NAJBOLJI PRIJATELJ
najbolji prijatelj hoda pored tebe
vetar ne ometa
dahom miri vrelinu
skupila se na obrvama
dva velika nara rastu iz korena očiju
spajaju se u dugu liniju
preti da prepolovi lobanju
krtu orahovu ljusku
najbolji prijatelj zatrese stabla
prvih jesenjih dana
obori krvave lopte
pokupi podeli darove
kad pomisliš nikad više neće biti
leta, sve što voliš će umreti
zauvek ostati sama
sa pogrešno popunjenim formularom u ruci
ispuštaš ga pri padu gori
pepeo raznosi cigle posleratne
zgrade kelnske pošte u očima službenice
i Mehmeda sa časova nemačkog
nasmešio se pri ulazu
najbolji prijatelj ima vazdušaste ruke
njima odštampa novi formular za život
oči službenice i Mehmeda poslažu zgradu nove pošte
i spase sve koje voliš
da ne umru zauvek, ne danas
***
RUKE
imam ruke
u kojima leže moje ruke strave
pokazuju mi srednji prst
grče se i krive
u mojim rukama moje ruke beže van
štipaju i grebu
što ne umem da ih volim
kako neko drugi lepo
voli svoje ruke
kada se umore privijem ih uz srce
šapnem da su moje
neće mi pobeći u oluji
obaviću obe sise oko njih
nunati ih dugo do kasnog proleća
dok u njima šipak ne procveta
***
MALE HRABROSTI
doneću ti narandžu da bi skrenuo pogled
sa nemira koji te progone
uzeo dah i pogledao mi u butine
pored kojih stavljam ovo malo sunce
koje se da držati u rukama
oljuštiti zubima
osunčati prostoriju koju delimo
potrebna mi je hrabrost
za korake koje činim
i za ljubav
koju sam morala sebi da priznam
usudim se da koraknem iz pristojnosti
u kojoj se čuvam
od bele košulje koja stoji preda mnom
sve što sam želela bilo je da je skinem
vrhom jezika pređem preko drtećeg srca
pita šta činimo mi zajedno
mnogo je lakše dati telo
pružiti leđa na sto ili niz zid
visiti sa prozora kosom na dole
ili paralelno sa kuhinjskim elementima na radnom mestu
tako je lako biti nepristojan
prećutati šta znači sunce u rukama
prećutati budućnost
smanjiti rizik od iznenađenja na minimum
plivati u morski mrak
skakati u bele ambise
peti se nebu pod oblake
sve je mnogo bezbednije
nego stati pred zakopčanu košulju
u dva kratka udaha reći
sve što su svi ikada govorili
kada su pisali poeziju
pisali muziku
pisali gola tela u kamenu
vrlo je moguće da bi ubrzo potom
zastalo u grlu: ne očekujem ništa
***
ŽELJANA VUKANAC (1990, Zadar) završila je master studije Srpske književnosti Univerziteta u Beogradu i master Kulturne i intelektualne istorije između istoka i zapada Univerziteta u Kelnu, gde je započela doktorske studije. Objavila je dve zbirke poezije: „Prostori“ (Slovo Gorčina, 2019) i „U talasima tela“ (Književna radionica Rašić, 2020). Zbirci „Prostori“ dodeljena je književna nagrada „Mak Dizdar“ za 2018. godinu. Radila je kao nastavnica srpskog jezika; učesnica je radionica kreativnog pisanja, projekata, i festivala kulture. Roditelji joj žive u Beogradu.
čovjek-časopis 