U naše vreme sve je bilo drugačije: s one strane Dunava bio je rat; s ove prazni rafovi.
Hleb su nam davali s kamiona, posle je došla kolona, al ni njih nismo baš nešto mnogo voleli. U međuvremenu, skočio je sa zgrade i onaj, i onaj, i ona.
U naše vreme niko nije gledao ko kakve patike ima, osim ovih što su nam ih po ulici skidali.
U naše vreme nije bilo toliko nasilja, Mortal Kombat uopšte nije imao mnogo krvi. Retko ko je duvao, nije bilo toliko droge, bio je samo heroin.
U naše vreme nisi mogao da čuješ da je pijani muž prebio ženu, ili da su neko dete maltretirali. O tome smo isključivo ćutali.
Bilo je bolje, bilo je para, više smo se družili. Mogao si da radiš šta si hteo; evo ja sam, na primer, propušila u desetoj. Mi smo se igrali napolju, u transformatorima pod visokom naponom i na krovovima visokih zgrada, sa kojih su on, on, i ona skočili. Slušali smo kvalitetnu muziku i uglas pevali najlepše pesme o seksu, nasilju, drogi.
Mi nismo bili opsednuti zvezdama, mi smo Kurta stvarno voleli. Ma sve je bilo mnogo bolje i mnogo smo bolji bili mi, a ne ko ova današnja omladina koja uopšte ne zna šta su prave vrednosti.
***
SONJA ANTONIĆ rođena je u ono vreme i sve teže joj pada kad neko omladini bilo šta zameri.
čovjek-časopis 