PROBUDI ME U JUGOSLAVIJI
probudi me u Jugoslaviji
šezdesetih
u borosanama i plavom
radničkom mantilu
u samoupravljanju
i ostvarenim pravima radnika
studentskim demonstracijama ’68.
hoću da sam mlada tad
neka bude juli
vraćamo se u dva radničkim autobusom iz fabrika
na zajednički porodični ručak
u metalčevim šerpama
stan smo dobili od preduzeća
opremili u Novom domu
probudi me u Jugoslaviji
hoću šezdesetih da sam mlada
na Novom Beogradu
kome smo temelje dizali
na omladinskoj akciji
mi deca naših roditelja partizana
gradili smo bolji svet uz pesmu
probudi me u Jugoslaviji šezdesetih
hoću da sam mlada tad
i da vozim te
po šumama i gorama
od Vardara pa do Triglava
u žutom kragujevačkom fići
da putujemo srećni
uz Bitlse i Stonse
na letovanje na Jadran
može to biti Makarska
antifašistička Istra
ili Boka Kotorska
s večeri u gradskim kavanama
na belim prugastim stolicama sedeći
pićemo malvaziju, jesti plodove mora i slušati klape
probudi me u Jugoslaviji
kad nije važno bilo jesmo li
Bošnjaci, Hrvati, Makedonci, Crnogorci, Slovenci ili Srbi
kad smo svi bili Jugosloveni
imali siguran kruh
regres i putni trošak
besplatno zdravstvo
i socijalno
kad smo svi smeli biti i bolesni i zdravi
imali lepe zube i
želju za potomstvom
(Rukopisi 44, Dom omladine Pančevo, 2021.)
***
LEPOTI
kad budem odlazila sa lica zemlje
volela bih da budem okružena samo obiljem vode
koja će prvi i zadnji put isteći sva iz umornog tela
do tavanice ispuniti sobu
zaobliti ćoškove oštrine
i vratiti u početni krug
prvobitnu toplinu i mrak
bez ljudi voljenih lica
koji bi prizvali sećanja doživljaje patnje i ljubavi
sve čemu se težilo i što se postiglo dok se živelo
bez ljudi koji bi krali moj poslednji poriv i pravo
na samoću
lepotu bez svrhe oblika boja
sa jedinim ciljem da vrati u krug ono što je celi vek iz njega bežalo
lepotu nikad viđenu
onu što smo je samo slutnjom znali kao pravu
i ne znajući čekali da nam se ukaže tek onda kada više ne budemo mogli
da je uhvatimo i provučemo kroz prste
da joj se smešimo i drhtimo pred njenim postojanjem
da je obgrlimo i legnemo pod nju sa žudnjom da uđe
lepotu koja nikad nije dokazivala a ipak smo verovali u njenu moć
da ništi prolazno preobražava i otkriva put
što je celi vek varala i prilazila samo s maskom
kad mi se ukaže velika i nedeljiva
volela bih da je doživim sama
*
a do tada
kao u pesmi dženi džozef
nositi haljinu boje purpura i crveni šešir
koji ne stoji a i ne ide
brati cveće po tuđim baštama
brati lovorov list sušiti ga za zimu
praviti kolače sa cimetom rendati pomorandžinu koru
i biti okružena tobom kao vodom u predsmrtnom
slutiti lepotu zamišljati joj konture
konzumirati je zajedno lažljivu i divnu
izgarati i rađati se iznova u vatri
u tvom jeziku koji bukti
u rečima čiji razumem smisao
u jedinstvu zodijaka
u vazduhu koji nas iznova stvara
dok kruži
svetom koji smo proizveli između četiri zida
osmislili i poredak i norme
bez nacionalizama patriotizama
bez ikakvih izama
bez ikakvog erosa u zloupotrebi
eros je samo u tvojim šapatima
i tvojoj žudnji
u krevetu koji ne priznaje države i narode
u regiji gde je jedina zastava čaršav
koji otkrivam
da bih ti životinjskim nagonom rekla
volim
***
SVETLANA SAVIĆ rođena je 1993. Književna kritičarka, društvena aktivistkinja, po zanimanju profesorka srpskog jezika i književnosti. Živi i radi u Novom Sadu.
čovjek-časopis 