11.
Dok smo se ukrcavali u autobus Poljoprivrednog kombinata, Krka nam je pregledao instrumente. Kad je na red stigao kontraš Jožika, naš kapelmajstor mu je rekao da vrati svoju oderanu i izubijanu tamburu u Dom kulture. „Sviraćeš Strajinu kontru”, odluči šef našeg orkestra.
Putovanje do Zagreba autoputem „Bratstva i jedinstva” pretvorilo se u pravu epopeju. U nekoj usputnoj kafani, u koju smo svratili da se osvežimo, zatekli smo pospane muzičare koji su, čim su nas ugledali, na tri-četiri, zasvirali nekakvu veselicu. Čoka, Straja, Kosta, Krka, Žika Kulauzov i društvo su se krišom vratili do autobusa, uzeli tambure i upali u kafanu svirajući i pevajući najglasnije što su mogli:
Aj, ne volem te, gazdačka devojko,
aj, ne volem te što si bela vrata,
aj, već te volem što imaš dukata…
Nastao je opšti smeh, jer se ispostavilo da su svi u kafani, osim šankerice, bili muzičari.
Po dolasku, organizator nas je smestio u „Pionirski grad” u zagrebačkom naselju Dubrava. Ujutru smo se, u hladu drveća, zagrevali svirajući svoj repertoar. Pojedini članovi starijeg orkestra nisu bili zadovoljni našim izvođenjem tamburaške muzike; tvrdili su da sviramo „bez duše”.
U dvorani „Vatroslav Lisinski” upoznali smo se sa ostalim učesnicima programa posvećenog „našem Miki sa sedam života”. (U snekbaru smo se mimoišli s članovima „Plavog orkestra”, koji su u to vreme snimali album „Smrt fašizmu”. Nismo se upoznali s njima.) Inspicijent nas je proveo kroz „Lisinski”. Zastao je ispred uramljenog plakata koji je najavljivao koncert Paka de Lusije. Rekao nam je: „Da li znate da svako ko svira u prostoru u kome je nastupao de Lusija postane slavan?” Ja sam mu poverovao.
Ko je mogao da pretpostavi da je reditelj programa zamislio da svi izvođači, sve vreme, budu na sceni? (Ne sećam se ko je bio voditelj večeri.) Arsen Dedić, Gabi Novak, Ibrica Jusić, „Sedmorica mladih”, pijanistkinja Rita Kinka, pesnik Enes Kišević i naša dva tamburaška orkestra, sa samo jednom kontrom. Krka je zahtevao da Jožika, na početku programa, odsvira „Svilen konac”. Straja mu je nevoljno ustupio svoju kontru. Onako brkat, sedeo je smrknuto s rukama položenim na kolenima. Videlo se da je strašno ljut. Tokom izvođenja melodije legendarnih Cicvarića, iznad nas je eksplodirao reflektor i uz tresak pao na scenu, na svu sreću ne povredivši nikoga od učesnika. Verujem da je taj događaj prouzrokovala Strajina ljutnja. On je, na kraju krajeva, ipak svirao u „Lisinskom”.
(Sećam se kako sam se plašio Strajinog oca, kada bi iz Nemačke, uvek dobro nakresan, dolazio da nas poseti. Krio bih se ispod kuhinjskog stola sve vreme. Ne bih umeo da objasnim razlog svome strahu. Kod Straje, stručnjaka za telefoniju, odlazio sam da gledam koncerte omiljenih rok grupa koje je on snimao na video-kasete. Pričao mi je o legendarnom putovanju „renoom 4”, kada je s nekoliko Mokrinčana, među kojima su bili i Bata Miroslav i Krcko, krenuo, iznebuha, što bi se reklo – „na piće”, u Pariz, kod Rutka, čuvenog mokrinskog saksofoniste. Čak mi je pozajmljivao i svoju dragocenu dvanaestožičanu akustičnu gitaru, koju nije znao da svira. Straja je svim srcem živeo za tamburu. Straju je, reče mi Sreten, u njegovom pčelinjaku, smrtno ubola besna pčela. Nisam otišao na njegovu sahranu.)
Nakon koncerta smo otišli na svečanu večeru. Jožika, Žika i ja smo tada prvi put jeli masline. Jusićev pas je u travi pronašao ježa i lajao kao sumanut. Šansonjer je uneo ježa u restoran i držao ga na stolu. Iako ga je Mita molio, Ibrica nije hteo da svira te večeri, ali zato su Čoka, Straja, Kosta, Krka, Žika Kulauzov i društvo, svojim sviranjem, razgalili i goste i domaćine. Polazak autobusa za Mokrin se zbog lumperajke otegao do u sitne sate. Da li je neko tada čuo kako Mika s Parnasa besno dovikuje: „Svirajte mi! Istorija plaća!”? Priznajem, ja ništa nisam čuo.
15.
Još na ulici smo čuli svađu koja je dopirala iz kafane. Konobarica je urlala na Mirka, naftaša i nekadašnjeg urednika „Mokrinskih novina”, sada kafedžiju. (Mirkov otac Slobodan, drugar mojih ujaka Milenka i Paje, bio je konobar u „Omladinskom domu”. Godinama je radio u tandemu s Nikolom Sarmom. Neretko je kakvom nestrpljivom i žednom gostu umeo da podvikne: „Šta se dereš? Je l’ vidiš da se Sarma i ja kartamo. Tek si doš’o, a već bi da naručuješ?!” Pre neki dan sam od Sretena saznao da je naš komšija Slobodan dugo bolovao i da se na koncu predao bolesti. Sahranjen je na Lazarevu subotu. Nisam otišao na njegovu sahranu.) On je ćutao i samo povremeno odmahivao glavom.
Konobarica s jež frizurom, široko usađenim očima i previše šminke i dugokosi bradonja s kopijom „rej ban” naočara i u razdrljanoj košulji, stajali su ljutito jedno naspram drugog, svako sa svoje strane šanka. Prepirka je, činilo se, dostizala vrhunac. Mirko nije ni primetio kada smo, noseći instrumente, ušli u kafanu; konobarica nas je ispratila nekim neodređenim pogledom, kao da gleda kroz nas. Mića, Dule i ja smo brže-bolje odložili instrumente i sa zanimanjem, iz daljine, nastavili da pratimo dvoboj za šankom. „A zubi? Zar ti nisam dao novac da kupiš zube?” reče gazda kafane. Konobarica se zbog toga još više uzrujala: „Zubi? Žao ti je sad? Evo ti zubi, jebali te zubi!” Izvadila je iz usta protezu i zafrljačila je na Mirka. Refleksnom eskivažom je izbegao da ga konobarica pogodi u glavu porcelanskim zubima, koji su završili u paučini i prašini ispod stolice na kojoj sam sedeo. Tresnula je kecelju o šank i, uz kanonadu psovki i kletvi, izašla iz kafane. Mirko, više za sebe, reče: „Vratiće se.” Nije se vratila do početka našeg nastupa.
Mirko nas je angažovao da sviramo na daći. Gastarbajter, kome je umro otac, tražio je od Mirka da nakon sahrane, naš šlager orkestar, koji smo nazvali „Pesma je pedeset dinara”, odsvira nekoliko prigodnih numera. Mirko nas je tek tada spazio. Odmah nam je doneo dve čašice i pelinkovac u bokalčetu, koji smo Dule i ja držali na „vermoninom” razglasu. „Da ne dolazim svaki čas.” (Pelinkovac sam pio i na Mirkovoj svadbi. Seljani su se, pobrkavši lončiće, danima nakon svadbenog veselja iščuđavali nastavniku Vladi, kome je pevaljka sedela u krilu i koji je pijan igrao po stolovima. Tati nije bilo pravo što sam ugrozio njegov ugled prosvetnog radnika i dobar glas koji ga je celog života pratio.)
U kafanu su nahrupile ucveljene zvanice. Izjavili smo saučešće gastarbajteru i počeli da sviramo. Na repertoaru su se našle pesme Bobe Stefanovića, Lea Martina, Mikija Jevremovića, Arsena Dedića, Dušana Jakšića, Đuze Stojiljkovića, Čobija Savčića, Kemala Montena, Olivera Dragojevića, Kiće Slabinca, Đorđa Marjanovića, Ibrice Jusića, Dragana Stojnića, Miše Kovača i drugih, nekada veoma popularnih, jugoslovenskih šansonjera. Nismo znali baš dobro „Lulu starog kapetana” Srđana i Buca, iako su nam često tražili baš tu pesmu:
Na skaline, ispred dvora,
u svom plavom dimu skriva,
mnoge tajne prošlih mora,
lula starog kapetana,
lula kapetana Điva!
U početku se čuo samo Duletov prodoran glas, praćen Mićinom gitarom i mojim basom. Potom su žene i muškarci u crnini, jedno za drugim, počeli stidljivo da pevaju. Ni u jednom trenutku niko nije ni pokušao da remeti dostojanstvo skupa ili zatražio od nas da promenimo repertoar, koji smo svirali rutinski i bez previše oduševljenja. Daća se otegla duboko u noć. Zaradili smo pravo bogatstvo!
***
SRĐAN V. TEŠIN (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče.
Objavio je tri knjige priča: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu) i Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu Zlatni suncokret i Andrićevu nagradu).
Objavio je pet romana:Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada Borislav Pekić) i Gori gori gori (2017).
Objavio je dve knjige autofikcijske proze: Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti) i Mokrinske hronike (2021).
Objavio je knjigu izabranih kolumni Alternativni vodič kroz Vavilon (priredio Neven Ušumović, 2008).
Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet” za knjigu godine za decu i mlade).
Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča.
Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj.
Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009).
Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića.
Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika.
Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press.
Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine.
Član je Srpskog PEN centra.
Živi u Kikindi.
čovjek-časopis 