***
odvaja se i priprema izraz lica
želeći da očuva mogućnost agresije
nešto vrlo prepredeno:
mudri odmereni čovek
kontroliše svoj razgovor
ništa što se razvija ne želim da vidim
polja i gospođice:
one ostave šešir da se podsete o lepim vremenima
to mesto više nije ono kuda su šetali
vreme ukrućuje stvari, ostavljajući ih u završenoj formi
lako ulubljen nos kamene statue
kasnije uputstva ne deluju jasno
tihi roditelji na klupi u kasno poslepodne
smiraj
staklena vrata se slome, male životinje govore popravićemo
danas je osetno hladnije
***
DVA DANA
ko je bio velikodušan?
da li oni koji su pomogli brzom jahaču
uz počast i perje prolazio je nisko ispod krošnji
bio je bitan dan i svi su to znali
i svi dobri ljudi
mala igračica sa velikim perom teško vidi kroz crveni dim
kabare je i seksualnost i zabava i lakoću dodaju u situacije kako bi ih izdržali
zabava konjičkih oficira u uglu
lepa atmosfera nikad nije tiha kao mlad sneg uvek iznova svež
ogrlica je ličila na krunu, bobice su se granale
i bila je veoma teška, kao ritualni predmet
njene vinjete u metalu ne mogu da se zagreju u rukama
za mene je namenjena, ja je nosim
***
s druge strane
kao neprijatelj, ali samo vrlo približen
u udarcu drveta i dleta
razuman pogled može da me poseduje
i da me dodirne
jedan je, jedan je i nema osećaje pored vode
nema strujanja i nema silnosti
samo jedan, potpuno postojan
svetli mršavi čovek
sa širokim pravilnim crtama
koji je čuo muziku i odredio koja je zanimljiva
bio je izuzetan muzičar
izdvajao male udarce i govorio o pauzama
dok je čekao svoj odnos prema zakonu
shvatao je to neozbiljno, ali je stajao
***
U finalu sve prihvatam
I tada vise ne znam
strah poprima svoj oblik putem nekoliko situacija
blago se smuči kada markantna žena pogleda
nije ništa bolje kada je tu kovrdžava i polugola sa lenjim očima
tada se survavamo niz stepenice ja i nekoliko
heroja
u dalekim zemljama, iza mnogih vremena
sa amforama i mirisnim uljima
mirna je i leži i njena smrt dolazi tokom otvaranja cveta
na kraju, u privlačnom kriku
kada smo se vraćali iz šetnje bili smo poluludi oboje
iznervirao se pa se izvinio, ipak srećan
još dugo je ostao u toj ulici u mojoj glavi kako
pristaje
***
velika drama koju ne vidim
dešava se svuda
i ostaje da misli sa mnom
kada prijatelj ode daleko od kuće
ostavi svoje stvari i ponavlja svoju rečenicu
blagost nema prostor
puštam niti od ruku u svojoj glavi
mrštim se na suncu pored velikog toka reke
i ne krećem se više
uhvatimo bliskog na ulici i držimo ga dok jeca
ne sme da ode
ruski pisac koji je lekar
voleo je svoju ženu sa velikom naivnom vilicom
iako je par puta vikao i udario nameštaj
i neko se srušio kada je završio predavanje
rečenica o onoj u kafiću koja je imala misao
i koja je više išla glavom kao da će da zaštiti dete
ode daleko od kuće
ona se lomi u velikoj dioptriji a ja dugo ne osećam
i mogu da držim ljude na rukama
***
MAŠA TOMANOVIĆ rođena je u Beogradu 1995. godine. Završila je osnovne i master studije na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Radi kao urednica u izdavačkoj kući Darma Books. Bavi se književnom kritikom.
čovjek-časopis 