Zvezde se kusuraju, nebo svetluca. Noć je pitoma i lepa, ali kad je šetnja noću u pitanju, uvek je bolje jedno oko držati otvoreno. Kao kad isploviš čamcem, mirno more, vedro nebo, ali sudeći po nadimljenim oblacima što se valjaju iza planine, povratak u luku može biti dramatičan, barem će iskusni vlasnik čamca biti na oprezu.
Noć crna kao toalet-papir grafitnocrne boje. (Jedno vreme su bili popularni.) I iznenada, u dva (pogrešna) koraka, mračno je kao pod kamenom. Gde si to, Vanila!?
Malo je zalutala, rekla bi.
Otrežnjenje stiže za tili čas i eto je Vanila strejt ko štikla!
Da je na vreme razmišljala, mogla je da izbegne ovu prečicu, ali Vanila uvek ide kući najkraćim putem, kao pčela. Sada, kad ga je napola prešla, bilo bi glupo da se vraća jer prvi deo nije ništa bolji. Ustremljena ka čistini, protrčava .kroz neosvetljeni prolaz između zgrada.
Noć sad već kratka, kao frizura ošišana na opasno.
Dve su vrste straha. Jedan oštri naš oprez i čuva nas. Drugi preteruje, izaziva tahikardiju, pomućuje izbor prave reakcije. Beži ili bori se! Samo nikako, ali nikako, paraliza! Da li strah oživljava senke pa nas one, mrtvoživuće i puzeće uhode, pružajući ka nama svoje tmaste, bezmesne, ali daviteljski snažne ruke ili su pak senke te koje pobuđuju strahove, nervozu, osvrtanje, uzbunjuju creva da bi se, obodrene tim prvim uspehom, uspravile s trotoara, odlepile sa zidova i, pljosnate kakve jesu, coknule, ispupčile i otelotvorile.
Tako osovljene, nasuprot svakoj logici, senke su Vanilu istovremeno pratile i išle joj u susret tako da je ona u poslednjem trenutku uspela da isklizne u stranu kako je ne bi stisnule u sendvič! I dalje ne zna da li tripuje ili se neko za njom šunja, pa kako ona ubrza, tako i on ubrza, kako ona uspori, tako i on uspori – dok je ne zgrabi!
Ne zastaje, ne osvrće se. Ne pada joj na pamet! Počinje da trči koliko je god noge nose dok u šakama steže sandale, sva sreća te ih je na vreme izula. Laktovi joj zahuktalo rade kao klipovi neke mašine. Tako i brekće.
Najzad njena ulica! Privid bezbednosti koji pruža poznati kraj. Stepenice do prvog sprata prešla je u tri koraka, a onda usporila. Počela je da vuče noge i na prvom sledećem odmorištu sela da predahne, a onda polako, držeći se gelendera, nastavila skroz do gore. Zgrada nema lift.
Kada je konačno ušla u stan, opustila se. Od straha puna toksina, kao da je nagazila na otrovnu ražu. Otišla je da opere ruke i radila to malo duže nego obično, ne toliko zbog toga što je dirala prljave đonove, koliko zato što ju je ta radnja smirivala. Šake kao da vajaju jedna drugu.
Bolje bi ti bilo da opereš noge nego ruke! Pogledala je tabane – crni. Ako bi sad zgazila na beli papir, videlo bi se da nema ravne tabane. Jede joj se nešto slatko, mada je to čudno ako se ima
u vidu da je alkohol šećer… Pogledala je u kredenac, kako je Baba zvala taj komad nameštaja, čak je jedna vratanca, tih prošlih dana, držala pod ključem da kolače i bombonjere sačuva od Vanile i Dede. Tu sad nije bilo ničega, a ključić je nedostajao… U ovom trenutku, Vanila ni za živu glavu ne bi sišla do kioska preko puta koji radi celu noć, da kupi nešto, pa makar pala u hipoglikemiju! Keks, čokolada, možda sladoled, nabrajala je u sebi sve što bi joj sad dobrodošlo. Trebalo je u restoranu da naruči desert, ali tada je samo želela da što pre krene kući, a i jezik joj je bio lepljiv od koktela.
Frižider prazan kao bubanj. Tegla s nekim džemom, do pola pojedenim, na čijoj površini se uhvatila skrama buđi, pa senf u tubi skorelog zatvarača, jogurt, sigurno isteklog roka trajanja, i nešto što se nazire u plastičnoj fioci na dnu gde se obično odlaže povrće. U vratima je čokolada, ko zna otkad tu, izmenjene boje, ubledela kad se iz razmekšanog povratila u krto stanje. Miriše na mortadelu. Pored nje je plastično jaje, upijač neprijatnih mirisa, koje odavno ne radi svoj posao.
Nema joj druge, oprala je jednu breskvu, od onih koje je danas kupila u Divlje&Pitomo, i zagrizla. Slatka i sočna. Curi niz bradu, to je breskva!
Pošto su je napustili – i dalje ne upotrebljava reč umrli – prvo Deda, a nekoliko godina nakon njega i Baba, Vanili je trebalo neko vreme da savlada strah od noći koju sama provodi u stanu.
Pre toga, živela je ona na preskoke odvojeno, ali tu je uvek bio neki dečko, cimer, drugarica, hotel… Nikad baš skroz sama, u dugačkom tunelu ugroženosti gde iz mraka na nju vrebaju utvare iz crnih hronika i kriminalističkih serija. Kada bi ušla u stan, odmah bi proverila da neko nije ušao u sobe, ormane, sakrio se ispod kreveta. Čak iako bi bio dan. U jednom trenutku, morala je doneti odluku da svesno s time prekine. Odvikavanje nije išlo lako. Prvo je sreda bila sigurna zona, pa je tome dodala ponedeljak i petak, pa tek s vremenom i druge dane dok se na kraju nije napunila cela nedelja bez traženja uljeza. (Kako je neutralizovala nazive lopov, silovatelj, ubica…) Navučenost koja je radila protiv te rehabilitacije bilo je uverenje da će se, istog trenutka kada isključi predostrožnost koja očekuje najgore, odmah i desiti ono od čega u potaji strahuje; bolje ja da proverim, šta mi teško!
Za nekog ko je tako oprezan, i previše često je znala da se nađe u konfliktnim i potencijalno opasnim situacijama – zapravo, da se sama dovede u njih.
***
ZVONKA GAZIVODA (Beograd, 1970), svoj književni rad predstavlja od 2002. Njena proza i poezija su prevedene na engleski, makedonski, mađarski, poljski i slovenački jezik.
Do sada je objavila Hostel Kalifornija, roman (Geopoetika, Beograd, 2020.), Delfini na helijumu, zbirka priča (Geopoetika, Beograd, 2004.) – nagrada Miloš Crnjanski za najbolju zbirku kratkih priča 2005, Vladam, zbirka poezije (MRZ. Pljevlja, 2003.) – nagrada za najbolju neobjavljenu zbirku poezije, Riba Šljokičaste Krljušti, zbirka poezije (Apostrof, Beograd, 2003).
Uvrštena u nekoliko zbirki grupe autora: Sićušne priče (Književna radionica Rašić, Beograd, 2021.), Srpsko-Britanski Most poezije / The British-Serbian Bridge of poetry (Kragujevac, Serbia 2007), 12 Ženi Glasova – grupa autorki sa Balkana. (Makedonska reč, Skopje, Macedonia 2008)
čovjek-časopis 