OPRAŠTANJE
žalim što želeo sam da budeš beživotna kao ja
unutar drugog smeštamo savršenstvo koje ne zaslužujemo
jer pusta telesnost nesnosna je
zato
nebo ti pružam kao žrtvenu zdelu
otpusti pustu ljusku
da se u njemu smrskaš
treba te pamtiti kao talog mita iz pravremena
reč po reč obnovljena
kroz obnažen prostor i vreme te
prepevavam
godišnja doba iz svih rukavaca
odišu otud tobom
prozor u kamenu
humka lišća sunčanog
kakva praznina kad budeš
prošla kroz mene
lakše je s brodom potonuti
nego se s pučinom boriti
ako je oganj u kojem gorimo
sagoreo okove na tebi
i telo ti je teturavo i slobodno
i oči svikle na siluete i seni –
no davno je tebe gnezdo iskašljalo.
volim kad si se rodila
i umrla i rodila se ponovo
i tako puno puno puta
gubim dah lako i često
nadam se da ti ne nedostajem
***
JEDENJE BOGOVA
kada su bogovi bili mali
kada su stali u zbijene hodnike,
raskrvavljenih kolena, crvenkastih noseva,
i glatkih čela, koja još nisu grebala plafon,
dani su bili sažeti u sjajnom
i bledom liku
meseca preko puta
kome oko vrata
visi crn pauk osude,
a crna mreža se plete i razleže
po opojnom noćnom prostoru.
strašna lađa leti, mrka,
i pod crvenim je jedrima.
u njoj posada su sećanja,
od svakog po dva, suprotna.
kako je tek u sivilu s one strane, beskrajnom,
celina – kako je tek
u moru slatkog ništa
sveprozirno, kao licem u lice a ne
kao u staklu, tankom ledu ili očima neke ptice –
seti me se slasno
kad se crna i bela figura spoje i zgasnu
na lađi što plovi svagda
kroz naše oči, ruke i usta.
***
SMRT AUTORA?
bewildered by your beauty there,
i kneel to dry your feet.
u dan apsoluta
prvobitnog greha i prvobitnog sinkretizma,
oprostoren bezbrojnim vencima mitova
katkad svelim, ukradenim sa svakojakih grobova,
u grudima sunce sija iz rukava mesečina,
beskraj od krvi i mesa dolazi lakim veselim nogama
tako je,
priznajem:
ja sam taj: okrenuh, u snu, kotur zemlje,
čekajući da se školjke svih mora odškrinu
i nagutah se bisera.
kada se probudih
zubi su mi sijali,
i nokti su mi bili obli.
i bejah ponosan. svet se okretao
u gledalima mojim bisernim jednako
put mojih krivih, sviračkih nogu.
ne sramih se srama, ne strahovah straha,
mišja rupa svaka je bila ispunjena –
jer anđeli su sijali iz praznina:
jedna prostodušna umetnost, zaštitnička, ranjiva,
spremna da kaže svetu rasutijem od arhipelaga
od vrećice bisera da li da živi ili da mre,
zapanjen sigurnošću, opojnom, stranom,
i jednoznačnošću strašnih ljudi na spratu,
upadao sam sebi sam u reč;
zamršene himne sve obavijene
zamišljenim cvetovima,
najednom i naglo završene postaše; postaše
čovek, čudan i strašno samosvestan,
sa zlatnim sjajem iza očiju.
dašćući ko pas na jari
ravni izdah reljefa stvarnosti
kao zid na očnom nervu
“između misli i izraza leži životni vek”
***
DE SUBLIMITATE
za AP
smrću zovem te,
i svim imenima kojim smrt se naziva.
sunčeva šćeri što niz reku
sa suncem se spuštaš među dva hrama
živeli smo, kao što življeni smo milionima vekova
na neki način stariji smo od kostiju
i od veštačke vatre
koja je peckala još večito krvava kolena
naših predaka
pre nas organizmi bili su tako sićušni
da ih vetar nije mogao nositi na dlanu
a kad smo se rodili
vetar je razgalio plamen i
nešto je moralo držati
novonastala i složena tela
zelene su tvoje kosti
poput kamena koji preslojava mahovina
ti si jedina koja nije u neprestanom stanju umiranja
ti drevno stvorenje koliko se ospeš
s jednog kraja, na drugom rasteš istovetno
i tako ideš napred i ostavljaš za sobom mirisan prah
zato su tvoje strašne reči stalno nanovo nečujne
bliži se kraj tvome trošenju sada će
novi točak da se obrne
spokojno nek je tvoje ljudsko telo
u beživotnom uznemirenju daha znaću
poslednje reči koje sam razumeo
samo se seti meha tvojih pluća
koji buja toplinom
i obnavlja sve vatre ovog sveta
***
PAVLE ZELJIĆ rođen je 14.10.2000. u Loznici. Završio lozničku Gimnaziju „Vuk Karadžić“, student Odseka za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autor zbirke poezije „Ikar i Mesija“ (2019); piše poeziju i prozu, a bavi se i prevođenjem sa engleskog jezika.
čovjek-časopis 