TERITORIJA SRCA
Samo jedan mali slap
koji pada preko jezika
survava se niz bradu
na teritoriju srca
zamrzava u trenu
napregnutih pluća
čeka otapanje u rano jutro
kad ptičji cvrkut
najzad zagluši
uporni kašalj
i gorku suzu
***
VRHOVI PRSTIJU
Hoću jednu brzu sliku
munjevitu
neprevodivu
što ne opisuje
ne pripoveda
gde nema lica
junaka
pripovedača
autopoetike
metapoetike
doživljenog ja
pišućeg ja
pisanje je ipak
trpno stanje
ako ne računamo
pritisak
vrhova prstiju
po tastaturi
i okrutno
iznenađenje
na ekranu
a drvo povijeno
nad balkonom
meko miluje
moju ruku
treperi lišće
***
POVREDA BELINE
22. juna 2019. godine
jesam li bliža tebi
ili si ti još dalja od mene
u ovoj letnjoj sparini
u kojoj nema više sna
koji liči na javu
niti obratno
gde reč ne zamenjuje drugu reč
već iza i ispred nje
miruje nepostojanje
progonstvo metafore
zaustavljen rečni tok
koji nikako da stigne svom ušću
gde nastane pesma tu više nisam ja
već povreda beline
transfuzija šumova i mirisa
konačni oproštaj
iza zatvorenih vrata
***
AORIST
Jedna mlada pesnikinja
reče kako pesnici danas moraju
da izbegavaju aorist
metafore, simbole,
ali mogu na primer reći
„Sjutra I’m gonna leave you‟ –
kako to zvuči savremeno.
No, bez obzira na jezičku situaciju
polurazumljivu i neizvesnu
ja se uhvatih za taj aorist
pređašnje svršeno vreme,
u nemačkom bi valjda tome
legao neki Präteritum,
da ne budem pretenciozna.
Ali mnogo je dešavanja
koja opisuju pesnici i pisci
koja se završavaju i pre no što počnu ––
Odoh, na primer,
kažem svaki dan,
i ne razmišljam u kojoj sam
vremenskoj dimenziji.
Da li sam otišla
da li sam tek prešla
nogom preko praga
da li me ko vuče za rukav da se vratim
***
SAN JESENJE NOĆI
Dosada ima svoju ritmičnost
čak i onda kada je ne sledi:
na primer, summer dream
skoro do četiri posle podne
a iza toga survavanje u ambis
ove novembarske kratkodnevice,
jesen usamljenika,
kako pesnik kaže.
Pogled u zavežljaj trenutaka
koji ubrzavaju časovnik,
gađenje nad hrpom pesama
kao nad poluugašenim pikavcima,
želja da mi kroz telo prostruji sneg
da se stišaju svi glasovi
da bih bolje čula,
da bi bolje čuo.
Svi ti parčići iznova i iznova
prekidanog sna
slažu se godinama
u istim licima
u istim užasima
***
BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ (1960, Beograd) redovna je profesorka na Odseku za komparativnu književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Bavi se naučnim i kritičkim radom, piše poeziju i lirsku prozu i prevodi sa slovenačkog. Pored brojnih monografija i radova iz oblasti nauke o književnosti objavila je sledeće pesničke zbirke:
Beskrajna (2005)
Zaručnici vatre (2008)
Isijavanje (2009)
Lekcije o smrti (2013)
U obruču (2017)
Povreda beline (2021)
Dobitnica je nagrada Gordana Todorović, Hadži Dragan Todorović, Đura Jakšić, Vasko Popa, Kondir Kosovke devojke, kao i priznanja za kritički i naučni rad Milan Bogdanović, Isidorijana i Čedomir Mirković.
Živi i radi na relaciji Beograd-Novi Sad.
čovjek-časopis 