Le grand couvert
U maju godine gospodnje 1783, pre javnog predstavljanja u gradu, bili smo ljubazno pozvani da gostujemo u Versaju. Moram priznati da nas je ta nalickana gospoda dočekala u velikom stilu. Le grand couvert se kao Crveno more otvorio pred nama i bez preterivanja se može reći da sjaj tog prizora izobilja nije ostavio manji utisak na moje kompanjone no što je prizor otvorenog mora na one izraelitske lutalice zaštićene senkom Mojsijevog štapa. Armija poslužitelja u bogato izvezenim grimiznim livrejama i sa perikama kojih se ne bi postideli ni naši velikaši, a kamoli sluge, u monsunskim naletima 5 puta je iznosila 5 različitih jela, svako naredno 5 puta opojnijeg mirisa i 5 puta ukusnije. Bio je to pravi melem za nepca, slavljenje svih čula kojima nas je obdario naš Stvoritelj, Galima podrazumevani sklad koji je slao jasnu poruku svakom ko je imao sreću da ga iskusi: ako me nema u ovom obliku, ni hrane onda ne sme biti. Lepota ili smrt, eto to je pisalo na ogromnoj tridesetometarskoj sofri, toj versajskoj verziji arkadskog pejzaža, a mi smo bili poput onih Pusenovih pastira koji pobožno otkrivaju još jedno i nenaslućeno mesto na kojem je lepota prisutna, još jedan njen, potpuno novi oblik.
Na Versajskom dvoru nikada se nije sumnjalo u 3 osnovna postulata:
- postojanje jednog jedinog Boga i njegovog sina Isusa Hrista;
- vrhovni autoritet francuskog kralja koji je tu postavljen upravo voljom dvojice prvonavedenih;
- u univerzalnu istinu da je via le service à la française JEDINI civilizovani način služenja hrane po kom se ljudsko biće razlikuje od zverinja i paora (što mu dođe na isto u vrednosnom spektru te sofisticirane gospode).
Svaka kompleksno izgravirana čajna kašičica, viljuška za crveno meso, supena kašika savršenih oblina dostojnih njihovih nadaleko čuvenih i pažljivo odabiranih sobarica, prsten za svilene salvete, inkrustrirani podmetači za čaše, bleštavi bokali, graloliki pehari (i sve to od neprikosnovenog l’argent Britannia), svaki tanjir od delftskog porculana i kristalna čaša iz najprestižnijih čeških radionica, imali su precizno definisano mesto na stolu i namenu čije su tajne moji saradnici (doduše, ne tako precizno) otkrivali pukim mimetičkim postupkom koji im je prethodno suptilno sugerisan od strane markiza Dru Brezea, ceremonijal-majstora dvora Njegovog veličanstva Luja XVI, baš onog cara koji će tačno deset godina kasnije osetiti sav nerafinman i efikasnost običnog pučkog čelika naspram dvorskog srebra, kada demonska, hirurški precizna naprava dr Gijotena (po nacrtu izvesnog g. Tobijasa Šmita) bude osknavila njegov porculanski vrat.
Nakon večere, predstava je mogla da počne: uzbuđene dame zadovoljno mašu lepezama, narandžasta prigušena svetlost sveća još više ističe prenapudrana lica prisutnih na kojima ima više iscrtanih mladeža nego na bubamari tačkica, kontrolisano romorenje nikada ne prestaje, a tu i tamo iz gustog navoštenog vazduha začuje se tenor kakvog anonimnog i samoproglašenog connoisseura, jedan od onih koji uvek imaju savršen šahovski savet, ili tek sporadični kikot ustreptale kontese nezainteresovane za čari šahovske veštine i najnovijih naučnih dostignuća, već pre za naklonost nekog mladog ili bar dovoljno uticajnog gospodina. Iz nekog razloga, Njihova veličanstva, kralj i kraljica, nisu bili prisutni iako su bili najavljeni.
Vojvoda od Bujona i konjićev put
Protivnik je trebalo da bude laka žrtva, sama njegova titula je ukazivala na to: Šarl Godfre de la Tur Davernj, ni manje ni više nego vojvoda od Bujona, jedan od najuticajnijih velikaša na Dvoru. Visokorodna gospoda do sada nije predstavljala neki veliki šahovski problem našoj trupi, iz prostog razloga što velikaši veruju kako su njihova pamet i veština neupitno jednaki moći i bogatstvu koje poseduju, jer kako bi inače (logika nalaže) bili tako… pogađate, moćni i bogati.
Partija počinje uvek isto: okupljenoj gospodi se obraća g. Fon Kempelen pripremljenim pompeznim govorom, teatralnim otvaranjem troja vrata sekretera i, na kraju, zadizanjem mog kaftana i turbana.
„Kao što vidite, cenjena gospodo, u stolu nema nikakvih skrivenih čudesa, nikakvih magnetnih sila (posetioci su mogli sami da se uvere u to u slučaju da su poneli svoje magnete, ali, gle čuda, niko nije poneo), već je u pitanju savršeni automat, nauka na svom vrhuncu.” Potom su nalazili protivnika u publici, ali su se, u stvari, uvek unapred pažljivo raspitivali i birali: morao je da bude dobar šahista, a za vojvodu od Bujona mnogi su tvrdili da nimalo nije loš. Pošto su mu predočena pravila, partija je napokon mogla da počne. Kada napadam protivnikovu kraljicu, klimam dva puta glavom, a kada dajem šah, činim to tri puta. Tek par godina kasnije iz mene će početi da odzvanja sablasno échec! Taj zvuk podseća na škripu nepodmazanih metalnih šarki iz hladnih dubina. Bio je to samo još jedan detalj koji je objašnjavao moju neobičnu popularnost gde god bih se pojavio. Ali svakako, bila je to kombinacija različitih stvari i njihovih odnosa – inteligencija i naznaka magije, misterija i marcipanski ukus Orijenta, dokolica i erotsko uzbuđenje koje izaziva strah, sukob i veština – sve sam to donosio pod peševima kaftana, isijavao kroz rubin na turbanu, izdisao kroz nevidljivi dim čibuka.
Nažalost, vojvoda uopšte nije laka žrtva i, na našu nesreću, zaista je pametan i vešt koliko bogat i moćan, pa nas pobeđuje u 33 poteza. Od samog početka se vidi da sa njim neće biti lako. Dok se otac preznojava na sceni i panično gleda u svoju kutiju, a Jagor se vrpolji u skrivenom pretincu sekretera preteći da dubokim uzdasima ugasi sveću koju je uvek imao pri sebi, g. Bezdeda je apsolutno miran, baš kao da ništa drugo nije ni očekivao. Nijedna graška znoja nije orosila njegovo ralom vremena izborano čelo.
Kraj partije je dočekan frenetičnim aplauzom publike, koja možda nije shvatila kompleksnost manevarskih akrobacija obojice igrača, ali činjenica da vojvoda, plod njihovog galskog drveta, pobeđuje takvo čudo tehnike, taj vrhunac tevtonskog inženjerskog genija, bila je dovoljna da se prepuste nesputanom uživanju u porazu svog gosta.
Ali tu nije kraj: predstava se nastavljala sa još jednom tačkom – rešavanjem tzv. „konjićevog puta”, čuvenog šahovskog problema koji je inspirisao čak i velikog indijskog pesnika Rudrata da stvori strofu koja se može potpuno isto čitati na dva načina:
- normalno:
2. po šablonu kretanja skakača:
Za one manje upućene čitaoce, pojasniću ukratko suštinu ovog problema: trebalo je skakačem naskočiti svako polje na tabli samo jednom. Put se završava, tj. problem je rešen, kada se konj nakon toga vrati na početnu poziciju. Ah, kako su svi voleli tu tačku, kako je uzbuđenje u sali postepeno raslo dok se konj bližio svojoj početnoj poziciji. Publika je sve glasnije žamorila, sve dublje uzdisala, sve više mahala rukama i nekontrolisano delila savete uprkos tome što se to nikako nije slagalo sa dvorskim bontonom. Naravno, dobrovoljac je ovog puta mnogo pažljivije biran, da bude dovoljno inteligentan i vešt da dogura daleko, ali nikako toliko da, ne daj bože, zaista reši problem. Kada ga na kraju skakač ipak pobeđuje, ja preuzimam sam stvar u svoje ruke i rutinski skakućem pobedonosni krug na tabli. I pored prethodnog poraza, publika je očigledno bila na mojoj strani, a činjenica da sam ipak izgubio od njihovog ljubimca nije mi odmagala. Čitava sala je opet eksplodirala i sa svih strana su dopirali uzbuđeni uzvici hourra, bravo,a onda se i moje ime zaorilo Versajem: „Turc, Turc...!” Uprkos porazu, mogu slobodno reći da je to bio trenutak kada sam postao svetska atrakcija, jer Versaj je bio mesto odakle su se u to vreme vesti najbrže širile po svetu.
***
ALEKSANDAR ŠURBATOVIĆ (1973, Kosovska Mitrovica, Srbija) pesnik je, prozni pisac, urednik i prevodilac. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Autor je sledećih knjiga: Mitologija spaljene zemlje (2010, poezija, Filip Višnjić), Upokojavanje prosektora Majerhofera (2011, roman, Mono i Manjana) i Priče o gospođi Kon (2015, poezija, Kontrast izdavaštvo), Pouke iz šume (2019, poezija, Spomen-park Kragujevački oktobar), a roman Turčin šahista objavljen je 2021 za „Blum izdavaštvo” iz Beograda. Radio je kao urednik i glavni urednik u izdavačkim kućama „Blum izdavaštvo”, „Dereta”, „Filip Višnjić” i „Mali vrt”. Uredio je preko 300 naslova iz različitih oblasti, a najviše se bavio prevedenom književnošću. Deo je muzičko-književne grupe „Nebograd” iz Beograda, gde se zajedno sa grupom mlađih umetnika bavi konceptualnim scenskim predstavljanjem poezije i muzike savremenih domaćih kompozitora, izvođača i pesnika. Takođe se i aktivno bavi prevodilačkim radom, a posebno treba izdvojiti prevode knjige Ja sam niko! A ti, ko si? Emili Dikinson (2016, Mali vrt) i priča Vladimira Nabokova.
čovjek-časopis 