PUNK IS DEAD
Krajem decembra se jedinim dubokim cipelama koje sam posedovao odlepio đon. Za nove nisam imao para, pa sam ih odneo kod obućara u Logatec. Površno smo se poznavali i rekao je:
„Za tebe će biti gotove sutra u četiri. Inače bi ih dobio tek posle praznika. Ali budi tačan, u pola pet zatvaram. Posle toga me nema do sledeće godine.”
Sutradan, kad je trebalo da odem po cipele, bilo je strahovito hladno. Kod kuće sam u peći spalio dva kubika drva i još sam morao da se bacakam po sobi u dugim gaćama da bih prestao da drhtim. Kako li je tek klošarima? Setio sam se jednog svog ortaka koji se preselio ispod ljubljanskih mostova. Stvarno ne bih voleo da sam na njegovom mestu. Umro bih kad bih morao da prenoćim napolju – razmišljao sam i počeo da pijem. Taman toliko da je počelo da me boli dupe za cipele. Bilo je previše lepo na toplom da bih bilo kuda otišao, ali brlja me je načela i odjednom zaželela društvo. Počeo sam da razmatram Idriju, u kojoj se ništa ne događa, kako su voleli da baljezgaju. Setio sam se prethodnog vikenda. Bili su u pravu. Kuda dakle? Po gojzerice, u vakuum ili ostati u Godoviču? Iznenada sam se dosetio: blizu šustera živi Bumbar, koji se u Logatec preselio zbog posla. Dugo ga nisam zvao. Sigurno poznaje sve ljude tamo. Mogao bi da mi skokne do majstora, uzme popravljene gilje, a ja da se nacrtam kod njega i da cirkamo do besvesti. Pritisnuo sam cifru.
„Okej”, rekao je. „Ali u deset uveče moram na smenu. Ako ne dođeš, okačiću kesu s cipelama o kvaku.”
„Odmah dolazim”, odgovorio sam.
Uzeo sam obaveznu flajku s malo vode. Bio je mrak, pa sam podizao palac pod reflektorima autobuske stanice. Hladnoća je udarila skoro do minus deset. Automobila je bilo u izobilju. Na svakih pola sata po dva. Odvrnuo sam čep. Stopala su u plitkim radnim cipelama postajala vlažna. Propuštale su vodu. Ortopedski škart koji firma potura dnevnim šljakerima. Bacali su ih na otpad, a ja skupljao iz kontejnera. Skakutao sam na prstima kao balerina. Stopirao sam više od sat vremena. Vino se smrzavalo i sa svakim gutljajem sam gutao sve više parčića leda. Ljudi koji su se teturali iz kafane u kafanu smejali su mi se. Nisam se osvrtao na zajedljive primedbe. Znao sam da ću se poslednji smejati ja. Ušunjaće se u kuće pognutih glava, a moja žurka tek počinje. Zakočio je kombi. Skočio sam da otvorim konzervu. Troje je sedelo napred. Ćelavi vozač je dreknuo da nadjača glasnu muziku s radija: „Ako smeš, pridruži se”, i usmerio me pozadi.
Otvorio sam zadnja vrata i gomila ucirkanih tipova i pičaka poskakala je s klupe u migrantskom stilu. Bili su dobro odvaljeni. Namenili su mi hoklicu. Zatresli smo vrata i obgrlio me je miris trave.
„Iz Kranja smo!”, drali su se haotično. „Obilazili smo Idriju, ali je prazna!”
„Ne čudi me.” Svako je želeo da mi stisne ruku. Bacali su se na pod, cerekali se i ispitivali me ko sam.
„Mirko”, predstavio sam se prvoj trojici. Drugoj trojici: „Janko”, a pičkama: „Jože sa severnih obronaka.”
Išli su prema Rovtama na koncert, jer su davali sedam dana Di Diju, koji je tih dana otegô papke.
„Ideš s nama!”, naredili su.
Nudili su rakiju i džoint, vrteli kasete i govorili da su fanovi Ramonsa. Nisam se branio. Kad smo parkirali ispred brđanske dvorane, pitao sam vozača, koji je izgledao još i najmanje urađen:
„Hoćete posle da me odbacite do Logaca?”
Klimnuo je glavom.
Jedino ja sam morao da platim ulaz, ostali su se provukli za dž. Ionako sam nameravao da skrckam nekoliko evra, zato se nisam žalio. S platna su rokali Ramonsi. Dvorana je bila kao preslikana iz čeških filmova. Parket, drvene stolice pored zidova, ispod krova rupa za projektor – i sad: ansambl ambicioznih momaka s razdeljkom po sredini frizure! Udarali su po žicama. Sladunjavo, mlako. Tipovi iz kombija su se već kod prvih rezova uhvatili za ramena i počeli da poskakuju. Zazvečali su bubnjevi. Di Di se okretao u grobu. Eksirao sam flašu. Led se istopio. Malo sam mator za ples, skrenuo sam prema pultu po novu flašu. Posle tri deci muzika je počela da mi se sviđa. Pošto nisam došao da dižem nos, nego da se zabavljam, i ja sam zaigrao polku.
Oni džiberi su stvarno dobro rokali. Dva sata bez prestanka. Pomislio sam da je šteta za njihov talenat. Bili su nadareni, ali osuđeni na propast. Progutaće ih farme, kojih je bilo svuda naokolo, umesto da se potpuno posvete muzici. Samo zato što su s planine, divljao sam po podijumu i u šutki rušio sve pred sobom. Na većini koncerata sam dobijao batine, pa sam preventivno sklonio naočare u džep. Rešio sam da budem gluv za sve, šutirao sam omladinu i gutao neiskrenost. Poslednja ludost pred penziju. Od sada pa nadalje samo ću se valjati po kanalima, kao što priliči mom uzrastu.
Posle tri bisa narod se okupio oko šanka. Odnekud mi je stigao litar, a onda su pobedonosno zaškripale plastične čaše. Upoznavali smo se i razuzdano tapšali po ramenima. Sve vreme sam bio svestan da flašu ne smem da ispuštam iz ruku; da je ona moja ulaznica za dalji uspeh. Bacao sam petarde u ždrelo dok ćelavi nije najavio pokret. Sišao sam do kombija u magli.
„Hoklica! Stigao je dečko s hoklice”, vragolasto je primetila ekipa.
Krenuli smo i počeo sam da smaram, obuzme me to ponekad:
„Jebene kvazibuntovničke seljačine!”
Uprkos vutri ekipi je polako nestajao osmeh s njuške. Postajala je ozbiljnija. Zapretila je:
„Išutiraćemo te napolje!”
„Zabole me gospodin kurac”, ućutao sam na nekoliko trenutaka, a zatim sam ponovo počeo da podbadam:
„Nemate tri čiste, jebô vam pas mater!”
Usput sam nabacio da ih je vreme pregazilo, da su ljigavi i da nemaju pojma ni o čemu, da su njihova budućnost porodična supa, prženi krompir i žilav posao, i da svako od njih na noćnom ormariću ima nalepljen poster Jana Plestenjaka. To ih je najviše zabolelo. Ćelavi je usporio vožnju. Gurnuli su vrata.
Neko vreme smo se vozili na promaji. Utonuo sam u sebe, okrenuo se prema pičkama i iznenada zasiktao tiho, ali ipak dovoljno glasno da reči zaparaju vazduh:
„Kurve prodane.”
Tipovi su me zgrabili ispod pazuha i lansirali u noć. Skotrljao sam se po putu. Zalupili su vrata.
„Pankeri samo takvi!”, urlao sam za njima dok su pojačavali brzinu.
Bilo je jebeno hladno. Odrao sam prste na asfaltu. Nije bolelo. Samo je peklo. Po tolikoj hladnoći taj bol je potpuno neopisiv. Sve rane se udesetostručuju. Duvao sam u zglobove vrelim dahom i veoma pažljivo grejao dlanove u kaputu. Svaki tvrđi dodir kamenčića i kože prouzrokovao je izraz patnje na licu. Govorio sam sebi da će biti bolje čim stignem do Bumbara. Upaljačem sam osvetlio putne oznake. Samo još devet kilometara do Logaca, hrabrio sam se. Najviše me je uništavalo to što je flašica ostala kod onih pankrta. Nisam prvi put u ovakvoj situaciji. Mogu da se šetam, a mogu i da legnem i prepustim se smrti. Ali bilo je ledeno. Uvek sam zamišljao da ću umreti u nekom jarku. Lepo se pijan izvrnem u njega. Lepo zaspim. Lepo usnim. Lepo se smrznem. Sad nisam mogao. Nisam bio dovoljno pijan. Zajebale su me one konjine sa ćelavim na čelu. S pičkama na čelu. S Di Dijem na čelu. Pizdeo sam dosta dobro. Došao sam do šest kilometara udaljenosti. Dok sam razmišljao čime bih još mogao da skrenem misli, bio sam na četiri. U džepu sam našao kutiju starih F57. Pušio sam duboko. Još tri kilometra. Taman da se osvežim, jer je opet počelo da mi se manta. Poslednji kilometar sam trčao jer sam hteo da što pre dođem na toplo. Zadihano sam se zaustavio ispred Bumbarove zgrade. Nije reagovao na zvono. Srećom, glavna vrata su bila otključana. Sišao sam u podrum. Tamo su poklonili brloge jadnicima koji su došli da prodaju telo za firmu. Jedna prostorija za sve. Zajednička klonja. Na kvaci je visila kesa s mojim cipelama. Iako je bilo oko pola pet ujutru i Bumbar je najverovatnije bio u fabrici, ipak sam kucnuo da ne bih kasnije zažalio. Nikakvog glasa. Ali nisam padao u očajanje, bilo je bar nešto pozitivno – suve gilje. Izuo sam mokre čarape i umočio promrzle šape u popravljenu obuću. Unutra je bilo krzno. Kakvo olakšanje, počeo sam da kopam po kartonima. Sreća mi se osmehnula. Neki Logačanin je kupio televizor i ostavio kutiju ispod stepenica. Zavukao sam se u nju kao embrion. Sklupčano i zadovoljno. Sutra, u stvari ujutru, sve će biti drugačije, pritisnuo sam pljucom papirić na Bumbarova vrata.
Nisam mogao da zaspim. Budilo me je koračanje po stepenicama. Ljudi su se vucarali na posao. Baš izazivam da me neko ocinkari pandurima, hteo sam da ustanem. Nisam želeo da zajebem Bumbara, ali bio sam skroz razlupan. Možda je živeo u harmoniji s komšijama, pa bi imao neprijatnosti zbog mene. Možda se već vratio sa šljake, nesigurno sam se izvlačio iz kartonske televizije. Pljuca-poruku niko nije skinuo. Vratio sam se u ekran. Topot koraka po stepenicama postajao je sve češći. Snimao sam dešavanja poluzatvorenih očiju kao mačka. Neki lik je primetio moje noge koje štrče iz programa. Ukopao se, a zatim je naglo kidnuo gore. Verovatno da pozove broj koji nisam želeo. Napustio sam jazbinu i oteturao se u večiti sneg i led. Falila mi je kapa. Vetar je sekao uši. Nisam se usuđivao da ih protrljam jer bi bilo samo još gore. Prebrojao sam sitniš. Dva i po evra. S tom kintom moći ću autobusom da se prebacim do Kalca. Odatle ću već ustopirati nešto. Trudio sam se da se što manje vidi da me noge ne slušaju. Doteturao sam se do stanice i seo na prozorski sims. Po redu vožnje imao sam prevoz tek za jedan sat, pa sam skrenuo u „Merkator” po Sportske. Ispred kase me je neko prstom protrljao po leđima. Osvrnuo sam se. Pička sa sendvičem u celofanu se interesovala:
„Zar ti nisi onaj od juče?”
„Koji?”
„Onaj što je nešto mlatio o prodanim kurvama”, smejala se.
„Sori što sam bio takav”, hteo sam da odem na svoju stranu.
„Kuda bežiš? Idemo na piće! Ja častim!”, nije me puštala da odem.
U obližnjoj kafani smo se ugnezdili za sto i ponudio sam joj pljugu. Uzela je. Drhtavom rukom sam joj pripalio. Sve vreme sam iščekivao napad.
„Đus sa šlagom”, naručila je kelnerici, „… i šta će on.”
Konobarica je malo čudno podigla obrve, kad sam rekao:
„Veliku bevandu.”
„Dva deci vode i…”
„Dva deci vina”, naglasio sam poslednju reč „i…”.
Čekali smo piće. Razgovor je visio u vazduhu dok nisam sljuštio celu čašu u dva životinjska gutljaja. Počeo sam da se osvrćem tražeći još jedno.
„Noh ajnc”, rekao sam kelnerici kad je dovukla dupe.
„I ti?”, okrenula se prema mojoj devojčici.
Odmahnula je glavom sa slamčicom u ustima i rekla: „Je l’ se sećaš da smo se juče ljubili?”
„Stvarno?”, nisam mogao da verujem, i dodao sam: „Bilo bi lepo.”
„Kako god”, zavodljivo je posrkala poslednje kapi i šapnula mi na uvo: „Moram u ve-ce.”
Otišla je da napuderiše nos za mene, sanjario sam petnaest minuta, ali se nije više vratila. Čim je konobarica skrenula u špajz, napustio sam krčmu bez plaćanja računa i trčao pola kilometra da prikrijem tragove. Kad sam došao do daha, morao sam sebi da priznam da mi je kurva prodana lepo vratila milo za drago. Na neki način mi se dopao njen zajeb.
Zaustavio sam starijeg čoveka i pokušao da mu se predstavim kao fin dečko. Uljudno sam pitao za benzinsku pumpu. Usmerio me je nizbrdo. Išao sam kuda mi je pokazao prstom. Mogao je i u pakao da me pošalje, poštovao bih njegov savet bez prigovora.
Ušao sam, zamolio prodavačicu za telefon i usput rekao da impulse plaćam kasnije. Pozvala me je u službene prostorije. Držao sam slušalicu, ali broj nisam mogao da otkucam. Previše sam drhtao.
„Možete li vi?”
Uslužno je pritiskala cifre kako sam diktirao. Inače joj ne bih govorio vi, ali ovog puta je cilj opravdavao sredstvo i poziv je urodio plodom. Znao sam kome da se obratim. Edvin se nedavno vratio s psihijatrije izlečen od alkoholizma. Preventivno nije smeo da se druži sa ekipom. Mene je voleo jer ga nisam terao da pije. Zahvalio sam devojci i raportirao:
„Za jedan sat će stići pomoć. Mogu li za to vreme priuštiti još pivo i novine?”
Donela mi je naručeno na trajnožareću peć, gde sam obesio zaleđene kosti. Donela je i čašu. Očigledno sam je kupio svojom bespomoćnošću. Kad bismo živeli zajedno, dobio bih samo pridike, namignuo sam na prsten na njenoj ruci.
Čim je Edvin stigao, namolio sam ga da izmiri dug. Kelnerici sam ostavio bakšiš, uzeo još jedan litrenjak i seo u auto. Edvinov pas je sa zadnjeg sedišta odmah počeo da skače po meni. Uzalud sam ga sklanjao.
„Vili! Vili – fuj!”, vikao je Edvin dok je točio benzin u rezervoar.
Vilija komande baš i nisu doticale. Lizao me je po vratu i kosi. Prodavačica se smejala i mahnula mi. Kiselo sam se nasmejao. Edvin joj je platio benzin i dobro raspoložen seo za volan.
„Nabacio sam joj da si veterinar”, upalio je auto kroz smeh. „Zato te životinje toliko vole.”
Posle nekoliko metara snažno je pritisnuo kočnicu, sklonio džukca s mene i zavrljačio ga na zadnje sedište. Ker se smirio, ali ne zadugo. Posle pet minuta je opet, uz zagušljivi zadah, lizao moj vrat, a Edvin je urlao: „Vili – fuj!” I tako celim putem. Goli prsti u krznu su se nervozno stiskali. Na rastanku me je pitao:
„Hoćeš da mi ostaviš flajku?”
„Jesi li siguran da to želiš?”
„Ovaj pas me izluđuje!”, izvukao ju je iz mojih ruku i posle polugodišnje apstinencije povukao prve gutljaje.
„Nemoj da pričaš”, pridružio sam mu se i dodavali smo je jedan drugom dok je nismo ispraznili.
„Onda, vidimo se za novaka?”
„Ako budeš pio”, odgovorio sam. „Inače će biti dosadno.”
„Kako god”, požurio je na sastanak lečenih alkoholičara.
Otključao sam gajbu, umotao se u ćebe i upalio televizor. Emitovao se praznični program. Bilo je lepo videti nasmejane ljude i bilo je lepo osetiti da ponovo svi srećni ulazimo u novu godinu.
***
TOMAŽ KOSMAČ rođen je 30. novembra 1965. godine u Godoviču, u opštini Idrija u Sloveniji. Objavio je tri zbirke kratkih priča i četiri romana. Njegove priče su zastupljene i u antologijama slovenačke kratke proze. Knjigu Punk is dead u prevodu na makedonski jezik objavila je izdavačka kuća „Goten” iz Skoplja 2018. godine. Za RTV Slovenija, a po priči Zapor, snimljen je kratak film Vikend paket u režiji Borisa Palčiča, po scenariju Gorazda Trušnovca. Kosmač je član Društva slovenačkih pisaca.
sa slovenskog/slovenačkog prevela JELENA DEDEIĆ, u okviru projekta Restor(i)ed koji je podržan od strane Evropske komisije i programa Creative Europe.
čovjek-časopis 