Ne vredi.
Mogu ja do sutra da se ubeđujem da sam paranoičan i da nema potrebe ponovo sve da proveravam, ali džaba. Spavati neću.
Mislim da nisam paranoičan, nego anksiozan, ali to nema baš veze. Ono što je bitno je da san neće na oči.
Poenta je u sledećem: ne mogu da zaspim ako ne proverim da li sam zatvorio sve prozore i zaključao vrata.
I to sam i uradio pre nego što sam legao.
Osim što sad nisam siguran.
U tome je kvaka sa svim tim radnjama koje se stalno ponavljaju (zaključavanje vrata, isključivanje šporeta, pegle)…
…jesam li isključio šporet? Peglao znam da nisam ništa…
…da li se sećam toga kako sam večeras zaključao vrata i proverio da ključ nije na spoljnoj strani vrata, ili se sećam kada sam isto to uradio juče? Da li se „sećam“ zbrčkanog koktela svih zaključavanja vrata? Mogu li da verujem svom mozgu?
Godinama nisam zapamtio nijedan broj telefona, a sad očekujem da se setim svake pojedinačne instance zaključavanja vrata pre leganja na spavanje. Mozgovi su nepouzdani. Možda su moja vrata sada čak i širom otvorena za svakog zamislivog uljeza, uhodu, pljačkaša, kidnapera, silovatelja i ubicu.
Pre nekoliko nedelja uveo sam kontrolu za samog sebe: čim zaključam vrata i okačim ključ o klin pored njih, proverim vesti na telefonu. Tako znam da li sam nekog određenog dana zaključao vrata ili ne – po prvoj vesti koje se sećam.
Naravno, naravno da sam koristio telefon za čitanje vesti čim sam legao, i sad se, naravno, ne sećam da li se sećam vesti jer sam ih pročitao posle zaključavanja ili sam potpuno zaboravio da zaključam ali sam upoznat sa današnjim vestima od malopre.
Neću ustati da bih to proverio sad.
Svaki put kada sam ustao da bih proverio jesam li zaključao vrata i ostavio ključ na unutrašnjoj strani vrata ispostavilo se da su vrata bezbedno zaključana, zasun… Zasut? Zasunut? A ja sam mogao mirno da zaspim.
I tako sada neću ustati, garantovano su vrata bezbedno zaključana.
Međutim, evo me, ogrnutog u ćebe, u kuhinji, kako proveravam jesam li isključio šporet.
Naravno, jesam.
Kad sam već ustao, mogao bih da proverim i je li pegla isključena.
Naravno, eno je u ormaru, a kabl je bezbedno obmotan oko nje. Hladna je potpuno na dodir. Gotovo sigurno, dakle, da neću poginuti u požaru.
Večeras.
Ali, kad sam već tu, mogao bih da proverim i ulazna vrata. Čisto da umirim savest.
Ulazim u hodnik, primećujem da je ključ o klinu pored vrata. Makar je to u redu.
Hvatam se za kvaku.
„Ne brini“, kaže glas iza mene. „Niko više neće ući.“
***
MILOŠ PETRIK je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u industriji softvera.
Objavljivao je u više domaćih i stranih časopisa i antologija, sarađivao je sa Radiom Beograd 202, učestvovao više puta kao scenarista na izložbi Međunarodnog salona stripa u Beogradu, a objavio je i dve zbirke priča: “Mlad si da se proslaviš” i “Siva hronika”.
U poslednje vreme bavi se i književnim prevodom.
Voli hranu, pivo, kravate i igre svih vrsta.
Udat je, i živi u Beogradu sa suprugom i sinom.
fotografija autora: Mateja Vidaković
čovjek-časopis 