CLARIDAD, THIEVERY CORPORATION
Dok traje muzika pomišljam:
nečje ruke, ramena, ukupan habitus,
a oni iščezavaju, klize niz spektar zvuka,
na njihovo mesto dolazi drugo telo,
i dalje pokušavam da rekapituliram tu pesmu,
da vratim ono što je u njoj bilo smešteno,
ali ipak kažem: ovde u njoj je sada neko drugi,
i to bude kao veliko
oslobađanje od lepote koja me je varala
sa talogom Zemljine teže, sa truleži mora, sa mrtvima,
tako muzika regeneriše predele u nama,
uvodi nova lica u zvuk i ona potiskuju
ona stara, i ponovo kažem:
nečije ruke, ramena, ukupan habitus,
nežni mrak, svilene priče, čitav grad kiša,
i ne nalazim to u jasnoći te pesme,
samo orgazmično jako čujem:
da, ovde u ovoj muzici sada je neko drugi,
neko kog sam zapravo sve vreme čekala,
dok sam u pravim pesmama
prepoznavala potpuno pogrešna tela,
i gradove. Gradove zelenih reka.
***
RITER, ANĐEO I SMRT
Nemoj da uhodiš mrtve,
Rekao mi je riter u azurno plavom,
Nemoj da objašnjavaš mrtvima,
Oni ne shvataju da im želiš mir,
Oni se uplaše kad im pokažeš znake života,
Oni ne vide boje,
Ili ih vide prenaglašeno do slepila,
Riter je stajao pored mene
I voleo me više nego živi što vole život
A mrtvi praznu sintaksu ćutanja,
Stajao je sa mnom na kapiji grada šumskih vila,
Na reci zaboravljanja,
I ja sam htela da pođem za lađarem
Što prevozio je na drugu stranu obale,
Tamo gde danju stanuju duhovi ukletih kuća
A noću se pomame i onda
Ja poverujem da je u pitanju strast,
A to samo plešu uznemirene duše,
Najlepši valcer plešu, pa naša tela
Misle da su uzbuđena, čak i da su večna,
Krenula sam za lađarem našte srca,
Ne plovi za mrtvima,
Pusti ih da počivaju u nemiru,
Pusti ih da veruju da su živi,
Rekao mi je i lađar u crnom,
Anđeo što sleteo je na prozor
Poslao mi je poljubac,
A potom se pretvorio u mermernu statuu
Pao, i razbio se u paramparčad.
***
ISPRAŽNJENA SOBA
U toj sobi skladištiš važne trenutke zabluda,
Tromih pokušaja da uhvatiš sreću,
Ali
Nije zgoreg podsetiti se šta je sve moglo biti
Da smrt nije pobedila,
Smišljaš stalno nove puteve,
Stranputice,
Prema meni a ne polaziš nikada,
Ne smeš od senki,
Ne smeš od sopstvenih košmara,
I lojalnosti prema njima,
Znaš da ako li dođeš,
Sveske će biti pročitane,
Zauvek raskrinkane tajne seoba,
A možda će i mrtvi oživeti
I tek tada će nastati metež,
Neće se više znati ko je životvoran,
Ko samrtan, da li je proleće ili pozna jesen,
Imamo li vremena za još jedan razgovor
O pripajanju teritorije jednog tela
Drugom, i obrnuto,
Opasno je pustiti da te sveske budu pročitane,
Što pre se mora isprazniti ta soba.
***
POVEST JEDNOG TRGA
Između mene i te kuće
sve smrti su se isprečile,
noći su počinjale u podne,
zatim su između nas posadili
jezero sa labudovima,
koji su svakako pevali neprekidno
nevini kao bistra voda,
na rubu grada umesto reke i ušća
postavili su mrtvaju,
i stabla su se lomila dok još niču,
nastala je velika suša
i uništila endemske vrste rastinja,
Pitaš se otkud onaj breg usred ravnice?
To je bunker od nabacane zemlje
zatrpan mrtvim vojnicima koji su nam došli u pomoć,
podsećam te na njihove odvažne juriše
i njihovu veru u pobedu ,
došli su da nas otmu
od strašnih glasova iz košmara
a uspeli su samo da izgube život:
pokopani su tu zajedno sa kurtizanama
i ubicama i beskućnicima,
zamisli kako nedostojno smo ih ispratili,
Za njihovo mučeništvo
niko sem nas ne zna,
niti iko ikada treba da sazna jer
oni nisu želeli da budu heroji,
oni su želeli da nas spasu i odu,
no u zasedi smrt ih je sačekala
ispred kapija tvoje kuće,
prepoznala sam je po osobinama
I pre nego što su poginuli na tom pragu:
Jedina je ona tako neumoljiva,
Jedina je ona tako samouverena,
I ona jedina nema osećaj za meru,
I ne poznaje kodekse posvećenosti,
Sve smrti su se između nas isprečile,
i neke za koje nisam ni znala da postoje.
***
VREMENSKA RAVAN NA/ESTAJANJA
Juče je neko umro,
Napokon je, i sasvim naprasno, kucnuo čas
Sa bogatih zvona Preobraženske crkve,
Ništavilo ima svoju jasnu konfiguraciju
I zauzima zapreminu veću od naših snova,
U tom prostoru, neko je umro bez jecaja,
Dostojanstveno, sasvim drugačije od onoga
Kako je živeo, taj neko imao je sneg-belo, vedro ime
A sada nosi bezimenu tablu sa godinom,
U nigdinu je poneo grimizne zalaske i ušća,
Noćna buncanja i svoju beskrajno duboku
kuću na leđima, sopstveni odjek i odsjaj,
I obeznačio mirise, odao prosjacima alfabet
Kojim se sporazumevao sa višim silama
U meni, uzrok neophodnosti te smrti – nepoznat mi je,
Ali svako jutro kad ustanem ja znam
Da ga nigde na svetu više nema i da ga ne želim ni stvoriti,
To samoubistvo smisla koje je počinio
Ravno je silovanju šumskih vila koje su rađale našu decu,
ili zaboravljanju pesme koja nam je jednom spasila život,
Narandžasta žega oglašava početak jula,
Moj voz stoji na svetlosti Venere,
Negde na drugom kraju sveta vozove osvetljava mesečina,
Ništa ne može da promeni tu činjenicu o smrti,
To se desi jedanput i nikada više,
Repeticija je moguća samo za život,
Ali ti, što čekaš da moj voz dođe,
Ti svojom živim smehom na tuđem jeziku
Popravljaš klimatske prilike
U mojim predelima gde juče je neko umro,
Posle višegodišnje agonije sa nežnošću,
Posle neuspešnog pregovaranja sa čistotom,
Posle premišljanja.
***
SOFIJA ŽIVKOVIĆ diplomirala je srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu, boravila na više uglednih rezidencijalnih stipendija za pisce i prevodioce (Nemačka, Švajcarska, više puta Austrija), autorka je tri knjige poezije (od kojih jednu kraću u prevodu na nemački, Aramo Edition, Beč) i jedne knjige flanerske proze. Osnivačica je izdavačke kuće No Rules (norulespublishing.com).
Njena poslednja knjiga, Uri Leser je čekao, bila je u izboru za nagradu Branko Miljković 2021, a pojedine pesme iz te knjige učestvuju na izložbi ovog berlinskog slikara, u prevodu na nemački jezik.
Živi u Beogradu, rado pati za Bečom i Madridom, a ni odlasci u Dubai joj ne smetaju.
čovjek-časopis 