PREHODALI
Hajde da učinimo nešto dok
žirafe ne podignu glave, slonovi
repove ne sustignu,
voda ne povuče sa horizonta u koji
smo se jednom zagledali.
Da se unapred vratimo,
gromovi grebene zaobiđu,
slavuji svrake milopoju nauče,
daždevnjaci u susret trsci pohrle
što od nedostatka nežnosti odumire.
Hajde da jednom isprva shvatimo sve
što će ikada biti izrečeno, nalete vetra
što se na nejake obrušavaju, kikot
rovaca koje je tvorac na tamni red osudio.
Da samo budemo mi u odeći od
razumevanja teških jednačina vremena,
u obući koja se kamenjem ispunila da
ne odletimo pre no što je rečeno
pred jednoistinu Svepoznanja.
Sa naramkom sitno prosejane raži koja
će nas na početak vratiti onda kada se
dna dotaknemo, kad drvcetom fosfornim
sve potamnelo olučimo, ako smo zbog toga
svetom prehodali.
***
RAZNEŽENO
U pogledu tvom zaustavljenom
na odbegloj kovrdži iščekivanja
sve apokalipse sveta su obamrle,
karavani s drumovima posvađali
birajući staze do kojih se samo
odlukom može stići.
Neman je ovo na trećem slovu raznežena,
u rukama joj krčazi što će tek
vinu da se poraduju, niska joj pod
grlom kojom ćeš se oprstiti
kad mi se vrata domogneš.
Što se savilo snagom će olistati,
buktinja kad do
stopala nam dosegne.
***
PRETPLATA
Ako treba da te izgubim, neka
to bude u dan pijačni kad trgovci
uspešno maglu prodaju našim
vazda gladnim željama.
Kasna jesen neka bude, sa rojem
uznemirenih osa na svako puce slašću
zadojeno, da se nemiri u vrtloge sliju
onako kako to slikari nikada neće umeti,
ma koliko paleta i boja imali.
Nek bude
kratak poljubac bola u parku preko puta
da će jutro poneko na udvojenost
možda zamirisati. Tog ću dana crveno
obući i cipele sa vrpcom umesto ukrasa;
kosu raspustiti da iz nje sve vilenjake oslobodim
i demona ponekog koji i dalje šapuće:
na samoću si se pretplatila dana onog kad
brzopleto izreče da nema skuta koji bi te
toplinom raskravio.
***
ČUVARI VODE
Mesec žmirkanjem leči
zubobolju zvezda,
ogrtači neba drveće greju.
Ako se jazavci ježevima približe,
ljubav će ekspres lonac maštanja
postati.
Presrećem ti misli o tugu
okačene, očima
psa lutalice svaki tvoj pokušaj
pratim
da se u kućicu stida sakriješ.
Dvoglava je skrivenost noć
koju delimo nad lepezastim
čuvarima vode, bez prozora
i vatrometa, očima caklimo.
Tvoja leđa zauzimaju
prazan prostor čežnje za koju sam
sve do sad meleme tražila.
U vodopadima uplašene
hrabrosti plaču – nikada ih nećemo
doseći.
Snaga je naša u potrebi
da, u očima onog drugog,
pronađemo bolnosti
i ćutanjem ih zalečimo.
***
VALENTINA NOVKOVIĆ diplomirala je na katedri za ruski jezik i književnost. Piše poeziju, kratke priče, bavi se prevođenjem i pisanjem književnih osvrta. Poeziju i prozu je objavljivala u mnogim časopisima: Književne novine, Trag, Književni pregled, Stremljenja, Brankovina, Savremenik, Istok, Balkanske vertikale, elektronskim časopisima Eckermann, Hiperborea, Zvezdani kolodvor i Društvo živih pesnika. Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, makedonski, rumunski, uzbečki, azerbejdžanski, korejski i bangla jezik. Dobitnik mnogih priznanja za poeziju i prozu. Objavila tri pesničke knjige Bezvremeno, (Draslar, 2014.) i Kap na suš (Partenon, 2018.), Odgonetke nežnosti (LIberland, 2021.) kao i knjigu priča Dva sata od zbilje (UKS, 2020.)
Urednik je u izdavačkoj kući Liberland. Novinar portala FokusVesti gde su joj sagovornici bili mnogi stvaraoci iz Rusije i bivšeg Sovjetskog Saveza. Za književne prevode dobila je veliki broj nagrada i priznanja. Voditelj redovnog programa biblioteke Milutin Bojić, Razgovor sa pesnikom. Član Udruženja književnika Srbije i saradnik Instituta za dečju književnost. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 