U TOJ ILEGALNOJ POSLASTIČARNICI PRAVILI SU SE RASKOŠNI KOLAČI
Nikada ništa slično nisam videla
U onim zvaničnim,
Svima vidnim i poznatim,
U poređenju sa ovom ilegalnom
One su sve bile kao učenje ukusa napamet,
Visoka pena na šamrolni,
Ukrašena piramidom kandiranog voća,
Bademovo mleko, i
Kore narandžinog ukusa,
Sa ružinim sirupom u testu,
Nudili su napitke od destiliranih reči
I razgovora jednako ilegalnih kao njihovo preduzeće,
Personal – stražarke nad tajnom prodavnice slatkiša,
Podzemlje kriminogenih mirisa cimeta i vanile,
A unutra, sijaset gostiju,
Iako niko navodno nije znao za ovo mesto,
Umnožavali su se posetioci
I poručivali još, a radno vreme je bilo:
Dok god ima onih koji znaju tajnu,
Iza rafova, tamo gde je trebalo da bude kuhinja,
Stajao je veliki legat,
Arhiv raritetnih predmeta i potisnutih slika,
U kuhinju se nije smelo ući,
Ni u uniformi ni u civilnom odelu,
Kuhinja gde su se poslastice spremale
Nije bila opremljena posuđem i namirnicama,
Već legat silueta ljudi,
Njihova arhivirana lica i tela
I dalje su nas privlačila
Duboko iza staklenih vitrina
Zamagljenih lepljivom slatkom parom,
I mi smo verovali da smo došli
Da se počastimo
Krišom od sopstvene zavisnosti
Prema šećeru,
A poslastičarnica je bila zamka
Za sve nas koji smo bilo koga nazvali zaboravljenim.
***
GODINA, RUŽIČNJAK, SELIDBA
Uvek kada koračam tom ulicom
Do vrha sam ispunjena nečim nesagorivim,
Tvoj način govorenja veliki je ružičnjak
Koji gori tako da se miris ruža širi a vatra ostaje unutar nas,
Selim se, rekla sam ti,
I to sam i mislila,
Selim se u tvoje boje,
Godina sa tobom orubljena je
Neprestano srećnim završecima oluja,
Ta godina je toliko nemoguća
Da smo, posmatrajući reku kako teče presporo,
Nakrivo razlivena po obalama,
Seli na klupu i poželeli ušće,
I ušće se odmah desilo.
***
SOBA-CARINA
Posle zaplenjenog nakita i ranjenih senki,
Na granici, odgovaram nemušto,
Ispred mene je soba-karantin za
Za austrougarske razbojnike:
Od jutros ja je razumem bolje nego ranije,
Moralo je nestati magle sa tog parfema
Da bi se stvari bolje videle,
Zatvorila sam oči i
Milozvučno se kalemio vetar na ružičnjak,
A soba-karantin za austrogarske odmetnike:
Ona ne veruje kiši, ona ne veruje lepom vremenu,
Ona ne zna da je topla u svim godišnjim dobima,
Ona je došla iz sveta priviđenja, halucinacija obolelih,
Soba-karantin došla je i otkrila kako izgleda
nijansa što u oblaku razlikuje kišu od snega,
A ja sam samo bila radoznala kao neko ko prvi put putuje,
Soba-karantin za austrougarske lučonoše,
I hetere i pripovedače, i krijumčare svakako,
Mi je rekla da ne umem da pojmim tu njenu teskobu
Dok obešeničkim šakama držim volan
– nebezbedan je taj put u nepoznatu beskonačnost,
Rekla mi je da nad gradom oblaci vise kao nagomilani godinama,
Dok prima nove obolele,
Ne može se lepota preko jedne noći zadržati,
Ali može preko jednog putovanja,
Dugačka vožnja je to bila,
Dugačka probna vožnja po granici čipkanog zalaska,
Posle višegodišnjeg zadržavanja u sobi-karantinu.
***
NAJPRE, RUŽIČASTI SUMRAK PIJACE
Bilans stanja:
Potpuno precenjena šteta od trojanske otmice,
A bilje koje mi nosiš u sebi zaista je lekovito,
Potpuno precenjena šteta i izgubljeno vreme
Na dosadne kalkulacije,
U krugu nesavladanom od odsjaja,
Proklizavanja sunca i meseca,
Kojim koordinatama se to krećeš
Kada te svaki put nepogrešivo pronađem
U međusoblju?
Najpre valja reći:
Nad pijacom je sumrak, mek i ružičast,
A iznad nas je
Nebo sastavljeno od pređašnjih susreta po inerciji,
I nevoljnih pokreta usana,
Treba se javiti, da, ali kome?
To nije ista osoba koja nailazi ispred nas,
Spram one koju još uvek volimo da sretnemo,
Suzbiti pogrešne misli o potpunoj misteriji
Ko je to sada, i dok tako prebiram argumente,
Iznad nas je ružoprsti sumrak,
Iznad nas je necenzurisano nebo
U svim mogućim oblicima.
***
SOFIJA ŽIVKOVIĆ diplomirala je srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu, boravila na više uglednih rezidencijalnih stipendija za pisce i prevodioce (Nemačka, Švajcarska, više puta Austrija), autorka je tri knjige poezije (od kojih jednu kraću u prevodu na nemački, Aramo Edition, Beč) i jedne knjige flanerske proze. Osnivačica je izdavačke kuće No Rules (norulespublishing.com).
Njena poslednja knjiga, Uri Leser je čekao, bila je u izboru za nagradu Branko Miljković 2021, a pojedine pesme iz te knjige učestvuju na izložbi ovog berlinskog slikara, u prevodu na nemački jezik.
Živi u Beogradu, rado pati za Bečom i Madridom, a ni odlasci u Dubai joj ne smetaju.
Foto: Richard Edelsbrunner
čovjek-časopis 