LETENJE
Letela sam
po Šagalovim platnima,
plameno crvena,
glavna glumica cirkusa
na ivici ulaska u drugu noć.
Bio je san,
bila je smrt,
bilo je lepo.
Došao si na platno
kao zelena boja izbavljenja.
Leteli smo iznad grada,
bežali iz moga sna.
Nisi me ispuštao.
Posle si me grlio
na klupi ispred stare kuće.
Kada sam ponovo poželela let,
držao me čvrsto,
ko mladi vojnik zastavu.
Moja želja je vijorila na vetru.
Kupovao si mi bele haljine,
donosio cveće,
lepo upakovane bombone.
Obećavao seosku idilu.
I evo
rođendan mi je.
Uredila sam kuću,
uvila kosu,
obukla svečanu haljinu.
Filujem Rozen tortu
i kroz prozor gledam
na put kojim ćeš doći.
Ali ti ne dolaziš
kao drugi ljudi.
Ti si doleteo.
Motaš se oko mene,
nešto mi šapućeš,
izvijaš glavu
u pokušaju
da budeš stvaran.
Smešim se,
dok veliki buket cveća
pada na sto,
stvarniji
od lišća u novembru.
***
DISANJE
Kad su počele da mi rastu grudi
disala sam tiho i plitko.
Kasnije je bilo raskošnog disanja, udvoje.
Muževi su donosili jagode,
kedrovo drvo, slamke i grančice.
Jedan je imao pištolj.
Onaj koji me je razumeo,
već je bio je u drugom vazduhu.
Došlo je vreme za disanje riblje,
utopljeničko,
za dane bez disanja.
Grlim svoja pluća nežno.
Tako ležem, tako se budim.
***
GOBLEN
Kose imam sve manje,
jer odavno nema muževa da donesu srebrne konce.
Ne umem da udevam vetar u ušice igle,
niti da upredam kamen ili listove masline,
pa svojim dugim vlasima dovršavam vez.
Mojoj Gospi od Škrpjela na malom peraškom ostrvu
donosiće pomorci
zavetne darove na srebrnim pločama,
grešni
što su me bez konca na obali ostavili.
***
SUPRUGE RIBARA ČEKAJU MUŽEVE DA SE VRATE
One liče na crne tvrdokrile bube.
Nalik su skrušenim vranama sa dugim senkama
koje su kao igle polegle po pesku.
Moja senka je najduža.
Lice mi je suvo i tamno, pluća puna otvrdle soli.
Kad jednog dana odem moru, pretvoriću se u školjku.
Iz sve snage rađaću bisere.
***
DVE SLIKE
/Beograd, leto 2015./
U parku pored autobuske stanice
sede
crni i umorni,
prispeli iz ratova sa Bliskog istoka,
ljudi koji su sve izgubili.
Dve tramvajske stanice dalje
čisti i uparađeni,
idu uz stepenice turisti.
Kao da svako groblje moraju obići!
Kao da svaka drama istorije zbog njih postoji!
Kao da nema nikoga
u parku pored autobuske stanice.
***
SVADBA
Rat je uveliko trljao oči
ispod prljavog jorgana,
a mi smo,
u oktobru 1990. godine,
iz Beograda
išli na srpsku svadbu
u Hrvatsku Kostajnicu.
Nas desetoro
sa mladoženjine strane.
Tetka je poslednja
sa svežom frizurom
i malom hoklicom
utrčala u voz
u kome smo sedeli
po novinama na podu
i ćutali
jer trebalo je
i da se vratimo.
Iz voza smo izašli usred noći
na nekoj sporednoj stanici.
Zoki je je bio barjaktar
na čelu kolone
sa jugoslovenskom zastavom.
Zoku su okitili
vezenim peškirima.
Zastava je cvilela,
peškiri su drhtali.
Buklijom,
s najboljom rakijom,
pozdravljali su nas domaćini
ispred svojih kuća
u Gornjim i Donjim Kuruzarima.
Una je tekla,
noć mirisala,
rat na kratko zadremao.
Stric je držao govor,
tetka me je gurkala.
Dule je uzeo mikrofon
i zapevao:
,,Stani, stani, Ibar vodo“.
Hteo je da ostavi utisak
na kumu,
zgodnu Hrvaticu u miniću.
Mlada je bila lepotica.
Nosila je italijansku venčanicu.
Svatovi su sa njom plesali,
darivali je.
U kolu su igrali
mladi oficiri
džepova punih municije,
pripiti, orni.
Kum je bio musliman.
To nije bilo mnogo važno,
svi su zveckali.
Jedan oficir sa naočarima
počeo je da mi se udvara.
Bilo je lepo,
ali već su svirali kraj.
Posle su nas u tajnosti
raspoređivali po kućama.
Sutradan smo se vratili.
Za nama su
posle nekoliko godina
pošli svi.
A mladoženje,
mladoženje su ratovale.
Mladoženje uvek ratuju.
***
GORDANA SIMEUNOVIĆ rođena je 1963. godine u Beogradu. Objavila je zbirke pesama: Moja haljina i ja (2000), Narukvica od slonovače (2002), Pobuna krpenih lutaka (2005), Podno mirnog sna (2008), Vreme hlebova, (2009), Buka života (2015), Put do moje kuće – izabrane pesme (2018). Priredila je panorame: Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja (2013) i Jabuka u srpskoj poeziji (2019). Njena poezija je prevođena na engleski, francuski, nemački, španski, švedski i rumunski jezik, proza na engleski i ruski jezik. Zastupljena je u periodici, zbornicima i antologijama, elektronskim časopisima, kao i više stranih časopisa. Dobitnik je nekoliko književnih nagrada: Kosta Abrašević (2000), Nak teku reke (2001), Stevan Sredojević Polimski (2009.) Saradnik je Nacionalne revije Srbija. Član Udruženja književnika Srbije. Živi na Umci, nedaleko od Beograda.
čovjek-časopis 