SAMO SAM JOŠ TEBI DOBAR, MAMA
Vrlo sam nezgodan
Ne ponosim se koliko mogu da popijem
Uvredim i povredim
Sve moram da saznam na teži način
Preko trnja do zvezda, izlizana stara fora
Ne pale latinske mudrosti u modernom svetu
Ovde se baš i ne snalazim.
Ali ponekad ume život da se poigra sa mnom
Složi sve što je naumio, pruži radost
I budem najbolji
Osetim kako najzad kreće onako kako meni odgovara
Iznenada svrate nežni dani.
Tad se isključim i dišem osmehom
Dok opet ne krene spontana borba
Pa vratim ratničke boje i napadam prvi
Možda sam sam nabacio teret prošlih dana
I kriv što postaje teži
Ali jedino tako mogu da izguram ovo do kraja.
Za nekoga ko se desio slučajno
Živim najbolje što znam.
***
NA PUTU DO KUĆE
Odlučio sam : šetaću više
Možda tako smirim vrištanje iznutra
Ima dana kada klizi onako kako valja
Tada hodam samouvereno
Gutam sunce, širim svetlost
Smejem se i lovim poglede
Nekad se sve vrati
ne dižem roletne danima
Teško je kada ne dolaze reči
Potrebnije su od vode
Teško je kada muzika ne deluje
i nemaš gde iz kaveza,
Onda hodaš.
Prelazim most
Idem strahovima u susret
Osmehuju mi se, podižem srednji prst
Nastavljam dalje, uvek nastavljam dalje.
Na putu do kuće mogu da napišem roman
Jeftin, truo i prelep :
Jedna devojka se smešila na poruku
Deluje kao dejt i rešavanje seksualne frustracije
Nova deca uče bol školskog dvorišta nakon nezgodnog doskoka
najvažnije je na vreme znati – potrajaće.
Na putu do kuće umem da se izgubim
Pronađem ulicu u kojoj nikada nisam bio i lutam
Sveo sam se na jednostavnost
Imam nepromišljene dečije odluke
Popriličan niz loših izbora
Kada naiđem na rešenje, zaboravljam šta sam zabrljao
I uživam u trenutku.
Zaista je smešno čime sve popunjavamo usamljenost
Jednom kada umirim strahove, reći će mi :
Nastavi da improvizuješ, dobro ti ide.
***
SVE VIŠE POLOVAN, SVE MANJE BUNTOVAN
Ranije sam lovio noći kao ove
verovao da pružaju odgovore
mislio sam : postaću najbolja verzija sebe
dok sam imao svetlije podočnjake i vedrije snove
sada koračam za zdravlje porodice i obnovu iskrenih prijateljstva
malo je stvari koje nas drže u sadašnjosti
malo je stvari koje nas drže
ranije sam energičnije postupao i bilo me je svuda
retki udarci u pleksus, gubljenje vazduha i ponovno ustajanje
sve više polovan, sve manje buntovan
zacelim, pa krvarim i sve ukrug
jeftine zabave i velike reči, velike zabave bez reči
ljudi koji volim dele sa mnom ludilo i dajemo sve od sebe
krajnja ekstaza ne krije ništa osim raspadnutog buđenja
tada stvari izlaze na videlo
pa sve ponovo, pa sve ponovo
imamo ovaj život da ga uništavamo onako kako mislimo da treba
ako sam tu još kratko, budite sa mnom i biće nam dobro
ako ipak ostarimo, budite tu da pričamo izmišljenoj deci šta nikako da ne rade
i ‘toga u moje vreme nije bilo’
ja ništa nisam birao, niti je išta biralo mene
samo neka ide muzika i budite tu
ono što mi treba nalazi se u pivu, rokenrolu i vama
ja živim ovaj život
sve više polovan, sve manje buntovan
ne tražim odgovore
ali znam : idemo do kraja, pa kako nam bude.
***
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije:
Sve je baš lako (Presing izdavaštvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020).
Nova zbirka “Nekada smo živeli samo za subotu uveče” je u pripremi.
Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, čovjek-časopis.
Trenutno živi i radi u Beogradu.
I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
čovjek-časopis 