Ne može da jede, ne može da se okupa, ne može da piša, ne može da podigne ruku i savije je u laktu, ne može da se iskašlje i oslobodi šlajma, ne može da napuni pluća, ne može da raščeše dekubitus, umiruću zver između tkiva i postelje zbog koje ga prevrću svakih sat/dva/četiri/petnaestčetiri, ne može da uzme ćebe da se zagreje, bez bola da savije prste i drži čašu u ruci, da obriše mast i stvrdnutu grozu iz oka, da se okupa, zamrznut u međustanju, pokušaju da do kraja opusti ili skupi kapke, ne uspeva da zadrži misli, cure kroz poroznu glavu kao jabuke iz isluženog cegera, sećanja bapnu na um, trunje sa tavanice, nije siguran čija su, koje ljude povezuju, ne može da počeše prste na nozi, da se protegne, da promeni položaj ležanja, da dozove desni bok što svrbi zapletenom žicom, isprazni nos, da se se se se isere, da se zavali kako treba, da se zahvali sestrama mumlanjem i upiranjem kratkih osušenokrompirastih prstiju, nikako da se presvuče, ni da vikne, otvori јogurt, prinese tanjirplaninu i pojede njen sadržaj, vrati tanjirbrdo na gvozdena kolica, ne može da udari, gvozdenih leđa ne može da dohvati telefon i drži ga dovoljno dugo da mu ne ispadne, ne može da udahne punim plućima, ne može da se umije, obrije i opere zube, ne može da mu se digne, ne može da vari mlečne proizvode, a stižu bar dva puta dnevno, ne može da prebroji konce, ušili su ga kao lutka, ne može da se protegne i prošeta, ne može da vidi ko se sa njim igra, limenih usta, ne može da guta bez bolova, ne može da nosi glavu u kojoj bol pliva u talogu svesti, ne može da se uspravi i izbaci debeli ustajali, torbasti mehur iz stomaka, ne može da pusti krv iz nabubrelih vena što su se nastanile u zmije po nogama, već samo iz pluća u njima se, masna i teška, stvrdnjava kao u kalupu, ne može prstima da poveže svetlake raznovrsnih uspomena/misli/ prostorija što mu se ukazuju, ne može da umre, ne može da se nasmeje celom linijom usta već samo jednim ćoškom, poslednjim slovom izbrisanog grafita, ne može da piše koliko ni piša, niti da se seti da li je išta napisao, ne može da piša, ne može da piša, ne može da piša, ne može da čita i to mu teško pada, povremeno razaznaje krupna latinična slova na lekovima i bolničkoj aparaturi, pomišlja o upustvu za letenje, ne može da prepozna posetioce ako ih je uopšte bilo, samo senke sa šeširima i senke bez šeširima, curi mokraća, malo krv, niz kateter, jedini prozivod, superiorna u odnosu na neformirana govna niz lopaticu, što se zajedno sa danima, stvrnjavaju u gromuljice, nikada svareni i namerno progutani novčići.
Uvek postoji samo vreme i ništa drugo nije potrebno. Prostor ga prati lenjo poput mačke što, isuviše gladna, sledi miris suve hrane. Ljudi su lutkice koje pijano vreme stavlja na kurac nad zakrpljenom foteljom u noćnim, pijanim predstavljama komedije del arte u staračkom domu. Sanja drveće bez krošnje i reke sa dubokim uvirima, bombardovane zgrade sa po jednim spratom i u njima decu sa krilcima umesto ušiju. Vidi učitelja samo da bi ga pomešao sa gazdom prodavnice u kojoj je krao pa vraćao žvake u prvom/drugom razredu. Vidi pege na babinoj ruci. Profesorka likovnog duge plave kose mu se sviđala u osnovnoj, drugar sa kojim je igrao nekada igrice na Soniju stoji kraj prozora pa se utapa u njega, ljudi se menjaju, manje bitni ljudi guraju one više bitne, traže i razmenjuju komade svetla i senki, glasovi lunjaju oko njega nepokretnog, povremeno im se pridruže telesne forme, opšta kakofonija, soba košnica pod krečenjem, zuji, gori i briše se.
Jedne večeri video je nju sa očima punim višanja. Nije se sećao kako se zove i to ga je steglo, preseklo disanje, imitiralo šlog. Otac, sa duksericom sa trojicom sportista, a jedan je mogao biti skijaš, spustio je ruku da zatvori oči sada već starijem sinu, bio je to zajednički uspeh. Smirio je kapke, a onda se prebrzo, ponižavajuće brzo, trgao i shvatio da je namerno zadržavao vazduh i da se pretvara pred samim sobom po navici. Sestra menja površinu ukiseljenu mokraćom, ne zna se da li je kiselija ili slanija tu ili tamo gde je pokvašena bledom, kapilarnom krv i upornim, prezrelim baždenjem govana, zavojima koje dere sa njega, sa zmije umotane u mehaničkoj nadi da će postati nova forma, riba, ptica ili biljka. Kako ga je okrenula da izvuče jastuk, nadao se novoj posteljini ali to nije izvesno, zagledao se u sivi zid pun rupa, mekan, izglačan upornim zurenjem, zid sa nevidljivim prekriženim crtama koji znače dane, kao u grofu Montekristu, negde u sivilu je upala kašika za kopanje bega, zid sa dugačkom izbledelom plavom trakom po sredini koja razdvaja sivo od sivog, sama gubeći svoj kvalitet osim u očima optimiste, a on to već dugo nije bio – pobednički kadar večnog, nemog filma. Nije bilo ni belih, ni crnih slova da kažu da nije
КRАЈ
uporno okleva, sprema kakvu poslednju grozomornu šalu, iznenađenje će mu život istisnuti iz grudi izjednaput poput mehura iz već dobro ispumpanog balona. Nadao se, više nije verovao, da će otac tada biti tu i da će mu se obratiti, makar kao halucinacija, najlepši zrak sunca koji u stvari nije zrak sunca nego nešto što ne umemo ni da imenujemo ni da razumemo, a što nam svetlost već milenijumima donosi, nadao se da će mu se otac obratiti posle toliko godina i da ćemo tada, konačno, opet, razgovarati, nas dvojica, тата
***
MILOŠ ŽIVKOVIĆ rođen je u Beogradu 1989. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu kao istraživač-pripravnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.
čovjek-časopis 