koje ne bole,
ruke koje jesen pretvaraju u zlato,
neispričane ruke,
tople ruke koje će me napraviti detetom.
Ni ovaj grad više nije isti,
njegovi prolaznici su usamljenici,
previše je ludosti, a premalo strasti.
Jesen se budi i već sam umorna
od velikih planova,
od sada, odmah i smesta,
od majmuna pobeglih iz kaveza
i njihovih nesrećnih majmunica,
od svih sila i tutora,
od glasnih i naprasnih.
Leto se topi pred mojim očima
i sad shvatam da na ovom svetu
samo leto umire toplo.
***
DELUZIJA
Žmurim pred senkama leta
koje titraju na zidu
kao da je leto jedina stvarna toplina
i kao da leto nikada neće proći,
a već curi kap po kap,
ističe iz naših toplih mesa,
zgušnjava se i otiče
u plave komade jutarnjeg neba,
zavaravajući nas da imamo još vremena.
Nema vremena,
sve prolazi,
sve jednom prođe, rekao si
(ja sam to znala,
ja sam o tome pevala,
i zato nisam htela
da zaspim u tvojoj koži).
Leto svojevoljno umire na rukama ljudi,
uzaludne su sve žrtve bogova cveća,
nežnost nije dovoljna,
nežnost je suvisla pred smrću,
kao što je želja suvisla
pred praznim rečima,
a ti si izgovarao reči toplo,
ti si izgovarao reči
kao da izgovaraš moje oči,
i moje ruke,
i prazninu koja zjapi
nasred mog stomaka.
Sa tobom je život ličio
na san o plavom čamcu ispod sunca,
i dok posmatram još jedan zalazak,
senke nestaju u igri,
neprimetno i lako,
kao što si ti jednom iščezao.
Nastavljam da posmatram tu varku
iako znam da sve igre na ovom svetu
jednom moramo platiti.
Naposletku najskuplje platimo
sanjanu lepotu.
***
MNOGOOBLIČJA
Ovde i sada meni ne pripada ništa
osim blistavih trenutaka
u kojima se na osunčanoj površini
otkrivaju preslikavanja kontura
mog nemirnog tela.
Pronalazim u tom stapanju nadu
da je moguće pretočiti sebe
u nešto što nisam ja,
u nešto što manje boli,
lakše se nosi i podnosi,
u ono drugo što nisam ja,
a pomera se kao prokrvljeni komadić mesa
sa leve strane mojih grudi,
i treperi nemirno
kao što su treperele moje oči
kad sam ti priznala da tuga ubija.
Negde daleko
katamarani slave
zalazak sunca –
još jedno preslikavanje smrti
na strani života
(svetlost je poreklo nade).
Svako od nas je neko drugi,
i likom i mišlju i pokretima,
a ja sam niko drugi do ti –
onaj koji neprestano odlazi u drugog
ne bi li se jednom probudio
ispražnjen od svake misli
(samo topla stapanja razobličavaju konačnost).
***
RTG PULMO ET COR
Da bih bila sigurna da ću udahnuti proleće,
morala sam da prislonim grudi
na hladan metalni pravougaonik,
kao na tek obrisanu školsku tablu
u čijem je okviru moje telo ostavilo topli trag.
Pomislila sam kako je to prvo jutro
u kojem sam ličila na uveli cvet,
sva moja nežnost postala je teška,
belina kože suvisla i gorka.
Rekli su mi da neću osetiti baš ništa
a ja sam osetila da se u meni pomera
sve što je dosad bilo nepomično,
i zabolelo je snažno
sve što nisam uradila a htela sam,
sve što sam pogrešno uradila a nisam htela,
sve što ti nikada nisam rekla.
U plućima se nisu videle aktivne patološke promene,
CF sinusi bili su slobodni,
hilusne senke uobičajenog položaja,
srčano-sudovna senka primerene morfologije,
na prikazanim kostima nije bilo patoloških promena.
Nastavila sam da obazrivo dišem
dok sam polako koračala Ulicom Rige od Fere,
aprilsko jutro treperilo je u tek olistalim granama
osvetljavajući sliku nagog proleća.
Niko nije video kako se sunce izlilo u krilo grada
i kako je na svakom licu ostavilo drugačiji trag,
(spletovi crta odraz su srčano-sudovne senke),
niko nije čuo otkucaje sopstvenog srca
jer su i tog jutra svi negde žurili,
samo je jedna žena tiho rekla u telefonsku slušalicu:
Već je bagrem procvetao.
***
MARIJA RADIĆ rođena je 7.3.1989. godine u Beogradu. Završila je studije srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše poeziju i kratku prozu. Njene pesme objavljene su u zbirkama ,,Izlomljene linije“ (2015) i ,,Žudnja za celinom“ (2016), u raznim zbornicima, kao i u književnim časopisima.
Živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 