PODSETNIK
posle kraja sveta se krijem
iza vrata otvorenog ormana
jer vrata moje sobe nemaju ključ
i slažem stvari
sve od čega danas odustanem
nečije su nove pege od sunca
oproštajno pismo:
ako više nikad
ne budem raspoložena
to nije kolačić to je čajni svet
i umačem ga u nešto tešeće
(svi će se udaviti)
sebe čuvam
kao malo vode na dlanu
proključale
svako čelo ponosno na mene
prostrla bih među zavese na vetru
i šarene štipaljke
da se tamo razdani
zraci zvezda su surle slonova
koji bi se tamo dočekali
kad bi se zemlja stresla
ako u nju čuknem glavom
smirila sam strasti
i više ih ne prepoznajem
zbunjena posle dremke
dok ne osetim nervozu
što su mi misli prazne
čekam da se sve što znam
ponovo na mene sruši
da se smirim
ljudi koji su mi dragi
nekad izgledaju kao neko
koga ne bih zamolila
da me počeše ispod lopatice
jednom se oslonim
i posle mi zauvek fali nešto
pod obrazom i nadlakticama
volela bih da mi ramena ne štrče
iz buradi koja nisu videla grožđe
da ne mrzim ljude kojima suze oči
da im ne pridržavam desni
da ne iskrvare
rukama kao da držim trešnje
nepristojno je pred trešnjama zreti unazad
volela bih da sam iskrena
da su mi misli više kao deca
a manje kao mahovina
srešćeš me
kada se budem osećala kao istina
a ja ću te tešiti
da sam te lagala
fakultet, laž:
ništa pitkije mi se nije
nikad slilo
niz grudi
može pesak i da se jede
ako se daviš
ja nisam saksija ja sam čovek
sama ću se sastavljati rastavljati
birati svoje cveće stati na sunce
i padati s terase kad ja hoću
odustanem na trenutak
da predahnem
a trenutak se oduži
i ja ne znam da se vratim
osećam se kao ahilova peta
ali ona druga
na koju niko ne pomisli
jednostavna
kao puna linija
prazna
ja se ne kajem
ali neke je reči trebalo zazidati
sve što mogu da uradim je
da mi prsti uvek gledaju na dole
da mi se na rukama nikad ne zadrži
ništa oštro
svet je ipak fer
neće se ponašati kao da je bitno
što mene nešto žalosti
svet je samo svet
na površini i tamo dublje
gde mislim da stižem
ako zaplačem zbog posečene šume
zbog grane na šljivi koja se slomila
jer se najviše plavila
i nije znala da je sve što je dala
jače od nje
zbog beskućništva
sećanja koje se lepi baš za moje nepce
kao daljina knjige koju čitam
ali nije moja
da li je to vera
ako u praznoj sobi
u mrklom mraku
kada zaplačem pokrijem rukama lice
bila bih loš kustos
jer bih svuda plakala
performans:
suze padaju na dole i malo ulevo
po kinoi sa ajvarom i slaninom
umetnica, zvuči kao nešto što umetneš
u kosu da ne upada u oči
umetnik, zvuči kao nešto što umetneš
pod sto da se ne klati
verujem da se umetnost loših ljudi
prikrada istini svakog od nas
kao životinja koja ne prilazi
dok si živ
nekad mislim da sve mogu da razumem
to je svet
u kom su moje okolnosti blage
a tuđe sam zaboravila
svet sa visinama od betona
koje imaju čudnu naviku
da budu sive
da ih ne sanjam nikad
kako li se osećaju gradovi
u kojima se niko ne pronalazi
kada srcu odseku rep
njemu izraste novi grad
pogledati železničkoj stanici u oči
reći joj da je
samo građevina
i da je sve umislila
prođeš
i nisam ti važna
kao kraju aprila
nema mesta za ono što bih rekla
a gore bi bilo da ima
da negde stane i bude
a toliko sam želela da ide
da ga nema
to što iz crkvi
neprikosnovenih prijateljstava
izlazim nepričešćena
ne znači da ću ikad prestati
da ih gradim
rana se uzdizala
kao katedrala
kada ti čine nažao
ne govore više maternjim jezikom
ne oprostiti
iliti po ogledalima se nagledati
svojih leđa
nepravda služi da se njom okitiš
i prestaneš da se pitaš
ko ti skraćuje nokte do u lakat
jedna mala nevažna
načeta, unapred zaboravljena
koja nikad nije i neće
pomerati planine
pravda
mora biti zadovoljena
tom se ratu uvek vraćam
kao jastuku
kao otvorenoj kapiji
kao bioskopu
pravim uglovima
čini mi se da bih mogla da se udavim
samo da se ukrste
negde tamo
sve je toliko lično
da moje glave niču na drveću
umesto kruški
ljudi što zamišljaju druge ljude
ljudi sa kojima niko nije hteo da se igra
dva poštena čoveka
pa se igraju sami
ako ne može da se poludi nežno
onda to i nije za mene
pristala bih da budem zrno graška
kad bi to zrno bilo spokojno
šta mi je uzeto ne znam
moglo bi da odzvanja sirenom tramvaja
kojim dugo idem kući
svet koji vidim
ne sklanja se sa šine
svako sećanje nestaje kao glad
kad se najede vremena
moji vidici
razneseni
po zemlji po kojoj ne gazi
prošlost zamara zadržavanje
zarad moje sentimentalnosti
i nevečnog života
ali ne i to da srdačno visi u ormanu
da je obučem
odavno nisam obukla
ništa što se diže na vetru sem
podlaktica
ogrneš se čovekom
iako si toplija
upetljanom mora biti toplo
išla bih bosa ali imam mamu
majka često želi da me spakuje po kutijama
dok u sobi ne ostane ništa
što bi ukazivalo na karakter
koji stvari ostavlja van kutija
lepe su
na nekima ima cveća
otisnuti se
ali da me majka još uvek vidi
udarila sam ramenom o vrata
a videla sam vrata
i znala sam gde mi je rame
i opet sam udarila ramenom o vrata
vraćam se na pravi put
kao potkovica
umivam životinja lica
suvim rukama
bivam naivna među svojim cvećem
za to živim
pravda za mene
to mi piše kad zažmurim
***
SARA STANOJEVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Diplomirala je na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Dobitnica je Nagrade Timočka lira za 2019. godinu koju dodeljuju Radio Beograd 2 i Festival kulture mladih Srbije u Knjaževcu. Zahvaljujući tome objavljuje svoju prvu zbirku pesama “Nekoliko ogromnih toplina”.
čovjek-časopis 