Vazda se tog dvorišta sećam sa setom i tugom po sred srca i u glavi. Te zlatne sene što je obasjavala dvorište detinjstva, i staru krušku, red šljiva i pod povijenom nastrešnicom upletenu lozu. Sve mi se čini da ne grešim kada kažem da se u tom dvorištu nikada nisu smenjivala godišnja doba, uvek je bilo vreme proleću. Vazduh ni hladan ni topao, o limeni krov odbija se blesak sunčevića, na jednakim rastojanjima izlakirane žardinjere s crvenim muškatlama a između do savršenstva pokošen travnjak. Velike su čeljusti razjapila garažna vrata i ostala zauvek širom otvorena, nudeći svoju golu utrobu, duboku i mračnu, veliki svoj hlad. I tu je sve bilo po izvesnim pravilima i po redu postavljeno. Babino biciklo naslonjeno na beli zid. Baštenski sto i stolica zaštićeni od udara podnevnog sunca. Plastična kanta za zalivanje cveća u koju su često bile smeštene duge vite i vijugave kale, da ne venu. Nad starom kamenom česmom previjena baba, ta žena-vuk, svojim staračkim rukama po kojima su snažno nabrekle vene i po kojima su još smeđe pege, pere rublje kockastim velikim belim sapunom bez naročitog mirisa, što liči na sir ili puter. Pupak stare porodične kuće i toga dvorišta beše upravo česma čiji je baba bila neodvojivi deo. Svaka njena rabota završavala se pranjem ruku na česmi, ili pranjem veša, ili raznoraznog voća što ga maločas obra. Uvek i uvek znam, ako je ne zateknem u kući, naći ću je na česmi. Brzim trkom probijajući kroz dvorište do njegovog centra, otvara se preda mnom zlatni prizor: svetlucava trava, usijani kamen i baba s rukama u vodi. Tu je negde u nekom ćošku dvorišta, u nekoj svojoj raboti i moj mlađi brat. Nečim se zanima, da ne remeti babu, niti se ona usuđuje da remeti njega, previše je poštovala dečakove spore pokrete, veliku pamet, i natprirodnu mudrost za te male godine što ih je brojao. Kad preko zida ugušenog puzavicama doputuje dim cigarete, od komšije, prasne naglo velika tuga i nedostajanje dede. Samo još on fali ovoj idiličnoj slici jednog vojvođanskog dvorišta. Njega već predugo nema. Ne možemo ga ni s tri glave domisliti. Jednom, beše radio upaljen u garaži, i čulo se: kroz grudi mi želja lijeće, što te nema, što te nema. To nas je dotuklo. Baba je posle uvek govorila gostima ne radi radio đavo ga odnio.
***
UNA KAPETAN (1997) rođena u Kuli. U slobodno vreme piše prozu. Mapira nekoliko priznanja na svom kreativnom putu: dva puta osvojeno prvo mesto na literarnom konkursu “Mesec knjige” za vreme srednjoškolskih dana i, kasnije, osvojeno treće mesto na ovogodišnjem Bookstanu, u Sarajevu, za književnu kritiku.
čovjek-časopis 