KRILA
Pošla sam u čekaonicu
gde se mahom stariji
nadaju svom izlečenju mada
nađe se poneko mlad
kom je vreme rano
potkresalo krila
Baš pre toga sretoh
Nekog s kim sam
trenirala
Nije bilo
dovoljno devojčica
dolazile bi
ostajale kratko i odlazile
pa sam
trenirala s dečacima
Taj mi reče – Dobro si se borila
I ja se setim: nekad sam se borila
bila sam uporni krilati borac
Ne znam šta se posle desilo
ili bolje šta se nije desilo
Sad sedim u čekaonici sa
invalidima trudnicama decom
Svi oni imaju prednost
Mislim – neka, tako i treba
Bar negde nekakvog reda
kad nas smrt sve
podjednako voli
***
BALKANSKI STAR WARS
Pre nego se otisneš
Pre no što padneš
u naš zoološki vrt
Ništa ne uzmi zdravo za gotovo
Naročito ne plodove ili darove
Ovde nije baš pogodno tle
Sve što su preci bacali kao teret
niklo je i niče
Ne možeš razlučiti pitomo od divljeg
Snove od želja što ti se upliću oko nogu
poput otrovnih puzavica
Rasti na drugom mestu!
Neću reći: boljem jer je ovo jedino najbolje
mesto na svetu
Srce univerzuma u kojem dišeš
teško i isprekidano
Alergija na koju si navikla
A znaš i ti – ono najbolje nije uvek dobro
uvek zdravo
Zato odloži:
mač koji držiš u rukama pred sobom
pogled kojim šaraš tražeći
čiju glavu da posečeš
moć da u sekundi napraviš scenu borbe
vrednu pamćenja
Ovo nisu Ratovi zvezda
Nije čak ni tvoj rat
Mačevi koji svetle
Ostaviće te u najgoroj tmini
Odloži i beži!
Odloži i beži!
Dok imaš od koga dok imaš čemu
I neka sila ostane za tobom
***
PISMO IZ OZA
Izdaju me obe hemisfere
Balkoni ne računajte na mene
Cveće zalivaj se samo
Život je na tamnoj strani Meseca
U ovom životu prašina je kosmička
I ne prekriva nego otkriva
Ušla sam a da nisam zakoračila
Rupe na putevima igraju se
Sa mnom i sa tobom
Naviknuti na neudobnost
Nastavljamo pravo
U ovom gradu izumiru
Životinje i ljudi
To bi bilo sve
Što TI treba da znaš
***
DEUS EX MACHINA
Ponekad tehnika zataji
u vrlo vrlo važnom trenutku.
Gotovo čujem kikot s neba
ili onog što se javlja iz podruma donjih.
Ponekad razlog ne postoji.
Deus ex machina.
Nešto bitno nestane u etru
kao galeb koji omašuje ribu.
Jednostavno podsećeni
da viša sila ne spava,
da se slatko smeje frekvencijama,
talasima, satelitima, antenama…
Ljudi su nekad razmicali mora.
Ljudi su nekad pomerali planine.
Ljudi su nekad živeli u pustinjama
i znali sve što treba da znaju
jer ih je Glas o tome obaveštavao.
I mirno su spavali jer su znali
da će svaka poruka stići
onom kome je namenjena
uprkos kiši, vatri i poplavama –
možda tada još izvesnije.
I mirno su spavali jer su znali
da će stići na određeno mesto
makar ih nevidljiva ruka prenela.
Čuda nikad nisu zakazivala,
ali ljudi jesu
ali ljudi jesu.
***
RADOJKA PLAVŠIĆ RANKOVIĆ, rođena 1978, profesor srpskog jezika i književnosti. Član Krajinskog književnog kluba i uredništva časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja.
Živi i radi u Negotinu.
čovjek-časopis 