književna pretpremijera: ZBIRKA PJESAMA VELIMIRA KNEŽEVIĆA “SLUŠNI APARAT”, Književna nagrada »Novica Tadić« 2021, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 9/2021; pet pjesama

OČEV SLUŠNI APARAT

Otac je, otprilike kada sam se ja rodio, postao nagluv.
Kasnije, bio je skoro sasvim gluv na jedno uvo
da bi u smrt otišao okomito glavom,
okružen potpunom tišinom, ali sa muzikom na prstima,
dok su njegove, sada već voštane, uši
podsećale na dve, uz glavu prislonjene, iskonske ribe
kojima je skliznuo u nemu dubinu.

Poslednjih godina on je bio gotovo gord na svoju gluvoću.
Delovalo je da je brižljivo neguje, kao poseban talenat
za filtriranje onoga što treba i što ne treba čuti.
Šalio se da on nije gluv nego da mi nerazgovetno govorimo,
a sa naročitim zadovoljstvom iz uha je vadio slušni aparat,
koji je i onako nerado i sa negodovanjem nosio,
pred televizorom i vestima koje su navirale kao bujica,
čupajući ga iz uha, ostareli baštovan
koji plevi korov iz svoje davno zasađene gradine.

Danas posmatram njegov slušni aparat
kojem sam godinama menjao bateriju,
stavljajući u njega, pod očevim nadzorom,
malu alkalnu tabletu za svetsku gluvoću.
Leži u metalnoj činiji ispod televizora,
ugašen i neosetljiv za sve haotične vesti
koje iznad njega tutnje.

Poslednja baterija koju sam u njega stavio,
pretpostavljam, izlila se i spekla, iscurila poput uha
u upali.
Svejedno, pružam ruku prema spravici koja sada izgleda
kao igračka, morski konjić, truba ili pužić
iz već tuđeg detinjstva
i, usred damara u sopstvenim ušima,
pomeram polugicu za paljenje sa off na on.

Ništa. Čovek i pred mašinom, kao i pred bićem,
oseti kada mu ne odgovori, slično izmaknutoj stolici.
Ipak duvam skupljenih usta, kao riba, u malu gumenu trubu
sličnu nekom rekvizitu, instrumentu
kakvog tragikomičnog orkestra iz nemih filmova.
Najednom, oštar i prodoran pisak. Aparat radi!
Ali smrt je mom ocu svakako vratila sluh
i otkada je otišao, čuje me i kada mu se obraćam šapatom.

***

HEROJSTVU TOLIKIH U DOMOVIMA GRADSKIM

Srdačan, iskren, napukao od vedrine – osmeh.
Pozdrav širok, rukom nevidljivu tablu
u vazduhu brišem. Glas stvarni, pogled pogledski –
herojstvu tolikih u domovima gradskim,
što su bez reči i tako solidno svikli,
da je to dostojno sivljenja,
na život u kome nema života,
na život u kome se događa i ne događa ništa.

Pristati tako snažno i sa tako upornom verom
na laž slavnog imenovanja!
Nikada ne biti pred dilemom –
da li su naše ruševine jalovih dana.
Ali njihov je osmeh kojim krštavaju to otkriće,
i taj osmeh ozbiljna voda, šaljivdžija vazduh
i prevrtljiva zemlja pozdraviće.

***

DVADESET OSMI NOVEMBAR

Spustili smo se meko kroz planinsku floru,
kao nož kroz tortu.
Za nekoliko minuta sa vrha planine,
od pojasa četinarskog, kroz bukvu i hrast, do jabuka
i približili moru.
Moja žena i ja,
slučajni kao trag u snežnoj pustinji,
poludivlja dva bivša anahoreta,
manita braća,
za godinu dana, jednu sezonu,
spustili smo se sa vrha života,
u život novi,
koji nam stostruko životom novim vraća.
Kao kristalni alkohol, kao gužva u prevozu,
kao anksioznost, kao najlepše golicanje
u kostima, plućima.
Skotrljali smo se sa vrha ne znam čega
do novog početka,
počupali kablove, betone, tamnice, lišće
i druge nežne žilice,
spustili smo se u predeo bez snega,
u stalno proleće,
u san naše Milice.

***

KOVITLACI OČIJU UPREDENI
U PRIZOR PRED KOJIM SE PROGOVARA

Ljudi koračaju
tvrđi od svojih imena,
što oko njih u vazduhu
vise, menjaju mesta i mrse se,
kao izlišni ukrasi.
Pojavi se senka, tanka kao nežan dodir,
a ipak oprlji druga lica.
Čeznem solidnost zanatlije.
Miris drveta, kamena i metala u obradi.
Miris ruku koje stvari spuštaju na svoje,
baš svoje mesto.
Dok te gledam, osećam ribe
u velikim zajedničkim pokretima
pod vodom, debelom i hranljivom
poput kože kitova.
Vode, kojoj su naftne mrlje
tek, tek, tek –
musavo lice deteta.
Ja se umnožavam gledajući te.
Primam poslušanje bezbrojnih navika
koje su tanki konac oko nogu.
Pratim svaki pokret, dete,
i sve me više ima.
Najednom, deluju plemenito
sve te horde Velimira.
Neki ustima lovi kišu,
što uvek zaobilazi oči,
a daje se tek toliko da utoli.
Neki je geografska karta
koja se tumači fonetikom.
Jedan je nemi rečnik.
Ima ih i koji su slikovnica.
Najviše me je sakriveno
u laticama visokog cveća
oko tvojih očiju.
Ima i onih što su u izbeglištvu
po pustinjama i nepoznatim gradovima,
gradovima koji znaju da su bili pustopoljine,
a pustopoljina je sve van tvojih dlanova
na kojima se odmaraju vode.
Moja preporođena kožo,
toliko si svoja da sam načisto –
uvek sam bezdomni falsifikat,
lažni dokument koji pečatiraš
jednim spuštanjem kapaka,
kad trepneš.
Mogu kroz zid tvoje sobe
da iscurim na drugu stranu,
da otkapam niz prozore i fasade
i da, kada od tvog buđenja svane,
isparim na listu sa prvim zrakom.

***

POŠAST STRPLJENJA

Zaluta li naše nestrpljenje
preko predgrađa u šumu,
drvo će jedno samo sebe
da isteše u gluvi instrument.
Ko poštuje vreme, obožava čekanje,
od njega se uz vazduh prijanja,
uz skelet prostora.
Na njemu nemarno vise dronjci
suvišne kore, kože, mesa.
Nevidljivi ofingeri plove,
love naša tela kao sudbine,
za dvokrilne ormane – gačce,
što u koloniji, ipak, samuju,
i blešte na šturoj krošnji
kao u mraku garderobera golotinja.
Zemlja pravi rupe u vodi,
reči svrdlaju u vazduhu
u koji upadaš glavom, nepodnošljiv.
Trava – moćna utešiteljka,
trava – pošast strpljenja,
razuzdana mirnoća na malim
komunalnim površinama
primorava me sijanjem da sednem,
da učim voleti čekanje.

***

VELIMIR KNEŽEVIĆ (1985) rođen je u Zemunu. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Univerzitetu u Beogradu.
Objavio je dve zbirke pesama: „Mrazovnik“ (2008) i „Dunav stanica“ (2019).
Živi i radi u Zemunu.