„Najvažnije je da se ne muči.“ – govorio je stric, dok mu se balavi cigar klatio u uglu usana. „Krme ti je kao čeljade, ne valja da pati, zato s njim treba brzo. Evo gledaj.“ Zamahnuo je sjekirom i tupom stranom pogodio zbunjeno prase u čelo, koje se u trenu sručilo na pod krmedara, razmrljan slamom i prasećim govnima.
„Ne valja da se muči. Ka’ ni čo’ek“, ponovio je stric oštreći nož. Polusvjesno prase se gicalo obliveno krvlju, živo a neživo, protežući papke i ispuštajući klobutave groktaje kroz krvavu njušku. Stric mu je prišao, pritisnuo ga koljenom iza plećke i brzim potezom mu napravio kratak rez na vratu. Prase se umirilo, a on obrisao znoj sa čela otegnutim rukavom sivog džempera. „Ovo ti je“, govorio je ustajući, „vještina“. Niz praseći vrat se ispisala puna i prava linija krvi.
Gledao sam pogledom lišenog treptanja i upijao tu sivocrvenu zbilju smrdljivog krmedara.
„Ajde“, čuo sam kroz san dok mi je tresao rame. „Koljemo danas“. To me je držalo uzbuđenim pet dana unazad i tog jutra kad me je otac prodrmao skočio sam kao potpaljen, navukao staru pamučnu trenerku, gumene čizme i teget jaknu o koju me je grebanje noktom ježilo, sve pripremljeno prethodnog dana kako ne bih propustio svoju prvu klanicu. Klanica, tako se u našem kraju zove godišnje sređivanje prasadi za zimnicu. Majka mi je tutnula dvije vruće priganice, rukom prešla preko mog lica i brižno me pogledala. Odjurio sam van. „Nije on za toga. Znaš… Ne mora da gleda. Znaš da je učiteljica rekla…“ „Ajde, pušti ga, neka se čeliči“, odjebao je otac. Na vlažnoj livadi poniže kuće stric je pripaljivao cigar, sa sjekirom prislonjenom o bok. Iza njega, kroz magličasto i hladno novembarsko jutro, ocrtavao se krmedar.
„Eto.“ rekao je kroz izdah stric. „Sad da ga sredimo“. Ćano je uzeo prase za zadnje noge i izvukao ga na livadu. Ćano je bio mutavi tip, uvijek uz mog strica, bespogovoran njegovim naredbama. Par trenutaka kasnije prase je bilo okačeno zadnjim nogama o dvije razmaknute kuke. Svi su ćutali i znali svoj posao. Ćano je stajao sa strane, ruku krvavih i blago odmaknutih od kukova, majka je postavila golemi lavor ispod razapetog praseta, a stric je prišao sa novim cigarom među usnama i jednim rezom rasporio mrtvu životinju. Zavukao je ruku u praseći leš i siva utroba se uz gnjecav zvuk sručila u blijedozelenu plastičnu posudu. Majka je skupila lice. Otac je raskopčane košulje i u Adidas silverstarkama stajao sa strane i pušio.
„Sigurno možeš?“ pitao me je stric. Klimuo sam dvaput brzo, da pritvrdim svoju riješenost. Dodao mi je nož. Uzeo sam ga i gledao oštricu koja je prošla kroz mnogo oštrenja. „Znači, kad ga ja dernem sjekirom, ti prileti i pravo u vrat, jes’ čuo?“. Opet sam klimnuo na isti način. Sjekira je u stričevim rukama napravila skoro pun krug i tupim dijelom završila posred čela debele životinje. Priletio sam, koljenima upro drhtavo praseće tijelo i zario nož u masno grlo. Pod sobom sam osjećao trzaje, dok mi je pogled bježao kroz daske krmedara ka bijeloj kući komšije koji je radio u Njemačkoj. „Zašto taj čovjek nikad ne dolazi tu?“, pomislio sam.
„Eto ga!“ pljasnuo me je stric po leđima. „Vidiš kako sam te naučio. Važno je da se ne muči.“ govorio je, unoseći mi u lice dva spojena prsta, među kojima je gorio cigar. „Prvi srednje i prvo prase. Pa to mora i da se zalije“, prosmijavao je stric riječi. Otac je stajao sa strane i zadovoljno pušio. Majka je nestrpljivog i sivog lica držala lavor. U daljini se čuo klepetavi zvuk nekog auta.
„Đe si služio?“, pitao je.
„Bela Crkva“, odgovorio sam.
„Rod?“
„Inžinjerija.“
Pogledao je oca. Prešao je palcem preko usana i izdahnuo na nos. Otac je uzvratio pogledom. Ćutali su. „Ajde, neka ga u dobrovoljce, ko pravo muško. A i valja branit našu braću kojima su dušmani stali za vrat. Je li tako, kume?“
Otac se nasmijao. Ja sam uplitao prste i ćutao. Kum je otpio rakiju, lupio me rukom po koljenu i otišao. Za dva dana sam se javio u vojni odsjek.
Majka je uveče plakala, njena tuga je probijala zatvorena vrata moje sobe. „Nije on za toga“, govorila je. „Nije“, ponavljala je kroz jecaje. „Ajde, ne pizdi više!“, grajao je otac. „Muško je, evo mu dvadeseta stiže, makao je vojsku, neka ode malo tamo, neka jača. Rat je ženo, kolju nam narod!“ „Pa idi ti pa se kolji! On…“, zapinjala je usred rečenice, „on nije…pa jedva je i školu završio. Znaš i sam da je jedv…“ „Znam!“ dreknuo je otac. „Znam, krv ti tvoju! Zato ga i šaljem tamo, da osvijetli ime ovoj familiji. Šta će ođe, da ga šaljem da krpi cipele i čisti šahte? Znaš da nije za bolje! Rat je muška stvar, a on je muško. Neka ga.“
„Jebem ti muško…“, procvilila je majka nemoćno.
Kamionom smo krenuli okorubanim putem ka planini, na kojoj je trebao da nas čeka ostatak grupe. Mjesec dana je padala grdna kiša, a sada je tuklo sunce i kuvalo nas ispod sivomaslinaste cerade. Kružila je boca rakije i priče o jebačini i sisama, odjekivao je usiljeni smijeh pomiješan sa napregnutim drndanjem transportnog dizelaša. Ćutao sam i nožem rezbario kundak.
Zaravan na kojoj smo se iskrcali bila je puna raznih vozila, kamiona, autobusa, terenaca. Par stotina metara iza, u rđavoj ogradi bijelilo se nekoliko oronulih hangara. Odnekud je treštala znana patriotska pjesma, čiji su tekst urlale desetine glasova. Komandir je rekao da se grupišemo i saslušamo šta će da kaže, a rekao je da ćemo ostati u toj zadruzi nekoliko dana, jer će „biti posla“. Nijesam znao šta je to zadruga. Pretpostavio sam da ima veze sa onim hangarima, od kojih je kasnije jedan određen za smještaj naše jedinice.
„Mali!“, dreknuo je kapetan. Bio je to bučan i ljut čovjek, crvenog lica i okruglog stomaka u koji se pri dnu ucrtavao rabljeni opasač.
„Slušam, kapetane!“
Pružio mi je nož, ručkom okrenut. Sporo sam ga prihvatio i pogledao oštricu. „Tamo“, pokazao je glavom, „iza onih vrata su trojica. Malo su se bili opustili nad našima u susjednom selu, pa ih sad valja nagazit za to. Znaš li šta treba da činiš?“
„Znam“, odgovorio sam gledajući u nož.
„Znaš li šta treba da činiš s tim?“, pitao je spuštajući pogled na istu stvar.
„Znam.“
„Ajde onda.“
Krenuo sam, a kapetan me je zaustavio. „Čekaj momak, valjaće ti i ovo“ i u drugu ruku mi stavio gumeni stolarski malj.
Klečali su sva trojica, vezanih ruku i izubijanih lica. Ćutali su. Jedan od njih je trzao glavom kao da kašlje u sebi. Njega sam prvog. Malj, koljena, nož. Isto sam uradio i sa ostalom dvojicom. Nijesu pustili ni glasa. Stajao sam nad njima i gledao ih utihnute, dok se lokva krvi širila po glatkom podu. Napravio sam korak unazad kad je dopuzala do mojih čizama. „Vještina…“ omaklo mi se tiho.
„Au, mali…“, rekao je kapetan kad je ušao u prostoriju, češući se po čelu. „Pa ti si majstor. Imaćemo vajde od tebe.“ Potapšao me je, a ja sam i dalje gledao u njih trojicu, mrtve i spokojne. Nijesu se mučili.
Devet dana sam ulazio u tu prostoriju po tri puta dnevno. I svakog puta su me tamo čekala nova trojica, vezani, izubijani, ćutljivi. Sa svima sam postupao isto. I postajao vještiji. U glavi sam čuo stričev zadovoljni smijeh.
Prvi put nosim odijelo, ali osjećam da ne bi trebalo ovako da mi stoji. Nekako je veliko, tuđe. Još sa ovim rukama povezanim lisicama, izgledam kao obuzdano strašilo. Dvojica policajaca su me uvela u veliku prostoriju, sjeli me na neudobnu drvenu klupu i ćutke se smjestili kraj mene, sa svake strane po jedan. Zatvoren sam već pola godine. Jedan naš političar, onaj što mu je moj otac držao sliku na zidu, je rekao da tako mora. Pogubio sam dane, ali mjesece nekako hvatam. Jednom sam razgovarao s majkom. Ustvari, nijesmo razgovarali, ona je plakala a ja sam joj ponavljao da ne plače. Ne znam šta sam drugo mogao da joj kažem.
Neki tip u crnom je čitao dugo i sablasno, svako malo ponavljajući „tačka optužnice“. Većinu nijesam razumio. Pominjao je zadrugu, kapetanovo ime, moje saborce, nekakve zarobljenike i, kako ono kaže… Nečovječnost. Da! Nečovječnost.
Sad pominje mene, prezimenom. Nabraja neka imena, nijesu od naših, pominje svirepost i mučenje, pa opet mene. Gledam u pod. Optužuje me. Optužuje me da sam nekog mučio.
„Ja mučio?! Znate li da su pod mojim nožem ostale desetine spokojnih ljudskih lica i prasećih njuški koje bi posvjedočile u moju korist kad bi mogli da pričaju? Svi do jednog bi potvrdili da se nijesu mučili jer sam sve radio kako treba, jer sam savladao vještinu! Znate li to?“
Mrtvilo tišine ispunilo je sudnicu. Podigao sam pogled i shvatio da sam sve, u mojoj glavi oćutano, rekao naglas.
„Nijesam kriv“, odgovorio sam na pitanje sudije. Advokat mi je rekao da tako kažem, ni riječ više. Dovoljno sam rekao, dodao je.
Sedma je godina od suđenja. Još četrnaest do slobode. Majka je umrla proljetos, javio mi je advokatov saradnik. Nadam se da se nije mučila. Uskoro će zima, mada se to ovdje i ne osjeća toliko, jedino kroz tih pola sata šetnje što mi je odobreno saznam kakvo je vrijeme. Uglavnom samujem i ćutim. Vrijeme prolazi.
Dobro je, ne mučim se. To je najvažnije.
***
MILIVOJE KRIVOKAPIĆ, rođen u Nikšiču, živi u Podgorici. Piše kolumne i kratke priče kad se usudi, što rijetko čini. Jedan je od osnivača Kulturnog centra PUNKT – Nikšić. Po obrazovanju pravnik.
čovjek-časopis 