iz tvoje plodove vode, ljubavi zajedno sa vašom ćerkom rađa se i moja samoća
u povoju pocepane košulje čoveka koga ne voliš leži sve što ne mogu da ti dam
***
PIRANA
tvoja udica se hvata za glad u mojim ustima
***
LJUBAVNA PESMA
ti si kao zemlja topla i gnjecava
uvlačiš me u sebe
moj emotivni smeštaj bez moralne posvećenosti
***
RADOSNICA
ne umem ovim tromim rukama da odrešim mrtvi čvor svog detinjstva
***
SVAKI DAN JE ISTI, SAMO SE MI MENJAMO
danas mi se rodio otac
tata ima cveće u plućima boji se igala i dugačkih reči
živimo unazad
na licu svog usnulog oca vidim na koga imam jake jagodice
***
ANĐELA ĐOKIĆ rođena je 1993. godine u Beogradu. Studirala je norveški jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je pored toga bila i stipendistkinja Univerziteta u Agderu i Univerziteta u Helsinkiju. Predaje norveški jezik danju, a noću je muzikopuštačica, koja je na putu da postane profesionalni disko džokej. Ove godine dobila je nagradu Timočka lira i trenutno piše svoju prvu knjigu. Veruje da je Sizif srećan.
Čudesna je tinta Kojom ti pišem. Iščezne kad god sam ljuta Ne da mi da priznam Prazninu Niti da te pustim. Nikad nismo završili partiju. Mogla sam birati Crne ili bijele Ali grešku nisi praštao. Pišem ti godinama. Čim ispišem sebe Tebi U prsa se nešto useli. Onda kažem: zaboljelo me Ali ne osjećam ništa. Mi emocije vakumiramo. Ne plačemo Ne znamo ni njihov žubor ušutjeti u sebi. Niko ga ne čuje Pa mi ne zamjeraš. Pišem ti godinama Pišem Ono Za šta nije bilo dana. Ni života U kojem bih ti rekla Oprosti mi slabost Oprosti mi tugu. Oprosti što te nisam manje voljela. Pišem čudesnom tintom Nespremna da te pustim vječnosti Bez oprosta.
***
NAKON SMJENE
Smjenjivali smo se U kuhinji Poslije jednačina. Svakodnevno Strpljivi u redovima Uniformirani Isto mirišući Siti prije obroka. Ne znam jesam li U znanju ili neznanju Kao Dali i Gala Jela svoje ljubimce? Opustjeli đački redovi A kuhinja oglodana Miriše još u sjećanju Omeđena tišinom.
***
KIKOT
Riječ na riječi Bješe dom Dok su se riječi istinom mjerile. Sada U okatoj kući Prazna pogleda Tijela ne bujaju. Ne drhte. Nema u njoj ni ljeta ni zime. U raskućeni dom Ni studen, ni vruć Bura još nanese kikot zrikavaca.
***
SAIDA MUSTAJBEGOVIĆ rođena je u Prijepolju 1976. Istraživačica, pripovjedačica i pjesnikinja. Studirala sociologiju, novinarstvo i književnost u Sarajevu. Bila je novinarka, kolumnistkinja i urednica u nekoliko bosanskohercegovačkih medija, danas profesionalno fokusirana uglavnom na društvena i humanistička istraživanja. Istražuje transgeneracijske traume i narative koji se reflektuju u kulturnim obrascima Balkana te utjecaje i dosege angažirane umjetnost između dva svjetska rata ali i danas. Piše prozu i poeziju, u kojima se raznolikost i međusobno prožimanje bosanskog društva prepliću s umjetnički utjecajima. Bavi se i dokumentarnim filmom. Živi u Sarajevu.
Ljudi u drečavim uniformama izviruju iz uličnog kratera. Naftna tečnost kao da im je slepljena uz kolena. Zamahuju lopatama, krampovima. Hukću, pljuju. Para izbija iz grotla. Bušilica stupa periodično, drobi asfalt, a Konstantin potvrđuje sebi da mu animato gvozdene burgije uliva poverenje, uvek bi se kladio na njenu lepršavost.
Pevač benda Uklonjeno greškom mašta o albumu snimljenom na otvorenom, u vrevi grada, situacije su nepredvidive, slučajne. Iznajmili bi drndavi kamionet s tonskom miksetom, najpouzdaniji je na nizbrdici, ili u poziciji zabranjenog parkiranja; izostaju provere akustike jer Konstantina mrzi, Kiza i Gane ne znaju ništa o fizičkim zakonima rasprostiranja zvuka, a Retard se ne meša u ključne odluke, pa zato snimak beleži promukli lavež, ili bezbrižni cvrkut, dok frontmen rok grupe crpi mogućnosti izraza dramatizovanim keženjem i ribolikim zevanjem u iznajmljene mikrofonske udice.
Mehanizacija blokira usku, kaldrmisanu saobraćajnicu. Pneumatici su ukaljani kompostom kanalizacije. Pešaci prekrivaju lice podlakticama, ubrzavaju korake, poneko opsuje brkatog dobričinu u kabini. Automobilske sirene se nadmeću, slično ratobornim pticama. Gužva je ispred popularne pečenjare. Neko maše Konstantinu iz dugačkog reda. Ovaj kinji sebe jer zvera okolo, što je loša navika traženja motiva u spoljnim senzacijama. Pomišlja da dugočasovno izlaganje atmosferskoj kakofoniji muti razum, izaziva halucinacije. Ne poznaje nikoga ovde, ne duguje nikome.
Poranio je. Nervozno stiska mobilni aparat u džepu jakne. Odavno bi ga zgnječio đonom, međutim, očekuje da ga pozovu i obaveste, imaju broj, uvek postoje druga, treća šansa.
Vera mu je predlagala vikend obilazak fruškogorskih manastira. Vodi razred. Učenici će učestvovati u radionicama rezbarenja, slikanja, vajanja, izrade nakita. Roditelji daju pismenu saglasnost, plaćaju boravak. Biće mesta za Dariju. Direktor ustanove obezbeđuje prevoz. Predložiće mu Konstantina da bude šofer. Dnevnice su pristojne. Potrebna je vozačka dozvola i potvrda da nije osuđivan. Odgovorio je da „prvo“ nema, a da mu „drugo“ ne treba.
Fasada zgrade je prošarana ostacima skele. Pristup ulazu je izlokan, izbrazdan, građevinska mešalica je izvrnuta, poput nekog bezopasnog, gvozdenog monstruma, nevino optuženog za masakriranje radnika. Konstantin planira subverzivnu akciju, sestričina i on će da iznose predmete iz stana zajedno, ranoranilački, jedan po jedan, jer su kontejneri sigurna utočišta malograđanskog neukusa, bili bi neopaženi, lukavi, sve dok ne bi odstranili i poslednju šarenu relikviju „religije privida“, ne ostavljajući izbora majci i sinu.
Sprovodi strategiju povlačenja. Izviruje iza stabla kestena, dvadesetak metara dalje. Izvlači mobilni. Izostaju propušteni pozivi, poruke. Muškarac u odelu skreće prema mestu sastanka. Pričinjava mu se Kiza. Agent za nekretnine?! Smatrali su da bubnjar energijom nadomešta skroman muzički talenat, te da je ambiciozan i sposoban da pronađe prihvatljivo plaćenu tezgu. Retard mu je zadavao vežbe iz poliritmova koje zapošljavaju obe ruke, noge, glas, metronom. Uveravao ga je da se klinci zagrevaju na taj način u muzičkom zabavištu, te da, ako ne bude dosegao nivo Stjuarta Koplanda, bolje da potraži plaćeniji posao.
Konstantin zapaža da sin drži majku za ruku, mada je viši od nje. Roletna na obližnjoj kući se naglo podiže, sledi tromo, konspirativno spuštanje, podržano grebanjem. Postaće sumnjiv ukoliko hitro ne promeni poziciju.
Sastavlja poruku Veri. Kao, Darija se razbolela, plamte nejaki krajnici, stihija nezaustavljivo zahvata srednje uvo, hol dispanzera je neprohodan, a šalter je zabarikadiran živim zidom nesnosne nervoze. Ne završava rečenicu, poništava prethodno, uznemirava ga nemaštovitost. Ponavlja u sebi da fikcija proističe iz stvarnog, a uporište realnosti je lakoća laganja. Sledeći pokušaj: oformio je novi bend, snimili su hit, dominira sintisajzer, azijski producent je ushićen, putuju večeras, sledi šesnaest sati plovidbe stratosferom, pakuje golu egzistenciju u vakuum vreće.
Neće da nagađa da li je stan jednosoban, jednoiposoban, ima li propisnu ventilaciju, etažno, centralno, ili uopšte nema grejanje. Zavirio je u skice renoviranja, projektantkinja je Verina drugarica iz osnovne, predlaže obavezno ugrađivanje toplotne izolacije, izradu šanka, gipsanih pregrada, ne naplaćuje usluge, tri puta se razvodila, sumnja u majstorske sposobnosti novoustoličenog domaćina, ipak su potrebne dodatne uštede, neophodne za buduće zajedničko otplaćivanje kredita stana kog investitor naziva „niskim prizemljem“.
Prostor iza zgrade nastanjuje gusta šikara. Krovovi tek završenih četvorospratnica kao da su pronašli potporu u visokim, krtim vlatima sasušenog šiblja. Konstantinu se javljaju tragovi recikliranih informacija. Retard je večito bio zabrinut zbog neoriginalnosti. Koristio je izraz „zapišano“. Naprimer, zapišani stih. Zapišana tonalnost. Zapišana atonalnost. Zapišani C-F-G. Zapišana angažovanost. Zapišana inercija. Zapišani slušaoci. Zapišani kritičari. Zapišana očekivanja zapišane savremenosti.
Konstantin stupa u šikaru. Otkopčava šlic. Ne daje pet para na eventualni voajerizam komšiluka. Balonom vazduha napreže ždrelo, zakopčava rajsferšlus pantalona. Mumla polustepenski interval, silazno, ponavljajući ga više puta. Nesvestan je tonske visine, lišen je apsolutnosti sluha. Razručuje. Okreće se zamišljenom kružnicom vetrokaza. Retard mu je predlagao glas, bas i usnu harmoniku, jer „bubanj i đitra su zapišani“. Gane i Kiza nisu kapirali. Gane je maštao da reinkarnira Hendriksa, pa je Retard poentirao, u odsustvu gitariste: „Zapišani snovi o najvirtuoznijem gitaristi svih vremena!“
*
Izuli su pohabane starke i skinuli čarape. Leškare na plaži, gutaju hladno pivo, puše zamotane cigarete.
Trešti narodnjak s razglasa kafića.
Kostantin menja ritam pesme, udara šakama o kolena, režećim glasom ispevava krajeve fraza.
Stariji par turista se okreće s ležaljki postavljenih uz obalu. Ustaju, kupe stvari, odlaze, a pevač im otpozdravlja višestrukim klanjanjem.
Retard pogledom prati četverac, kako klizi površinom gradskog jezera. Nakašljava se. Probadanja u grudima su učestala. Nema zdravstvenu knjižicu. Izbegava odlazak u Biro rada. Strahuje od odbijanja.
Guši žar kamenom. Obraća se prijatelju:
„Brusilica je orguljaških razmera. Bogoslužbenička. Pokreće je benzinski motor.“
Tradicija datira od osnovne škole, s velikih odmora, ili s nastave hemije, fizike, u poslednjim klupama. Prvi započne, drugi se nadovezuje. Verovali su da razmišljaju istovetno. Učenici osmog jedan, Konstantin Veić i Petar Milunović, imaju istovetni prosek ocena na kraju svake školske godine, maturiraju s vrlo dobrim, upisuju Desetu gimnaziju, dupeta zakovanih u poslednjim klupama, ne gase vokmene, ne učestvuju u bežanijama s nastave, izbegavaju fizičko, omiljeni predmeti su im muzičko i filozofija, Petra zanima istorija, ali drugar ga ubeđuje da je slavna prošlost truba, okončavaju veliku maturu vrlo dobrim uspehom, izleću iz voza s međunarodne linije u amfiteatar Učiteljskog fakulteta, primljeni su na samofinansiranje, Konstantinovi plaćaju školarinu, a Petrovi se parniče među sobom.
„Zaklonjena je paravanom od čoje, onim s časova biologije, sećaš se kako smo ga izrezali skakavcem?“, Konstantin prihvata izazov, gestikulira ka kelnerici da donese sledeću turu.
Retard se uzdiže u ležaljci. Trlja dlanom o dlan, kao da će da izruči kockice.
„Zidovi naosa su nemalterisani. Čelične šipove skele povezuje razapeta žica. Vise bokserice, potkošulja, zaštitne rukavice, radničke pantalone, karirana košulja, plišani zec iščupanih ušiju, najlonske kese. Niz se završava obešenim telom ikonopisca. Nago je, preterano maljavo kod đoke i na pazusima.“
Konstantinov je red:
„Čilageri popunjavaju sedeći red do oltara. Nose maske s kupastim vrhovima, bušnim, ogaravljenim. Nedostaju prorezi za oči. Dogodila se greška u šivenju i peglanju. Duguju lovu krojačici, ženi maleroznog umetnika. Unajmiće studente bogoslovskog, platiće im gajbu piva, da je izmlate ukoliko bude talasala!“
Retard pronalazi gumicu u zadnjem džepu farmerki. Skuplja kosu koja se značajno proredila na temenu. Ne nosi kačket pred prijateljem. Zabacuje glavu, vezuje rep.
„Pastvu čine zapaženi posetioci našeg poslednjeg nastupa. Tri zabludele tinejdžerke iz separea, pamtiš li kako su se ušljemale? Onda, ona dvojica buzdovana, što su nam šatro tražili autograme, a hteli su da se očešu za honorare, dileri dileje! Na kraju, Ganetova rodbina iz Pljevalja, uniseks fudbalski tim: đed, striko, strina, starija brat, snaha, dvoje maloletne đece, mlađi brat, snaha, dvoje punoletne đece. Mada, dodao bih i četvoricu veslača, što su spičili prema Makišu malopre, mislim, zbog balansa, da ti olakšam prohodnost!“
Konobarica spušta porudžbinu na stočić, ostavlja račun ispod pepeljare, udaljava se.
Stakla trpe sudar. Konstantin pije halapljivo, skida penu s usana nadlakticom.
„Gane razrađuje crve, opaliće vlaško po dugmetari! Povremeno izvija vrat iza paravana, onako, merkatski. Sabira članove rodbine. Brine gde će s njima. Pametna glava razmišlja: nakon nastupa – štura na zadnji izlaz. Sumnja da je brusilica okrenuta naopačke. Nije ugrađeno dugme za pokretanje. Pita se čemu služi sečivo, može li da otakači leš pre nego počne da zaudara, postoji li žrtva među vernicima koju treba osakatiti, škropiti, s kojim ciljem, u slavu koga, čega, imaju li uvaženi velikodostojnici odgovore na njegove večite nedoumice!“
Retard se uzdržava od kašljanja. Nakreće kriglu, eksira. Odvezuje gumicu, ispada mu. Konstantin predlaže da ustanu i prošetaju. Ovaj se izdigao, opkoračio je ležaljku, uspostavlja balans. Uverava sebe da kontroliše situaciju. Odbio je novčanu pomoć kad se majka šlogirala. Govorilo se da je izbacila „Kort“ bez pragova s terase petnaestog sprata, ali da, srećom, nije bilo prolaznika. Sin je premestio lične predmete u garažu, za svaki slučaj, izbegavao je da priča o tome s drugarima iz benda. Trošili su majčinu neveliku penziju, zato je držao privatne časove solfeđa, klavira, gitare, usne harmonike, nije mogao da kači o vrat jeftini primerak, već samo najbolje parče.
Seo je bliže ivici ležaljke. Podržava laktove kolenima. Zuri u Konstantina, dok ovaj grize gorući patrljak.
„Kosta, da li i dalje misliš da sam previše štrčao u odnosu na vas trojicu?“
„U jeeee, dobili smo neočekivani nastavak!“, Konstantin opisuje rukama pravougaonik s obaveštenjem, ispaljuje opušak poput klikera, pa dodaje: „Što se mene tiče, treba da prihvatiš Ganetovu ponudu da vas seljačine pičkaraju i kite devizama u nekoj vukojebini!“
„Čoveče, slušaš li me šta ti govorim? Da li shvataš koliko si me ukopao grandž sranj…“, Retard nije u stanju da završi rečenicu.
Saginje se, kao da povraća. Konstantin ga udara između lopatica. Dodaje mu kriglu. Retard je ljutito odbacuje u stranu. Diše s naporom. Zuji pri izdahu, slično osici zarobljenoj u praznoj flaši. Tamne kapljice zaposedaju uglove njegovih usana. Ekipa vesla nazad. Čini mu se da raspoznaje huk sinhronizovanog izdaha. Grčevito hvata prijatelja za mišicu.
*
Dolazio je kod Vere isključivo nakon pola jedanaest, kada su vrata Markove sobe zaključana, a svetlarnik mračan. Sada mu izgleda da se klinac upristojio. Lice mu se pročistilo, nosi svilenu košulju, a gusta kresta kose je učvršćena gelom.
„Mama pokušava da vas dobije pola sata!“, dečakov glas mutira.
Konstantin napipava džepove kaputa, kao da traži mobilni telefon.
„Setio sam se!“, pucketa prstima. „Ostao mi je u kolima, dve ulice niže“, gestikulira da ne razaznaje u kom pravcu se „parkirao“.
Marko je svestan neprijatnog bridenja u grlu. Zamišljao je trenutak sličan ovome. U mislima je delovalo lakše, jednostavnije. Bio je odvažan, spreman. Savladao bi protivnika snažnim, preciznim direktom, ili majgerijem u obraz zarastao bradom, baš onako kako su ortaci iz kraja opisivali šorke na utakmicama omiljenog fudbalskog kluba. Međutim, stiče utisak da mu je kragna previše pripijena uza vrat, da su rukavi tesni.
„Ne, nije stigao. Sačekaću još koji minut, pa se spuštam.“, odgovara na poziv majke, koja pokušava da zadrži agenta za nekretnine što je moguće duže.
Konstantin mimikom izražava čuđenje. Naglašava korake, kao da amaterski pleše flamenko. Čita prezimena ručno ispisana na tabli interfona. Bezbedonosni sistem nije pušten u rad. Odguruje ulazna vrata.
„Ko zadnji, magarčina!“, dovikuje dečaku.
***
VLADIMIR BULATOVIĆ rođen je u Beogradu 1979. godine. Objavio je knjige priča Duhovi satire (Presing, 2013) i Elvira je sanjala (Književna Radionica Rašić, 2015) te romane Kaplarovo igralište (Partizanska knjiga, 2018) i Grandž (Partizanska knjiga, 2021). Radi kao nastavnik solo pevanja u muzičkoj školi.
djed je napustio tvornicu brodskih turbina i otišao ranije u mirovinu, samo kako bi se podjednako posvetio astrologiji i dugim noćnim šetnjama sa svojim trima bijelim kozama, što je na kraju krajeva bio i on sam, prema kineskom horoskopu. nikad nije priznao zbog koje se od brojnih blagodati počeo baviti baš tom životinjom, ali uvijek sam negdje duboko znao da se djed potajno nadao kako će se s najbržom od svojih koza skriti među dijelove broda pa usprkos nabijanju rogova od strane prvih susjeda i kaznama od grada otploviti sve do Trinidada i Tobaga i tamo se s goloprsim lokalnim mladićima upustiti u tradicionalnu utrku koza, osvojiti otočko blago i zauvijek ostati G.O.A.T. tog natjecanja.
(Rukopisi 44, Dom omladine Pančevo, 2021.)
***
STOLAC
bez da je itko drugi primijetio otac je prisvojio naš stolac na ljuljanje. u tom se stolcu ponekad ljuljalo toliko očeve odjeće da bi čovjek pri nekom pospanom pogledu mogao pomisliti kako se ondje zibaju jedna ili čak dvije osobe, odjevene vrlo slojevito i za sva godišnja doba. u očevim hlačama, prebačenih preko naslona za leđa mnoštvo je kovanica koje tijekom dana nisu uspjele s ostalima pobjeći iz džepova, zvonilo poput zvonaca zimskih saonica dok je stolac naprijed natrag putovao šumskih stazama, ali nikamo zapravo.
***
LUKA MAVRETIĆ rođen je u Karlovcu 1991. godine. Pri Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu završava preddiplomski i diplomski studij Dramaturgije. Svoju poeziju objavljuje u velikim književnim izdanjima poput Zareza, Književne republike i Quoruma, a za svoje pjesme dobiva i priznanja; Zdravko Pucak za mlade pjesnike, Na vrh jezika, kao i poticaj za književno stvaralaštvo Ministarstva kulture. Član je Hrvatskog društva pisaca (HDP) i Saveza scenarista i pisaca izvedbenih dijela (SPID). Radi kao scenarist, copywriter i filmski redatelj.
probudi me u Jugoslaviji šezdesetih u borosanama i plavom radničkom mantilu u samoupravljanju i ostvarenim pravima radnika studentskim demonstracijama ’68. hoću da sam mlada tad
neka bude juli vraćamo se u dva radničkim autobusom iz fabrika na zajednički porodični ručak u metalčevim šerpama stan smo dobili od preduzeća opremili u Novom domu
probudi me u Jugoslaviji hoću šezdesetih da sam mlada na Novom Beogradu kome smo temelje dizali na omladinskoj akciji mi deca naših roditelja partizana gradili smo bolji svet uz pesmu
probudi me u Jugoslaviji šezdesetih hoću da sam mlada tad i da vozim te po šumama i gorama od Vardara pa do Triglava u žutom kragujevačkom fići da putujemo srećni uz Bitlse i Stonse na letovanje na Jadran može to biti Makarska antifašistička Istra ili Boka Kotorska s večeri u gradskim kavanama na belim prugastim stolicama sedeći pićemo malvaziju, jesti plodove mora i slušati klape
probudi me u Jugoslaviji kad nije važno bilo jesmo li Bošnjaci, Hrvati, Makedonci, Crnogorci, Slovenci ili Srbi kad smo svi bili Jugosloveni imali siguran kruh regres i putni trošak besplatno zdravstvo i socijalno kad smo svi smeli biti i bolesni i zdravi imali lepe zube i želju za potomstvom
(Rukopisi 44, Dom omladine Pančevo, 2021.)
***
LEPOTI
kad budem odlazila sa lica zemlje volela bih da budem okružena samo obiljem vode koja će prvi i zadnji put isteći sva iz umornog tela do tavanice ispuniti sobu zaobliti ćoškove oštrine i vratiti u početni krug prvobitnu toplinu i mrak bez ljudi voljenih lica koji bi prizvali sećanja doživljaje patnje i ljubavi sve čemu se težilo i što se postiglo dok se živelo
bez ljudi koji bi krali moj poslednji poriv i pravo na samoću lepotu bez svrhe oblika boja sa jedinim ciljem da vrati u krug ono što je celi vek iz njega bežalo lepotu nikad viđenu onu što smo je samo slutnjom znali kao pravu i ne znajući čekali da nam se ukaže tek onda kada više ne budemo mogli da je uhvatimo i provučemo kroz prste da joj se smešimo i drhtimo pred njenim postojanjem da je obgrlimo i legnemo pod nju sa žudnjom da uđe lepotu koja nikad nije dokazivala a ipak smo verovali u njenu moć da ništi prolazno preobražava i otkriva put što je celi vek varala i prilazila samo s maskom
kad mi se ukaže velika i nedeljiva volela bih da je doživim sama
*
a do tada kao u pesmi dženi džozef nositi haljinu boje purpura i crveni šešir koji ne stoji a i ne ide brati cveće po tuđim baštama brati lovorov list sušiti ga za zimu praviti kolače sa cimetom rendati pomorandžinu koru i biti okružena tobom kao vodom u predsmrtnom slutiti lepotu zamišljati joj konture konzumirati je zajedno lažljivu i divnu izgarati i rađati se iznova u vatri u tvom jeziku koji bukti u rečima čiji razumem smisao u jedinstvu zodijaka u vazduhu koji nas iznova stvara dok kruži svetom koji smo proizveli između četiri zida osmislili i poredak i norme bez nacionalizama patriotizama bez ikakvih izama bez ikakvog erosa u zloupotrebi eros je samo u tvojim šapatima i tvojoj žudnji u krevetu koji ne priznaje države i narode u regiji gde je jedina zastava čaršav koji otkrivam da bih ti životinjskim nagonom rekla volim
***
SVETLANA SAVIĆ rođena je 1993. Književna kritičarka, društvena aktivistkinja, po zanimanju profesorka srpskog jezika i književnosti. Živi i radi u Novom Sadu.
Nedužne jesenje jakne Omražene i nasušne Razmilele su se jutros U ekranu mog prozora Iako je avgust.
Kao da ih se stide Oni koji ih nose žure Bežeći od onih koji beže od njih Iz istog razloga – da prolaznik Za koga bez jakne ne marimo Ne pomisli da su ta braon I crna i teget i najnovija Kineska linija fluorescentnih Bolno žutih-zelenih-narandžastih Da mu ne padne na pamet Kako je to naš izbor!
Nepojamno je šta smo sve učitali U nedužne jesenje jakne. Pretvorili smo ih u biblioteke Tuge reume neplaćenih računa Kidanja zbog dece u inostranstvu Besa zbog nove ružne gradnje O bivšim ljubavima kao i o ljudima Uopšte da ne govorimo Odlazeći ponekad toliko daleko U reviziji svojih nezadovoljstava Da smo im prišili i istorijsku krivicu!
Gledam ih One poput robinja trpe Naše grubosti i daju sve Od sebe da nas zaštite. Znaju da im je vek sve kraći, A nisu smrknute zbog toga. Dostojanstveno nose Popucale rajsferšluse Deformisane rukave Štepove u rasipanju Iz kojih tu i tamo Poleti neko pero Iako je avgust.
***
NE OBRASTANJU
To je uradila Cvetajeva. Pokosila kosu Ne jednom. Ne zato što je bila hrabra, Zato što je bila Cvetajeva. Čin otkrivanja glave Namenjen je slobodi okolnih Pre svega pogleda.
To je uradila prijateljica Koja je uskoro spala Sa liste živih Lako kao kosa Na lako održiv pod Frizerske radnje. Taman kada je postala najlepša Otkada je inače lepu znam.
To sam uradila svom ocu Onda kada su crni talasi I posebno dugačak pramen Preko čela zgodnog momka Naglo postali sede čekinje. Onda kada to više nije bio on Ja sam uz pomoć glatke glave Pronašla novog njega.
Samo sebe ne još. Jer sam kukavica Da zvanično ogluvim Za vox populi i pustim Dlan da mazi paperje Prvorođeno iz glave. Odvažna, doduše, U predelu svesti i nakana Takođe neobrijanom.
***
MARIJA KNEŽEVIĆ rođena je u Beogradu, 1963. godine. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu, magistrirala na Državnom univerzitetu Mičigen (Michigan State University, USA) na grupi za Komparativnu književnost.
Objavila je sledeće knjige: Hrana za pse (roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989), Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994), Stvari za ličnu upotrebu (poezija, Prosveta, Beograd, 1994), Doba Salome (poezija, Prosveta, Beograd, 1996), Moje drugo ti (poezija, Vajat, Beograd, 2001), Querida (elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda, Vajat, Beograd, 2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003), Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003), Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja Knjiga o nedostajanju, Wieser Verlag, Wien, Austria, 2004, dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković), Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, Otkrovenje, Beograd, 2000), Ekaterini (roman, Filip Višnjić, Beograd, 2005), In tactum (poezija, Povelja, Kraljevo, 2005; nagrada Đura Jakšić, 2006), Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007), Knjiga utisaka (kratki eseji, Treći trg, Beograd 2008), Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić), Fabula rasa (priče, rad na knjizi je finansirao KulturKontakt iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008; priča iz ove knjige, „Bez straha od promene”, predstavljala je Srbiju u godišnjem zborniku Best European Fiction za 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA, prevod na engleski: Will Firth), Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, Austria, 2009, prevod na nemački: Silvija Hinzmann), Ulicznice (slowo/obraz terytoria, Gdansk, Poland, 2009, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić; ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezijePesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk), Ekaterini (Дорога жизни, Санкт-Петербург,Россия, 2011,prevod na ruski: Larisa Saveljeva), Šen (poezija, Mali Nemo, Pančevo, 2011), Fabula rasa (priče, Mali Nemo, Pančevo, 2012), Ekaterini (Istros Books, London, United Kingdom, 2013, prevod na engleski: Will Firth), Tehnika disanja (poezija, Povelja, Kraljevo, 2015), Auto (roman, Agora, Zrenjanin, Novi Sad, 2017), Moje drugo ti (odabrane pesme, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019), Breathing Technique (Zephyre Press, Massachusetts, USA, 2020, odabrane pesme, dvojezično izdanje, prevod na engleski: Sibelan Forrester), Krajnje pesme (poezija, Povelja, Kraljevo, 2020).
kad me ostavio Valter Bom nije bilo tople vode hladan tuš razbuđuje cijelu zgradu emocije izlaze isključivo na usta (Valteru to prija, Walter’s ego likes this) grad je opkolila bljuzgavica hodala sam kao vješalica na koju je neko natakao glavu i plavu periku ne priznajem još uvijek spavam u svom La La Landu hard facts are the hardest to handle (Bom to mrzi, Bohm disapproves) ne priznajem dobila sam prvi put sa deset (Valter tvrdi da sam dobitnica, Walter congratulates on your win) ne priznajem da čuvam pisma bivših ljubavnika svi su bili mnogo nježniji od Valtera imali su sulude ideje koje su igrale oko mene kao Indijanci oko vatre ja sam se kitila njihovim ludilom kao bijelim perlama bilo ih je dovoljno za sve moje drugarice (Valter se mršti, Walter’s face turns red) dan kad me ostavio Valter Bom bio je primamljiv kao i sam Valter dramskih efekata nikad dosta tvrdi on i smije se.
***
GREGOR
Gregor me doziva on bi volio da sam tu Gregore moraš izgovarati moje ime glasno ali da ne čuju komšije GREGORE GREGORE GREGORE pišem tvoje ime velikim slovima ne mora sve da bude onako kako nalaže pravopis Gregore Gregore Gregore večeras je pun mjesec smiješ se i misliš da to ne pravi baš nikakvu razliku.
***
NIKO NIKAD NIJE UMRO U BEČU
Klaus (20) umjereno uzima drogu umjereno pije noću ide kući uberom u metrou ne priča sa strancima metro je crkva tamo svi govore u sebi osim ludaka od kojeg okreću glavu on je svačiji prijatelj ali priča isključivo sa bogom bogu je neprijatno on se smješka dok ne izađe na sljedećoj stanici Klaus (50) sve češće radi analize krvi svjestan da je umiranje preskupo ne može da priušti slobodne dane Klaus (80) je na težim drogama broji dane i vagone danima i vagonima unazad pa se zbuni i krene iz početka smije se blago i zahvaljuje kad mu ustupim mjesto volim da gledam njegov veliki nos i slutim njegova nedovršena posla ali on ima vremena ima vremna ima vremena jer niko nikad nije umro u Beču.
***
NATAŠA GUDELJ rođena je 1997. u Trebinju. Završila je Gimnaziju Slobodan Škerović. Studentkinja je master studija Digitalne ekonomije na Ekonomskom univerzitetu u Beču i uporedo je zaposlena kao specijalista za marketing. Članica je književne grupe Forum mladih pisaca koja se okuplja u podgoričkom KIC-u Budo Tomović od 2015. godine. Osvojila je treću nagradu na konkursu Ulaznica 2019, a jedna je od finalistkinja 32. i 33. Festivala mladih pesnika u Zaječaru. 2021. godine ulazi u finale konkursa Mladi Dis kao i Festivala poezije mladih u Vrbasu. Iste godine osvaja treću nagradu na književnom konkursu Sremčevi dani – Bal u Elemiru. U septembru 2021, osvaja prvu nagradu na konkursu 51. Ratkovićevih večeri poezije za pjesnike do 27 godina, u Bijelom Polju. Pobjedom na ovom festivalu omogućila je štampanje svoje prve zbirke Heterotopija. Objavljivala je u zbornicima i književnim časopisima: Raspoloženi za ptice, ili je već neko to isplanirao, Rješenje zagonetke, Bespomoćne riječi, Kolažiranje, Pisci ne padaju s neba, Rukopisi (40, 41, 42, 43), ARS, Vesna, Trag kao i na portalima Astronaut i Čovjek-Časopis. Njena poezija se može čitati u izboru PAF konkursa (2019). Prevedena je na francuski jezik, dok je prevod na grčki jezik u najavi.
Došao je mali kombi i parkirao se između zgrada, dva su čovjeka iznijela veliku kartonsku kutiju i unijeli je u naš stan. Bila je to veš‑mašina, marka Gorenje. Prva u zgradi!, kako je rekla komšinica s trećega sprata. Mislio sam – sada svi znaju za mašinu, svakog časa mogu navaliti na naša vrata s prljavim vešom. U malom kupatilu nije bilo mjesta, otac je bonsekom otpilio nosače lavaboa, odvalio ga iz pločica i kao neki truli eksponat napadnut kamencem izbacio vani, pred vrata WC‑a. Na njegovo mjesto stavio je veš‑mašinu. Od tog dana, zakrenuti u prilično nezgodan položaj, prema zidu na kojem nema ogledala, umivali smo se i prali zube nad kadom; na rub kade zakačio je odvod – sivo, gumeno crijevo; na njega je mašina u kadu ispuštala crnu, smrdljivu tečnost koja se pušila. Centrifuga je bila nevjerovatno jaka, tresla je WC kao da u njemu polijeće avion, mašina je odskakivala u mjestu i hodala po kupatilu; bacala je sve sa sebe, razbijala bočice, kutijice, četkice, sve ono za šta smo u početku smatrali da je stavljeno na dobro i ravno mjesto, jer drugih mjesta, osim uskog ormarića, za ostavljanje sitnica u malom kupatilu nije bilo. S njene desne strane je kada, s lijeve WC šolja i otac je zaglavio neku debelu gumu između njih da mašina ne hoda. Čudesno lijep osjećaj praćen neopisivom milinom razvijao se u meni kada sjednem na šolju i desnom butinom pritisnem veš‑mašinu u trenutku dok ova upada u centrifugalni trans. To traje nekoliko minuta, uz kvrckanje programatora na mašini koji se sam okreće i stvara misteriju, u meni narasta neodrediva želja da se sklupčam poput fetusa i na tijelo koje se stresa od jeze, a koža se ježi, primim sav spiralni zvuk i vibracije visokih obrtaja. Nije se to moglo porediti ni sa čim, zatvarao sam se u WC i kad nisam imao nuždu, gasio svjetlo, pokrivao se peškirom ili pravio mali šator od čaršafa izvađenih iz korpe za prljavi veš; priljubljen leđima o prednju stranu mašine, sklupčan, privučenih koljena, osjećao sam ritam na leđima koji govori – hu, hu, hu, u kojem nešto diše kao čovjek; mogao sam nepogrešivo prepoznati čas u kojem mašina uzima vodu, deterdžent, melje veš, izbacuje prljavu vodu, stoji, pišti prije nego naiđe transična centrifuga. Od svakodnevnih sjedenja u mračnom WC‑u, na podu od hladnih pločica dobio sam upalu mokraćnih kanala, jedan se kamenčić, iako sam bio dosta mali da se stvori i okrupnja, zaglavio u mokraćnom cjevovodu. Neprestan nagon tjerao me na pišanje, nisam mogao da pišam, sjedio sam na šolji kao žena, kap po kap mokraće iscjeđivala se iz crvenog i bolnog glavića i pravila mi nezamislive bolove. Majka je čučala ispred mene, govorila mi da se napnem. Srameći se da dotakne rukom bolno mjesto, donosila mi je neke biljne čajeve da ih pijem naiskap. Neko joj je rekao da pri upali mokraćnih kanala treba piti što više čaja, ali ne kada je kanal začepljen kamencem, pa je mokraća koja se stvarala u velikoj količini pravila još veći pritisak na mjehur jer nije mogla izaći; a to je već bila priroda moje majke – napravi najgore iz najboljih namjera. Onda je ukućanima trebao WC zbog njihovih potreba, stavili su me na tutu u hodnik. To je ista ona zelena tuta (gurnuta je iza WC šolje) na kojoj je sjedio otac kada je progutao svoj zlatni zub; tako je lakše hvatao sopstveno govno; kada ga snese u tutu, razmrvi ga i u njemu pronađe progutani zlatni zub, taj mu zub ili zlatnu navlaku protetičari opet namjeste, pa kad se smije i pokaže tu navlaku, uvijek pomislim na zelenu tutu i govna. Da patnja neće proći ni nakon gutanja biljnih čajeva i uzaludnih pokušaja da se prospava noć, majka je shvatila ujutro, kada sam se valjao od bolova, a mjehur se napuhao kao balon koji je neko morao doslovno probušiti iglom. Postoji taj osjećaj kada ti se neizdrživo piški, a nisi u prilici da otkopčaš šlic i olakšaš dušu – presamićen trpiš narastajuću nuždu koja ne može proći ko što svaki bol prođe; tada pomišljam na kakvim bi mukama bio čovjek kad bi mu neko žicom ili konopcem svezao kitu da više nikada ne može da piša; vjerovatno su ljudi mučeni i na taj način – beskonačna je ljudska mašta. Otac je iz garaže izvezao zeleni prinz, ušao sam u njega i sklupčao se na zadnjem sjedištu. Miran je, to je dobar znak, u njemu nema, kako mi je majka jednom ispričala, one hitrine i panike kada me je s tri godine života strpao u fiću i odvezao na pregled kod doktora Prohića – imao sam teško trovanje stomaka, Prohić je rekao da me mogu spasiti samo Bog i lijek streptomicin kojeg tada nije bilo kupiti u Jugoslaviji; otac je plakao misleći da me gubi zauvijek; majka je iz poštanske kabine nazvala rođaka u Soči na Crnom moru i on joj je poslao spasonosni streptomicin koji je putovao deset dana nekom hitnom poštom; ona kaže da je u tih deset dana otac znao zaspati sa mnom u naručju, pa ako trebam umirati, neka umrem na njemu, ja sam buncao, prenoseći tako svoje snove javno, da ih svi čuju. Dovezli smo se u čekaonicu za urgentne slučajeve koševske bolnice, naoko se moglo vidjeti da nisam najhitniji slučaj, jednom dječaku je neko rekao da će umrijeti i tražio je da s njim pođu njegove ptice u kavezu, taj kavez s dva papagaja stajao je na stolici kao neka bajka, ptice su kriještale i ja sam za trenutak izgubio osjećaj bola, da bi se bol iste sekunde vratio, čini mi se jači nego ikad; previjao sam se od bolova, spao sa stolice na koljena i u tom položaju čekao svoj red. Poznati sarajevski urolog rekao je majci da ostane ispred ordinacije, meni je rekao da legnem na krevet usred sobe i da skinem gaće; ne do koljena, već skroz jer mi noge moraju ostati slobodne. Na krevetu nije bilo jastuka, samo gumeno platno pod guzicom koje hladi i, kako mi se činilo, umanjuje bol; naravno, bol se smanjivao od straha, tako da sam u jednom času rekao doktoru da mi nije ništa i da mogu ići kući. On je donio neko tanko i providno crijevo promjera slamke za sok, uzeo moj mali crveni glavić između svoja dva debela i velika prsta, stisnuo ga i kroz bolni otvor počeo u mene uvlačiti centimetar po centimetar dugog crijeva. Ono je nestajalo u meni, činilo mi se bilo ga je već pola metra unutra, negdje u mojim kanalima. U jednom času, vrh crijeva je dotakao zaglavljeni kamenac u mokraćnom kanalu, doktor je puhnuo u njega kao u slamku i pomjerio ga da spadne u mokraćni mjehur. U tom času mokraća je pod strašnim pritiskom prsnula iz mene i doktor je brzo izvlačeći crijevo pokušao da izbjegne taj mlaz koji nije pišao samo njega nego i tabele i slike po zidovima. Nastupilo je jedno neviđeno olakšanje koje do tada nisam poznavao, njegova pojava bila je uslovljena teškim mukama na kakve me život do tada još nije bio stavio, ali i sram jer sam popišao čovjeka u bijelom mantilu od glave do pete. Doduše, on je na takvo pišanje bio navikao, pomicao je ljudima kamence u mokraćnim kanalima, mlazevi mokraće po bijelom doktorskom mantilu i njegovim naočalama bili su očekivana nagrada. Kamenac je poslije par dana ispao iz mene, baš kako je doktor rekao – u trenutku kada budem mokrio; kvrcnuo je od porculansku šolju i kao fliperska kuglica zarotirao se po njoj, uspio sam da ga uhvatim. Bio je veličine zrna bibera, stavio sam ga u regal pokraj mliječnih zuba koji su također tih dana ispadali iz mene. Nisam bio siguran kako i od čega kamenac nastaje i da li će se vratiti, s obzirom na to da sam ga dobio jako mali. Kada je nakon intervencije utrčala u ordinaciju (nije mogla iščekati), primijetio sam da je isto mislila i moja majka; upitala je doktora da li ću ja uvijek imati taj problem s kamencem, on joj je šeretski odgovorio tako što je stisnuo šaku i njom učinio brze pokrete rukom gore‑dole, ona se zacrvenjela; tada nisam znao šta to zna i, sada mi je jasno – to je veoma prosta oznaka za mušku masturbaciju, vjerovatno je mislio da će mogućnost povrata kamenca otići s dolaskom faze samozadovoljavanja. Dok je čekala tu fazu, majka je gledala da u frižideru uvijek bude bočica s kapima uroterp, koje mi je tog dana propisao poznati sarajevski urolog; svaki put kad osjetim neko peckanje u ćuni, a to je obično dolazilo od hladnih, promrzlih nogu ili sjedenja na hladnom i vlažnom mjestu, otvorim frižider, nakapam dvije‑tri kapi uroterpa na kocku šećera i pustim da mi se kocka istopi na jeziku. Zaista, za pola sata svi simptomi, peckanje i otežano mokrenje prestaju kao da su rukom odneseni. Kada sam ulazio u WC da opet, uz novu veš‑mašinu, doživljavam materično‑centrifugalne transeve, sa sobom sam uvijek nosio te spasonosne kapi od kojih kocka šećera požuti kao da po njoj iskapaš dvije‑tri kapi vlastite mokraće.
***
DAMIR UZUNOVIĆ (1965, Sarajevo) pjesnik je, prozni pisac, urednik i izdavač. Objavio je tri knjige pjesama: Brod sa talismanom (1991), Mađioničar (1995) i Ljudi i ptice (2005), te knjigu priča Kesten (1996); audio izdanje Kesten – drugačije izdanje (2020). Djela su mu uvrštena u antologije bosanskohercegovačke proze Pod pritiskom (2008) i Rat i priče iz cijelog svijeta (2009) te u antologije poezije Ovdje živi Konan (1997) i Zašto tone Venecija (2012). Prevođen je na engleski, francuski, turski, makedonski i slovenski jezik. Voditelj je izdavačke i knjižarske kuće Buybook od 1996. godine, gdje radi kao urednik.
sumnjam u boje; ne znam više koja je koja, razlijevaju se preko rubova i uvlače u crne točke slijevam se u kut i postajem ništa
voliš li me kada me nema? jesam li ja ja i kada ukočeno tijelo bez svijesti stoji kao skulptura u muzeju grada kraj slučajnih prolaznika
sumnjam u svijet, uspomene, svjetiljke, vozila za hitnu pomoć i aparate sa crticama sumnjam u riječ epilepsija jer zvuči kao opaka bolest ili glupost kao tepsija − sve, a ništa
sumnjam i da si ti pojela onu čokoladu s lješnjacima jer ostali su samo lješnjaci bolest jede život žličicom ali sumnjam u smrt jer toliko je puta već dolazila pa trupnula vratima i otišla u zadnji čas
bojim se da će od mene ostati samo dijagnoze i nešto crno, kao pregorjela fotografija sumnjam da ću se moći javiti telefonom kada odem pa smanjujem fond riječi sumnjam u nalaze, magnete i strojeve najviše da nećeš u toj hrpi riječi vidjeti ljubav sumnjam
***
KREVET DO PROZORA
prvo su bile velike žute oči pa velika prazna soba a sada tri vlati trave usred pustog grada povjetarac ih njiše i mirišu na daljinu kao kraj naše ulice na bazgu
ujutro brišem kapi krvi iz nosa ugruške skrivam u maramice koje si mi kupila na kiosku gospođa na krevetu do prozora puši cigaretu smrti u lice, u noć u tišinu pred jutro smrad kamuflira žutim dezodoransom „Fa“, na ljeto, na sunce govori dijete, ti si mlada cijeli život je pred tobom
***
DUGI OTOK
bolest je dugačak otok, neistražen po njemu putuju krvna zrnca i crtaju karte kao da imaju plan gradnje pluća se stežu kao na -25 usred čakovečke zime utezi od betona na svakom rebru tišina parkirana između dva udaha
svega ima, i čekanja i bure i sjevera i rijeke i mora i plave boje, kamenja, sve je meni u toj glavi jasno samo oni trube o nepravilnostima na magnetu i da nema onoga što vidim
bolest je more bez otoka kažu ali mi imamo naš u obliku kruške ovdje vežemo udice, slažemo olova i čekamo nova mišljenja i orade
***
LJUBAV SA ŠESTOG KATA
sa šestog kata balkona izgledaš kao beštija kojoj treba ruka hoću dozvati tvoje ime, ali je predugačko predomislim se u pola riječi pa zvuk odlazi u glupost zamišljam da filmski navlačim jaknu na golo tijelo i trčim dolje preko sto stepenica jer što ako odeš a ja ostanem sama nasred ceste kao tetrapak mlijeka na ulici Radmile Matejčić kada stane bura ne mogu podnijeti još jedno hladno stajanje u noći uz glumu osmijeha s kraja reklame Domestosa
od svih bolesti ljubav će me najprije ubiti
***
ŽELJKA HORVAT ČEČ (Čakovec, 1986.) objavila je zbirku pjesama Moramo postati konkretni (VBZ, 2015.) i knjigu proze 4 brave (VBZ, 2016.). Uvrštena je u antologiju mladih pjesnika regije Meko tkivo, te u Le fantôme de la liberté – Fantom slobode, panoramu hrvatskih autora na francuskom jeziku. Članica je pjesničkog međunarodnog projekta Versopolis. Dobitnica je nagrade Ulaznica 2013. godine za poeziju, a pjesme su joj prevedene na engleski, njemački, francuski i švedski. Živi u Rijeci gdje organizira književne tribine „Pisac i građanin“. Žena, majka, antifašistkinja, navija za Arsenal, Rijeku i Greenbay Packerse, a voli i otići barkom u ribolov.
Pošla sam u čekaonicu gde se mahom stariji nadaju svom izlečenju mada nađe se poneko mlad kom je vreme rano potkresalo krila Baš pre toga sretoh Nekog s kim sam trenirala Nije bilo dovoljno devojčica dolazile bi ostajale kratko i odlazile pa sam trenirala s dečacima Taj mi reče – Dobro si se borila I ja se setim: nekad sam se borila bila sam uporni krilati borac Ne znam šta se posle desilo ili bolje šta se nije desilo Sad sedim u čekaonici sa invalidima trudnicama decom Svi oni imaju prednost Mislim – neka, tako i treba Bar negde nekakvog reda kad nas smrt sve podjednako voli
***
BALKANSKI STAR WARS
Pre nego se otisneš Pre no što padneš u naš zoološki vrt Ništa ne uzmi zdravo za gotovo Naročito ne plodove ili darove Ovde nije baš pogodno tle Sve što su preci bacali kao teret niklo je i niče Ne možeš razlučiti pitomo od divljeg Snove od želja što ti se upliću oko nogu poput otrovnih puzavica
Rasti na drugom mestu! Neću reći: boljem jer je ovo jedino najbolje mesto na svetu Srce univerzuma u kojem dišeš teško i isprekidano Alergija na koju si navikla A znaš i ti – ono najbolje nije uvek dobro uvek zdravo Zato odloži: mač koji držiš u rukama pred sobom pogled kojim šaraš tražeći čiju glavu da posečeš moć da u sekundi napraviš scenu borbe vrednu pamćenja
Ovo nisu Ratovi zvezda Nije čak ni tvoj rat Mačevi koji svetle Ostaviće te u najgoroj tmini Odloži i beži! Odloži i beži!
Dok imaš od koga dok imaš čemu I neka sila ostane za tobom
***
PISMO IZ OZA
Izdaju me obe hemisfere Balkoni ne računajte na mene Cveće zalivaj se samo Život je na tamnoj strani Meseca U ovom životu prašina je kosmička I ne prekriva nego otkriva Ušla sam a da nisam zakoračila Rupe na putevima igraju se Sa mnom i sa tobom Naviknuti na neudobnost Nastavljamo pravo
U ovom gradu izumiru Životinje i ljudi To bi bilo sve Što TI treba da znaš
***
DEUS EX MACHINA
Ponekad tehnika zataji u vrlo vrlo važnom trenutku. Gotovo čujem kikot s neba ili onog što se javlja iz podruma donjih. Ponekad razlog ne postoji. Deus ex machina. Nešto bitno nestane u etru kao galeb koji omašuje ribu. Jednostavno podsećeni da viša sila ne spava, da se slatko smeje frekvencijama, talasima, satelitima, antenama… Ljudi su nekad razmicali mora. Ljudi su nekad pomerali planine. Ljudi su nekad živeli u pustinjama i znali sve što treba da znaju jer ih je Glas o tome obaveštavao. I mirno su spavali jer su znali da će svaka poruka stići onom kome je namenjena uprkos kiši, vatri i poplavama – možda tada još izvesnije. I mirno su spavali jer su znali da će stići na određeno mesto makar ih nevidljiva ruka prenela. Čuda nikad nisu zakazivala, ali ljudi jesu ali ljudi jesu.
***
RADOJKA PLAVŠIĆ RANKOVIĆ, rođena 1978, profesor srpskog jezika i književnosti. Član Krajinskog književnog kluba i uredništva časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja. Živi i radi u Negotinu.
čovjek-časopis 